Десета сједница првог редовног засиједања - 15.07.2010.

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Захваљујем.
Уважени господине потпредсједниче, поштоване колеге,
На самом почетку желим да нагласим да је добро што се један овакав закон доноси. Међутим, желим да укажем на један сегмент који је, по мом мишљењу, требало да се нађе у овом Предлогу закона. С тим у вези, колега Лабудовић и ја смо поднијели три амандмана. Наиме, мишљења сам да је пропуштено да се истакне норма којом би се указало на заштиту од насиља у породици над дјецом са посебним потребама. Када кажем дјеца са посебним потребама, мислим најприје на дјецу обољелу од аутизма, Дауновог синдрома, депресије, шизофреније, диспраксије, дислексије, различитих облика хипер или хипоактивности итд. У неким нашим породицама постоје случајеви да се таква дјеца неријетко туку, сакривају, закључавају, тјерају, понижавају, или их не изводе на свјетло дана, или их изводе тек око поноћи, када никог другог нема у неком парку или неком шеталишту. Не желим да употребљавам још неке формулације да бих вам дочарао сопствену резигнираност или разочарење. На тај начин, такви родитељи спрјечавају и у коријену уништавају и оно мало шансе за њихову могућу социјализацију и евентуални напредак. Каква год да су, дјеца су дјеца, а народ би рекао - дјеца су божије давање. Таква дјеца, ако им се дозволи, ако им се да шанса, ако им се приђе на прави начин, знају да буду и те како емотивна, мила, одушевљена и најмањом пажњом. Често ће тек само лијепа ријеч код њих да произведе озареност и непоновљив осмијех. Ваљда никад и нигдје није тако дошла до изражаја она чувена мисао великог писца да све срећне породице личе једна на другу, а све несрећне су несрећне на свој начин, као код породица које је задесила оваква судбина. Ни бол, ни мука, ни туга, ни патња, не дају ниједној мајци, ниједном оцу за право да се кукавички понашају према таквом, али свом дјетету.
Поштоване колеге, такође, постоје родитељи са болесном дјецом који немају никакву помоћ, немају никакво разумијевање, нигдје не налазе уточиште, па чак ни у својој породици. Најближа околина их не прихвата. Једноставно се искључују из свакодневних токова живота. Посебно је то тешко кад се дешава младим родитељима који тек почињу да стварају породицу, када још увијек панично траже помоћ, када виде да нешто није у реду, а нијесу схватили шта их је снашло. Поштоване колеге, када кола крену низ брдо, најлакше је окривити болесно дијете. Оно што већину родитеља баци у очај је дјететова прогноза. Увијек се провлаче термини дуготрајно или доживотно. Умјесто да се упусте у борбу за своје дијете, постоје родитељи чије понашање може наћи мјесто у овом закону. Вјерујем и знам да је неупоредиво више оних родитеља који, поред тога што осјећају огромну тугу и бол, осјећају, ипак, са том дјецом и радост и срећу и, како тако, ипак имају нормалан живот. Макар то некоме и чудно звучало, постоји рецепт - не понижавајте их, не спутавајте их, лимити су само у нашим главама, цијените њихову личност, проникните у њихов свијет, имајте снове за такво дијете, то је обавеза свих родитеља такве дјеце. Пустите их да раде оно што воле. Ако вам неко каже да је то стварање лажне наде, запитајте се да ли те двије ријечи могу да иду заједно. Да нема наде све би било бесмислено. Управо та и таква нада даће нам снагу да се сваки дан посветимо своме дјетету, да му помогнемо да се развија, да обује патике, да укључи телевизор, да затвори чесму, чак и са њених или његових петнаест, двадесет или тридесет година. Оно што је најважније, потребно је да се воле, али баш много, и да се ужива у таквој дјеци, једноставно другачије не може. Тврдим вам, они то вишеструко врате.
Поштовани господине потпредсједниче, преостало вријеме за дискусију потрошићу на нешто што је можда мало ван ове приче и извињавам се због тога.
Особе обољеле од аутизма и још неких других болести су зависни од родитеља читав живот. Они не могу сами. Велико је питање и велики проблем шта се дешава са том дјецом, са тим особама, када њихови родитељи напусте овоземаљски живот? Шта тада треба да ради држава и друштво? О томе смо разговарали у Клубу посланика Нове српске демократије, у више наврата. Ми мислимо да за то треба донијети посебан закон. Наш предлог је да један такав закон треба да буде производ договора, односно консензуса свих парламентарних странака. То је област гдје не смије бити странчарења. Испред свог клуба, а на бази разговора са многим посланицима из свих партија, осјетио сам неподијељену подршку за доношење једног таквог закона.
Позивам Министарство и парламентарну већину да иницирају израду овог закона који би се донио у Скупштини. Донио би се један европски закон, у пуном и правом смислу те ријечи. Наше друштво би направило велики искорак у смислу рјешавања веома осјетљиве материје која се тиче наше дјеце.
Хвала вам на стрпљењу.

 




Датум: 03.11.2010
Close
Close