Потпуна медијска координација заборављених Џемала Перовића и Млађе Ђорђевића преко платформе Вијести само је један у низу антисрпских пројеката који треба да резултирају формирањем нове Позитивне по већ виђеном моделу: нити смрди, нит мирише.
Посебно је занимљиво да Млађа Ђорђевић цинкари Русији Андрију Мандића и Милана Кнежевића како сарађују са Милом Ђукановићем, а који је наредио Сузани Мугоши да их због сарадње са Русијом осуди на 5 година затвора.
И да све то ексклузивно пренесу Вијести сат времена прије него што ће Џемал Перовић отпочети реанимацију покрета “Одупри се”.
Очигледно да Млађа Ђорђевић, као некадашњи специјалац Бориса Тадића за Црну Гору, никако не може пребољети чињеницу да је НСД 2012. године на предсједничким изборима јавно подржала СНС као сестринску странку и Андрија Мандић подржао Томислава Николића као предсједничког кандидата. То је била она искрена и братска подршка коју никада нисмо заборавили једни другима.
И сад политички упокојен, бивши савјетник, Млађа Ђорђевић жели да "продише" скривајући се иза митрополита Амфилохија, и стављајући му у уста оно што он никад није ни помислио, а камоли да је изговорио за лидере ДФ-а.
Зато га морамо подсјетити док се буса у јуначка призренска прса, да је управо он био један од кључних помагача агенту ЦИА Микију Ракићу у лоцирању и хапшењу Радована Караџића.
Није ваљда Млађа Ђорђевић помислио да је зато што је у пензији издвојен из групице велеиздајника који су хапшењем и испоручивањем предсједника Републике Српске стекли право на накнаду од 5 милиона УСД која је исплаћена за ову срамну велеиздају.
Да су овакву велеиздају починили Андрија Мандић и Милан Кнежевић, не да не би држали моралне лекције по порталима, већ би себи одузели живот, јер част и брука живе довијека.
Али Млађа Ђорђевић са позиције професионално доказаног велеиздајника, не да нема намјеру да себи одузме живот, већ у своје блато агентурског плаћеништва жели да увуче митрополита Амфилохија, како би покушао изазвати раскол у СПЦ, и тиме отворио простор за формирање тзв. црногорске и косовске православне цркве.
Ако је Ђорђевићу збиља стало до Косова и Метохије и националне саборности, требало би да се врати у родни Призрен и својим примјером покаже како се брани прађедовско огњиште, тако што ће новац који је узет за изручење Радована Караџића, донирати Богословији за изградњу Цркве покајнице.
Сасвим је природно да Млађа Ђорђевић одбрану српства заокружи у тачки из које је кренуо да брине о српском народу у региону, и да својим подвижништвом у царском граду Призрену, животом свједочи свој порталски патриотизам.
Бранити се од непријатеља српског народа и нашег духовног насљеђа је људски и историјски императив, али ваљати се у брлогу изрода попут оних који су узимали новац за угледне српске главе хигијенски је врло упитно: ем се испрљаш, ем је њему фино. Зато га опомињемо да се Божија кочија можда креће споро, али увијек стигне на вријеме.