Пажљиво смо пратили синоћњи интервју амбасадора Њемачке Роберта Вебера на Јавном сервису. Њемачка је заиста једна велика и моћна европска земља. Увијек се нешто може научити. Свакако да може, иако је и за њих понекад много тога, вјерујемо, овдје неразмљиво, чудно или, што би се рекло, фантазмагорично.
Амбасадор Вебер је заиста био у праву кад је примијетио да је ово први пут да већинске странке власти у Парламенту не желе да учествују у његовом раду, односно да га "бојкотују", како се то пренаглашено казе. Истина је то што говори уважени амбасадор.
Али исто тако, сигурни смо да ће се Његова Екселенција сложити са нама да први пут у историји парламентаризма Црне Горе имамо владу која игнорише већину која је изабрала. Да имамо владу која нема већину, а хоће да је контролише, да имамо владу која сама себе подржава, а нема подршке у Скупштини и све то мимо свих закона демократије.
Ово наше одсуство из пленарне сале је изнуђено и позитивно јер жели да одбрани уставни поредак, не да га угрози, него напротив. Да афирмише важност институција и њихову легитимност. Уважени амбасадор зна колико је важно у његовој развијеној земљи да је воља већине једино легитимна у конституисању власти и да је влада легитимна ако је подржава већина, непосредно или кроз мањинску подршку и да је парламент, представничка воља народа, изнад, не испод владе, и да је он бира и смјењује, а не обрнуто.
Све то данас постојећа влада драстично крши, игнорише, дискриминишући већину, а фаворизујући мањину. Влада у свакој земљи европске демократије која изгуби већину подноси оставку. Нико у свијету не може замислити да би канцеларка Меркел могла бити на тој функцији, а да нема већинску подршку или да би Џонсон могао бити премијер Велике Британије, а да му конзервативци, који су већински дио његове већине, ускрате повјерење. Нико. То је азбука демократије.
Нажалост, морамо то признати уваженом амбасадору, код нас се предсједник Владе Здравко Кривокапић и предсједник Скупштине Алекса Бечић не понашају тако. Њих већина не интересује. Кривокапић је оптужује, избјегава и поручује да ће он остати премијер, без обзира што од 81 посланика има подршку само 14 посланика. То никада не би могло нигдје у Европи, нигдје и никада у демократији, ни у Берлину, ни Лондону, ни Паризу.