Ријетко ко својим изјавама контаминира јавну сцену као функционер ДПС Предраг Бошковић, који на бруку Црне Горе и њене војничке традиције покрива позицију министра одбране. И као што вирус корона покушава да уништи људски организам, слично се у политичком животу Црне Горе понаша Предраг Бошковић који није случајно заслужио надимак Корона Министар.
Откада постоји Црна Гора, Црква и војска су увијек били заједно. Заправо те двије установе су биле гарант нашег опстанка на овим просторима. И онда се догоди несрећни случај да се појави министар војни који брутално вријеђа СПЦ, нашег Патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владику Јоаникија, свештенство, православне вјернике, и који ради на томе да из војске протјера све оно што је красило црногорског војника, да га уподоби по својим поданичким критеријумима слуге, жбира и агента туђих интереса.
Тај издајнички посао му иде веома лоше јер огромна већина припадника војске са презрењем гледа на његове потезе и сада већ и јавно изражава протест против његових покушаја да их сврста против Цркве и традиције.
Црна Гора је, заједно са Србијом, крајем прошлог вијека водила један велики одбрамбени рат, када је СРЈ била нападнута од највеће војне силе коју је свијет до тада видио.
У том времену то је био највећи рат који се водио на овој планети. Удружених седамнаест држава запада напали су малу Савезну Републику Југославију са циљем да од ње отргну Косово и Метохију, и разбију државно заједништво Србије и Црне Горе.
Сваки патриота је поносан на отпор који је пружила Војска Југославије. Учесници одбрамбеног рата, часни људи из Црне Горе и Србије, се стиде издаје коју су тада починили Бошковићев газда Мило Ђукановић и тадашња политичка коалиција окупљена око ДПС-а. И поред издаје републичког руководства, у том рату Црна Гора је изњедрила велики број хероја, војника и официра који су, попут њихових предака, јуначки бранили отаџбину.
И умјесто да функцију министра одбране заузима неко од таквих људи, којима то природно припада, оно је допало у руке политичког прелетача и издајника властите државе Предрага Бошковића. Нека јавност само упореди оне људе који су били министри војни - од Илије Пламенца, Митра Мартиновића, Јанка Вукотића, Радомира Вешовића, са издајником и политичком крпом Мила Ђукановића, Предрагом Бошковићем, који вјероватно још негдје крије свој сребрни прстен са четири С, којим се поносио у времену када је био бољи човјек.
А из тог времена патриотског набоја региструју га спискови Белих орлова, који су на простору бивше СФРЈ прво основани у Црној Гори, док је једно изненадно “одсуство” из тог раздобља од посебног значаја за његов политички, национални и патриотски заокрет.
Што се тиче напада које Бошковић безобразно адресира на Андрију Мандића, славодобитно машући петогодишњом затворском казном за лажни државни удар, ради се о чистој немоћи. Не могу ни он, а изгледа и његов газда да схвате да постоје људи који се не предају и не продају. И док су они на једној страни, били спремни да ураде свашта, само да дођу до власти и моћи, Андрија и његови саборци су за своје идеје и одбрану онога најсветијег што има Црна Гора спремни на највећу жртву.
Одбијали су понуде о уласку у власт и друге режимске маме јер је цијена којом су требала да се плате та нова намјештења, била она најскупља, иста она коју су нешто раније, без много размишљања и задршке, властитом чашћу и образом платили Бошковић и његов шеф.
И наравно да је лаж да Андрија Мандић жели да сруши Црну Гору. Напротив, он се свом снагом бори за традиционалну, чојску и сојску Црну Гору, коју су прославили наши преци, а жели да сруши, као и већина слободних грађана, овај режим, ту содому и гомору, легло бешчашћа, издаје и криминала.
Народ је спреман да ослободи Црну Гору од ДПС, чиме ће бити отворен пут помирењу међу грађанима. Црна Гора се након деценија моралног суноврата и ДПС окупације налази на путу слободе и то више нико не може зауставити ни спријечити.