Измјенама и допунама Закона о предсједнику Црне Горе разрађују се процедуре кроз које предсједник обавља своје Уставом предвиђене дужности. Намера овог закона није да се на било који начин одузму надлежности предсједника, већ да се кроз јасна процедурална правила отклоне све недоумице, прије свега око поступка именовања мандатара за састав Владе, да се обезбједи неометано функционисање свих грана власти и спријечи злоупотреба уставних овлашћења од стране самог предсједника.
Институционална криза у којој се Црна Гора налази доживјела је кулминацију одбијањем предсједника државе да предложи Скупштини мандатара, иако је то његова изричита уставна обавеза. Председник је тако оставио Црну Гору без функционалне извршне власти и озбиљно угрозио демократске процесе. Одбијање да именује мандатара, образложено је сумњом у постојање већинске подршке г. Лекићу.
Умјесто мандатара, предсједник је предложио скраћење мандата Скупштини, што је парламентарна већина одбила, утврђујући тако неспорну подршку мандатару. Овај закон даје шансу предсједнику да искористи своја уставна овлашћења и испуни своје обавезе, те да именује мандатара и избави земљу из институционалне кризе коју је узроковао.
Браниоци неуставног поступка предсједника, у покушају да држе државу у стању политичког лимба, и даље оспоравају постојање јасне парламентарне већине са резултатима локалних избора. Ако следимо даље ту, истина, изврнуту логику, поразом ДПС-а на парламентарним изборима 30. августа, морао би да се оспори легитимитет предсједника Ђукановића и његово право да обавља своју функцију. Поштујући правни систем и демократске процесе, нико од побједника 30. августа није негирао предсједнику државе да до краја изнесе свој мандат, али му није признао ни надуставни статус који покушава да му се додијели.
Основни аргумент којим се оспорава закон и брани стање кризе коју је изазвао предсједник државе је да се законом не могу мијењати уставна решења. И то је истина. Не могу. Но и не мијењају се, већ се разрађују, као што се чини и другим законима. Теза парламентарне мањине, губитника избора из 2020. године, је међутим да се нити једна уставна категорија не може третирати законима, што се противи логици и самом уставноправном уређењу. По тој логици, не би смио да постоји ни закон о Скупштини, нити о Влади, па ни сам Пословник Скупштине којим се детаљно уређују процедуре у којима се реализују уставна овлашћења Парламента. Наравно, Скупштина би морала убрзо изгласати ова два важна закона, као и да изврши измјене и допуне Закона о Уставном суду.