Посланица у Скупштини и потпредсједница Нове српске демократије Симонида Кордић оцијенила је да се процес формирања владе није одвијао како су очекивали политичари и бирачи.
Она је објаснила да су предлози били хаотични, толико да је сваки наредни оповргавао претходни.
“Почело се од стварања прве демократске владе, па се затим скренуло ка експертској влади, да би потом мандатар изашао са предлогом подјеле ресора политичким странкама парламентарне већине, а онда се опет вратио на концепт владе која се зове експертска, али овог пута са додатком политичара, но опет не свих већ само из ГП УРА - најмањег члана скупштинске већине”, казала је Кордићева у интервјуу за “Вијести”.
Навела је да штета што мандатар у свој тим није укључио и женске савјетнике.
“Утолико прије што је у предизборној кампањи посветио посебну пажњу женама. Да није било ‘женских гласова’, данас не бисмо разговарали о влади. Но, као и у многим другим ситуацијама, те исте жене које су се барабар са мушкарцима бориле против диктаторског режима, домострирале, суочавале се са кордонима полиције, газиле снијег у литијама, изашле на изборе и гласале, по затварању бирачких места ‘пригодно’ су нестале из фокуса креатора нове стварности. Позната је изрека да ‘револуција једе своју децу’, у Црној Гори изгледа прво поједе жене”.
Истакла је да функционерке Демократског фронта нису остале у “традиционалној, постизборној и постреволуционарној“ женској улози, већ су веома снажно и јасно утицале на то да однос према организацији извршне власти буде, што је више могуће, у складу са очекивањима народа.
“То је онај дио процеса који није био медијски видљив, али и даље мислим да би подједнако било битно да је та женска партиципација у преговорима била видљива и на формалним састанцима”.
Од 81 мандата у Скупштини Црне Горе само 18 заузимају посланице, што је свега 22 одсто. То су три мандата мање него у претходном сазиву, када је учешће од 26 одсто жена оцјењивано недовољним. Странке су пред изборе јавно обећале Женској политичкој мрежи (ЖПМ) да ће стремити ка 40 процената. Како то коментаришете?
Жене су једина несумњива натполовична већина у Црној Гори која се бори да јој се признају, иначе типично мањинска права и стимуланси, како би се умањиле посљедице дискриминације. Да ова ситуација буде још необичнија, Црна Гора традиционално има веома снажно развијен култ жене и то до нивоа обожавања у сферама које су одлучујуће за сваког човека.
Међутим, чим се са тих узвишених нивоа жене нађу у реланости настају немали проблеми. Истина је да се временом мијења перцепција друштвене улоге жене и норми друштвене прихватљивости или неприхватљивости улоге жена. Тај процес је, наравно, спор и изазован и за жене, али, рекла бих, можда још више за мушкарце. Да се не бисмо посебно лоше осјећали, ни много развијенија друштва, економски и политички развијенија, суочавају се и даље са сличним проблемима.
Савремена привреда диктира систем вриједности и начин живота у којем традиционална подјела друштвених улога више није могућа. Сама чињеница да нема породице која може да опстане од прихода само једног члана (обично оца) подразумијева да жене из породичног окружења улазе у друштвено видљиву сферу и природно у њој заузимају мјесто које је донедавно припадало искључиво мушкарцима.
И ту настаје проблем који доводи до тога да упркос томе што имамо приближно једнак број образованих жена и мушкараца, приближно исти број запослених оба пола на нивоу службеника и средње и висококвалификованих радника, на руководећим положајима је неупоредиво више мушкараца него жена. Заправо, најмање жена запослено је у војсци 9,1% и на руководећим позицијама 22,1%. Изгледа да кад треба да се ради, жене су врло равноправне, кад треба да се одлучије и не баш.
Жене се не истичу толико ни у партијама, па их странке нису делегирале када су преговарали око формирања владе, укључујући и Вашу?
Жене имају једнаку одговорност према себи, као што и читаво друштво има према њима. Ако се јасно не укаже на конкретне проблеме, они неће ни бити рјешавани. „Док се дијете не заплаче, мајка му се не сјећа“.
Оснивање „женског клуба“ у парламенту може бити један модел. Веома је важно да то не буде форма без садржаја, јер најбржи начин да се потроши и окаља једна идеја, јесте да се око ње створи организација која се потом покаже јаловом. Имали смо доста примјера таквог окупљања жена политичара реда ради. Вјерујем да је боље, чак неопходно договорити конкретне теме, које су приоритетне за већину жена у Црној Гори, те да се онда све политичким механизмима за то боримо, независно од партијског опредјељења.
Да ли жене треба да буду гласније у Црној Гори и шта мислите о идеји формирања женског клуба у парламенту?
Наравно, треба да буду гласније, прво зато што имају одговорност према друштву, па онда и према себи. Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке, немамо право да очекујемо да ће се неко други бавити проблемима жена. Они морају бити артикулисани, утемљени у реалности, а не у неким нерационалним замислима, подупрти чињеницама и ријешени кроз институције. Зато је и највећа одговорност на оним женама које учествују у доношењу одлука и које могу да утичу на јавност.
Огромна су очекивања од слободе послије тридесет година борбе за њу. Влада ће морати да обезбиједи финансијско функционисање државе, да уреди стање у бирачким списковима, успостави добре спољнополитичке односе са земљама у региону, размонтира мрежу криминала, корупције...
Сви морамо да будемо свјесни да ово нису посљедњи избори и да ако смо ишта успјели да остваримо побједом, успјели смо да демонтирамо систем вјечите власти господара и вјечите потчињености народа.
