Постоје вриједности и постоје људи којима проток времена не може ништа одузети јер су изнад њега.
Тако ни година од одласка у вјечност великог човјека и пријатеља, Момира Булатовића, није умањила тугу због његове преране смрти.
Претходних дана док сам боравио у Београду, у времену док сам се опорављао, поново сам прочитао његова „Правила ћутања”. Успио сам још једном да сагледам тај талас који се обрушио на нашу државу и чији је најјачи ударац примио баш он.
Остао је као стијена о коју су узалуд ударали нељудски таласи и био светионик који је у овом сумраку јасно показивао пут којим се теже иде, али којим се у свакој прилици остаје поштен човјек. Он је био такав и кад се добија и када се губи.
Зато ће се име Момира Булатовића изговарати са великим поштовањем не само данас, већ и времену које долази а које најављује оне промјене за које се свим својим бићем залагао. Нека је вјечан мир над његовом часном хумком.