Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић казао је за портал ИН4С да они који су 21. маја 2006. године гласали за независност Црне Горе данас тај дан дочекују у заробљеним институцијама.
„Марко Даковић је својевремено рекао за краљевину Срба, Хрвата и Словенаца: Овом државом су сви задовољни – и ујединитељи, јер им се идеја остварила и противници уједињења, јер се држава вођена на овакав начин распада. Приближно исто можемо рећи и за данашњу државу Црну Гору – и њом су сви задовољни – они који су били за њену независност 2006. године, јер им се идеја остварила и они који су били за очување заједнице Србије и Црне Горе, јер се држава вођена на овакав начин распада“, казао је Ковачевић.
Доказ за то су, додаје он, заробљене институције које, због различитог политичког програма и нечијег националног изјашњавања у складу са традицијом и историјом краљевине и књажевине Црне Горе, врше прогон и монтирају судске процесе против опозиционих политичара и грађана.
„Срби су у овој „држави“ нарочито “привилеговани“. Наши политички лидери се осуђују на вишегодишње казне затвора. Православна црква се прогони само зато што носи српско име. Српски језик, који је (сем Албанцима) свима у Црној Гори матерњи, се прогања и забрањује му се име.
Називају га различитим и погрешним именима силујући идентитет грађана до мјере да они који су захваћени стокхолмским синдромом пристају да свој матерњи језик зову лажним именом. Запослених Срба у државним институцијама скоро да нема“, објашњава Ковачевић.
Према његовим ријечима, Мило Ђукановић ревносно ради и на економском и на духовном осиромашењу грађана, јер зна да ће стварајући такве врсте сиромаха приграбити за себе материјалну корист, а одрадити посао за своје албанске и хрватске пријатеље и њихове заједничке менторе.
„Процес сепарације Црне Горе од њеног изворног државног и етничког идентитета, ван ког је она дугорочно неодржива, и њеног економског урнисања од стране режима свих ових година, се несумњиво завршава подјелом њене територије и становништва према плановима албанског и хрватског идеолошког пројекта. Први је кључно помогао да се референдум 21. маја 2006. године покраде, а други је дао први докторат тзв. црногорског језика, што је једно од силом наметнутих имена за српски језик који је, како већ рекох, свима сем Албанцима матерњи у Црној Гори“, оцјењује Ковачевић.
Једина нада за опстанак Црне Горе, сматра он, је у повратку њеном изворном идентитету, српском језику, чувању Српске православне цркве око којих је највећи број грађана сабран.
„Такође, у јачању институција кроз које ће оним људима који имају добре пословне идеје бити пружена заштита и дата могућност да их остваре. Повратак Црне Горе себи је кључни предуслов њеног опстанка у будућности“, закључио је Ковачевић.
ИН4С, 21.05.2019.