Црна Гора нема много искуства са демократијом нити са политичким процесима у којима одлуке треба да изражавају вољу народа на институционално уређен начин, а не по принципу слободне воље свакога ко је закучио неки ћошак власти. То је пракса пресликана из претходног тридесетогодишњег периода, која је ову земљу много коштала и против које смо се борили. Народ је на изборима јасно рекао коју политику већински подржава и око тога нема дилеме, али смо подједнако свјесни да је ово био референдум против диктаторског режима и да је у овом тренутку већи страх наших бирача од повратка ДПС-а на власт него од гажења неких елементарни демократских принципа. Из тог страха народ је спреман да прими владу, каква год она била, као некакву панацеу – универзални лијек против повратка ДПС-а. Иако предложени састав нове владе не испуњава многе демократске, па чак и правне стандарде, ДФ свакако неће дозволити повратак ДПС-а на власт. Као посланици и као одговорни политичари имамо обавезу прије свега према народу и морамо најприје да отклонимо сваку могућност поновног успостављања диктаторског режима и спријечимо било какву могућност поновног успостављања власти ДПС-а.
Диктаторски режим профитирао на подјелама
Црна Гора је и даље дубоко национално подијељена, уз велики утицај цркве. Да ли мислите да је то пут који води ка ЕУ?
Национална подијељеност није случајна, већ брижљиво инсталирана и гајена од претходног режима. Стварана је и гдје је није било, а потпиривана тамо гдје се и раније јављала.
У примјени принципа “дивиде ет импера“ (завади па владај) смијењени диктаторски режим је био једини добитник, чија се моћ и богатство множило нашим дијељењем. Побједа над режимом на недавним изборима није окончала те подјеле, оне и даље постоје и требаће времена и озбиљног рада на оздрављењу располућеног народа. Нажалост и данас, баш на примјеру формирања владе, видимо да има политичара као и других утицајних извора који без обзира на изборни пораз политике ДПС-а веома брижљиво чувају тековине те политике како би себи прибавили већи политички утицај.
Јавно етикетирање и изјаве о томе да српски политичари не могу бити у влади, у свакој цивилизованој земљи биле би осуђене као расистичке или бар шовинистичке. Код нас је шиканирање једног дијела народа служило за примјер осталима како би били држани у беспоговорној послушности, инсталирано као нормална пракса. Зато јавни наратив о неприхватљивости српских политичара не скандализују јавност већ се о њему расправља као о неком мериторном политичком ставу.
Да се разумијемо, и друге националне, родне или друге групе су лако и брзо дискриминисане кад год је то било згодно држаоцима моћи. То наравно, не само да није препорука за пријем у ЕУ већ је директна сметња, јер претприступни услови укључују и гарантовање и примјену људских и грађанских права свих грађана. Најгори исход промјена које сви прижељкујемо би био да једну потлачену групу замијени друга. Принцип “сва права свима“ је једино начело на којем може почивати слободно и демократско друштво.
Секуларно уређење је такође стандардна пракса европских и велике већине свјетских држава. Држава и црква су две институције са најснажнијим друштвеним утицајем. Једна у области реланих политика,а друга у духовној сфери. Чувати и развијати духовност подједнако је важно као и обезбиједити нормално и стабилно функционисање материјалног живота. Те се двије сфере, понекад силом прилика преплићу и то је донекле и нормално. Међутим, протекле године били смо свједоци врхунца диктаторске силе која је одлучила да оснује партијску цркву и практично извршила агресију на духовни живот већине грађана.
Мета је, као што знамо била СПЦ, али не заборавимо да су епску реакцију народа подржали и представници исламске заједнице, као и католички верници. Иако је тема била религијска, литије су можда најснажније свједочанство одлучној посвећености народа према секуларизацији, која је најзад и вратила државу у секуларне оквире.
С друге стране, велики је изазов бављење политиком. То је код нас, могло би се рећи, национални спорт. Том изазову можда нису могли одољети појединци из црквених кругова, па је дошло до преплитања духовног и свјетовног послеништва.
Допринос цркве опстанку и развоју нашег друштва је и у историји и данас огроман, а то је вриједност коју треба да чувамо.
Добро је и што постоји јединство цркве и народа јер у овим временима гдје су све вриједности доведене у питање и гдје је тешко одгајати децу и сачувати их од многих погубних изазова савременог живота, вјерницима било које конфесије, је унеколико лакше, јер постоји институција која је сведочи о провјереним вриједностима. Ето и због тога је веома важно да свако ради свој посао. Пракса је показала да је за опште добро најбоље када институције функционишу у својим оквирима и свако се држи онога што најбоље зна и где може дати највећи допринос.
Изградња институција је кључна за дуготрајну стабилност друштва, па и за улазак у ЕУ.
Посланица у Скупштини Симонида Кордић је магистрирала у Шифилду - Великој Британији са тезом “Маркетинг и политика-савремене праксе”, а дипломирала на Правом факултету у Београду. Од 2002. године радила је у Општини Херцег Нови на пољу међународних односа, друштвених дјелатности, прије тога је била правни аналитичар и консултант. Деведесетих се истиче њен рад у медијима посебно кроз ауторске емисије на београдским телевизијама “БК Телеком” и „ТВ Политици“. У главном граду Србије радила је и за Дневни телеграф, НИН, Недељни Телеграпф и Политика експрес. Аутор је и документарних филмова и серија о Хагу и Карађорђевићима.