Презир према Парламенту и истовремене заклетве у демократске и европске вриједности, просто потиру једно друго. Разумљиво је да је премијеру и појединим министрима непријатан разговор о евентуалном шверцу цигарета, али дужност је Парламента да разматра и одмах реагује на, ма и најмању назнаку да се било шта слично дешава у државном врху.
Дужност је Владе да се не дури и избјегава одговоре, него да се одмах и јасно одреди о тако важним и осјетљивим и политичким и правним питањима. Како изгледа намјерно затварање очију на такве појаве и колико кошта све грађане, нажалост, имали смо прилику да гледамо пуних 30 година.
Свака влада, у свакој цивилизованој земљи одговара парламенту и не поставља додатне услове, а понајмање покушава да парламент претвори у своју извршну јединицу, којој она издаје налоге и заузима став да не намјерава да било шта објашњава. Таква пракса постоји само у диктатурама, а грађани су били у увјерењу да су овдашњу смијенили 30. августа.