Балша Брковић и кућа за коју пише имају обичај, посебно последњих дана и недеља, да измисле неку изјаву, припишу је неком од лидера ДФ-а и онда са том, измишљеном изјавом полемишу и изводе закључке. Наравно, оне који одговарају њиховим никада промјењеном газди.
У најновијој колумни Брковић помиње ратне другове Андрије Мандића који "чисте" оружје. Само није јасно одакле је "позајмио" овај призор осим из своје уобразиље која увијек црта исте скице на које треба да прикачи своје бриљантне мисли и закључке.
Са друге стране замјера Брковић Медојевићу зашто људе из режима назива "сатанистима". Труд Брковића да се обрачуна са коришћењем тог израза показује да њиме Медојевић прецизно погодио круг коме Балша, скупа са својим родитељем, припада од почетка свог јавног дјеловања.
Код Брковића видимо непрестано чуђење како оно што он и Ђукановић називају "рестлови прошлости" и даље опстаје и како није завршило на сметлишту историје. Брковић као љубоморна шипарица, заљубљена у Ђукановића, замјера му неки овлаш флерт са тим "рестловима" који је наводно имао у прошлости.
Сопствену љубавну романсу са Ђукановићем Брковић не помиње. А пошто нема ништа тајно што неће бити јавно, ових дана испливавају снимци на којима Жељко Ивановић, Мишко Перовић и Јеврем и Балша Брковић славе са Ђукановићем његову изборну крађу 1998. године, која се у ДПС-у читала са насловнице "Вијести" а која га је дугорочно устоличила на власти у Црној Гори и омогућила му да уради од ове земље све што је урадио и почини низ издаја који би желио да заврши са овим последњим атаком на СПЦ.
Брковић је незадовољан јер је Ђукановић тај напад могао да изведе много раније и сада би, по њему, Црна Гора била срећна држава.
И Брковићу и Ђукановићу, док се чуде опстанку рестлова, не пада на памет да је у питању темељ, а да су они ти који су од њега отпали. Два "ођељка" од темеља и вертикале сопственог народа ођељана.
Никола Горановић, функционер ДФ и члан Главног одбора Нове српске демократије