Андију Мандића познајем тридесетак година. Много тога смо прошли заједно. И знате ли шта сам примијетио? Па он уопште није типични српски политичар!
Немојте се зачудити, објаснићу. За дивно чудо, уобичајеног лидерског егоизма и нарцисоидности код њега никад није било, ни у назнакама, а нема их ни данас. За све ове године, никад га нисам чуо ни да помене, а камоли да истакне своје политичке заслуге.
Па ево, да кажем ја – понајвише због младих, који о црногорској политичкој сцени често имају непотпуну, медијски кривотворену представу. Као да су странке пале однекуд с неба, без икакве везе са збивањима на терену; као да је, рецимо, Нова српска демократија до данашње снаге стигла некаквим мистериозним закулисним радњама. А није тако. Народна подршка се не заслужује предизборним интригама и анкетама, него упорним и самопрегорним радом. Треба, господо, именом и презименом јавно стати иза своје идеје, заједно са својим саборцима савлађивати многа искушења и опасности, и у добру и у злу, а не цинично и тобож духовито добацивати из публике.
Не вјерујем да би „Народна странка др Божидар Бојовић“ – касније Српска народна странка – уопште опстала да није било Андријине енергије, оптимизма и организаторских способности. И то у најтежим околностима, кад су од српске ствари у Црној Гори кукавички и профитерски окретали главу многи који се сад из прикрајка гласкају примједбама на рачун Нове српске демократије. И намећу Фронту тзв. надстраначке кандидате. (Једноставно питање: па зашто се ти мудраци сами не организују и кандидују те надстраначке „убједљиве фаворите“? Колико знам, то није забрањено. Шта ће им Фронт? Али не, они би само гласове Фронта – без незгодних свједока, без Фронтових челника. И видјели смо како то изгледа са несрећним З. Кривокапићем.)
Заједно са стотинама и хиљадама других прегалаца, Андрија је годинама повезивао и јачао страначке конце, стрпљиво поправљао изборне резултате, све до ових дана, кад је НСД са својим младим кадровима заслужено у прилици да одлучује о судбини Црне Горе. Притом, посебно наглашавам, о сваком проблему и дилеми имао је сопствено мишљење, нимало се не устручавајући да га заступа пред разним „ауторитетима“, али би га увијек провјеравао и кориговао у директној, поштеној расправи са сарадницима, активистима и симпатизерима. Ослушкујући пулс народа. А онда на посао, без помпе и празног јуначења.
Зато вјерујем да би овај човјек и Црну Гору водио правим путем, наравно – уз подршку свих истински демократских снага, свих којима је дозлогрдио овај Ђукановићев мафио-протекторат. У сваком случају, да смо имали више таквих бораца као што је Андрија, и слобода би брже стигла у наше суморне, а реторички веома надахнуте крајеве.
(Већ чујем и како ће да реагује маштовити ДПС: „Црна Горо, нећеш ваљда гласати за Србина? Само то не! Једва смо се и оног Његоша отарасили.“)
Па ви сад размислите.