Саопштење Нове српске демократије поводом 41 године од катастрофалног земљотреса у Црној Гори
Црну Гору је прије 41 годину погодио разорни земљотрес са великим бројем жртава и огромним разарањима. Уз подсјећање на те тешке тренутке, неопходно је сјетити се и чињенице да је једна република пуних десет година издвајала помоћ за Црну Гору, за обнову њене порушене инфраструктуре, за болнице, вртиће, школе, стамбене зграде, хотеле...
Читаву деценију сваки запослени у Србији издвајао је 1 одсто од бруто личног дохотка како би Црна Гора санирала огромну штету. Таква помоћ није нигдје забиљежена у савременом човјечанству. Посебно када се узме у обзир да је солидарност и помоћ осталих република, па и запослених у самој Црној Гори, престала након годину, двије и највише три године.
Међутим, умјесто вјечне захвалности Србији и њеном народу, који је исти као и народ у ЦГ, у данашњој ЦГ постоји један слој друштва који је изградио болесну, патолошку, безразложну мржњу према тој држави, српском народу, СПЦ...
Тешко да историја или социологија могу дати одговор на ово питање које само задире у поље медицине. У готово сто година заједничког живота грађана Србије и Црне Горе у једној држави, никада овдашњи људи нису имали никакву непријатност од Србије већ само корист и братство. Са друге стране, неки из ЦГ нису били баш пријатељи Србији већ тешки душмани.
А грађани Србије посебно памте 1945. годину и црногорске и личке “ослободиоце”. У престоном Београду није остало лијепе виле на Дедињу, отменог стана у центру града и руководећег мјеста које нису запосјели ови ослободиоци. Већину власника тих некретнина су прогласили издајницима, многе од њих без икаквог суда поубијали или протјерали.
За разлику од тог нечасног понашања, Србија је увијек помагала Црној Гори. Помогла је и Милу Ђукановићу који јој се захвалио тако што је први у региону признао лажну државу Косово, што је могао само да уради велики непријатељ Србије и српства.
Одавно тврдимо, а то се показало до сада као тачно, да овдје постоје двије Црне Горе, она ништаријска, издајничка, која се одрекла својих предака и пријатеља који су нам увијек помагали у невољи, и она сојска, патриотска, која није издала Његоша. Та патриотска Црна Гора је увијек на бранику традиционалних вриједности, и она памти братску помоћ, подршку, а и без било каквог интереса воли нашу сестру Србију.
Вјероватно нема случаја у свијету да се неко одрекао своје славне прошлости и да се стиди својих предака, као што су то урадили Мило Ђукановић и његови сљедбеници који данас склапају лажна пријатељства са некима који нам никада нијесу били пријатељи и савезници, већ непријатељи и окупатори.
Велики српски пјесник Момир Војводић, потомак славног морачког војводе Мине Радовића је његошевски у неколико стихова написао најбољу личну карту те црногорске биједе: „Откад роди несрећница мајка, потурицу Црнојевић Станка, издајника већег није било него што је Ђукановић Мило!”
Сигурни смо да већина наших грађана никада неће заборавити помоћ Србије у најтежим тренуцима за Црну Гору, помоћ која је у континуитету трајала читаво стољеће, а десет година након земљотреса 1979. године, била већа од свих других помоћи заједно.
Сходно томе, на данашњи дан, 41 годину након разорног земљотреса, подсјећамо на иницијативу коју је још поодавно покренуо предсједник НСД Андрија Мандић – да сва мјеста која су била тешко погођена земљотресом, а која су обновљена новцем грађана Србије, подигну споменике захвалности Србији.
Главни тргови тих мјеста просто вапе за таквим чином захвалности ономе ко их је највише помогао када нам је било најтеже. То би било људски и чојски. А док се то не уради, нека бар са тих тргова одјекује народни поклич отпора према српским непријатељима, попут оног кога са задовољством узвикује НСД: МИЛО ТУРЧИНЕ... Риму којом се наставља ова пјесма знају сви Срби из Црне Горе.