Десета сједница првог редовног засиједања - 15.07.2010.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, интересује ме ваш став управо везано за ово питање. Наиме, Влада је одредила као другог представника предсједника једне институције која је, макар по свом уставном положају, потпуно независна од Владе. Интересује ме може ли Влада да одређује ко ће представљати и да ли уопште овдје треба да буде представљена Централна банка и предсједник њеног савјета, или би у том случају, ради квалитетне расправе и добијања одговора на сва неопходна питања, можда Скупштина требала да позове представника Централне банке да овдје буде гост, а никако у својству предлагача? Предлог закона предлаже Влада, а Централна банка није орган Владе. Не видим које она ингеренције те врсте може да има на Централну банку.
Захваљујем.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Жугићу, не улазим у меритум овог закона који, руку на срце, и није био предмет неког мог посебног интересовања, изван ове полемике која се одвијала у вези са чланом 91 у који, такође, не улазим, гдје су мени чак нека образложења господина Лукшића у овом моменту ближа неком здравом расуђивању, него ова друга. Имам недоумицу која проистиче из образложења овог закона. Прво што прочитам када имам пред собом или предлог измјена и допуна или закон у цјелини, јесу разлози који су мотивисали законодавца да или предложи закон, или да предложи његове измјене и допуне. У овом образложењу, на стр. 37, пише да су “важећим Законом о Централној банци већ успостављени принципи уређења положаја у остваривању функције Централне банке”, па се онда набрајају, “чиме су и прихваћени општи принципи уређења положаја у остваривању функције европског система централних банака и Европске централне банке, утврђени уговором о европској заједници”, како је већ Лисабонским споразумом преименовано, да би онда већ на стр. 39 написали, ваљда у форми оправдања ових измјена и допуна да “сагласно наведеном закону, треба разрадити уставна одређења положаја Централне банке”, а овамо кажете да су већ остварени основни принципи њеног уставног одређења, “и даље имплементирати опште принципе уређења пословања европског система централних банака”. Прије тога сте, такође, констатовали да је то усаглашено и у највећој мјери већ остварено овим законом. Све то ме упућује да сте, ипак, на мала врата, хтјели да извршите оно на шта упућује колега Живковић, а то је да се персонални сукоб ријеши најкраћим путем - измјеном закона.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге,
Ово није први пут да дезавуишемо Пословник овога дома и стварно смо га свели на књижицу коју више нико, од Колегијума па до нас овдје, не уважава ни најмање. Ми смо расправу у начелу о овом закону окончали. Могућност подношења амандмана по Пословнику више не постоји. Ја поздрављам добру вољу, поздрављам оно што каже колега Радојица „идилу која се око овог закона формира”, али овако флагрантно кршење Пословника ове куће од нас самих је стварно незапамћено. Ја не знам коме се и зашто жури, да буквално преко леша Пословника долазимо до ових рјешења.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Шеховићу, придружићу се колеги Радуловићу у оним сегментима и оним рјешењима овог закона која значе унапређење система високог школства, значе корак напријед, и то ћу подржати. Не могу да подржим оно што је основна интенција овог закона, да се кроз тзв. привид препознавања међународне праксе створе рјешења која су у овом, а бојим се и за дуги период година у Црној Гори апсолутно неприхватљива и нерјешива и да се кроз тај привид, заправо, покушава остварити могућност прикључења самртника на инфузију државног буџета.
Приватни универзитети и приватни факултети у Европи су, господине Шеховићу, Ви то боље знате од мене, по свом научном и сваком другом стручном капацитету и референцама, не само на нивоу државних, већ у многим научним областима и дисциплинама неколико корака чак испред државних. Упоређивати то са црногорском праксом је равно иронији. Или ћете ми рећи да у овом моменту и, колико видим пројекцију неколико наредних деценија, на приватним универзитетима постоје програми од посебног интереса који нијесу препознати на државном универзитету, под условом да то није онај случај када човјек од 77 година на једном приватном универзитету предаје предмет који се зове политика, књижевност и право. Можете ли да замислите ту симбиозу? Ако је то стварно државни интерес Црне Горе, убиједите ме, гласаћу са обије руке за овај закон.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, најкраће би било када бих приложио дискусију, али не могу јер је нијесам написао. Захваљујући вам се на овој вашој широкогрудости, покушаћу да ово смјестим у најмању могућу мјеру. Када бих, услијед ових бројних рестрикција наших пословничких и посланичких права, био принуђен да ово, што желим да кажем и свој однос према Предлогу овог закона, изразим једном једином реченицом, парафразирао бих пјесника Бранка Радичевића који је рекао - много хтео, много започео, или можда ону народну парафразу тог истог става - превише је мачку говеђа глава.
Нема томе ни годину дана, када смо упозоравали, говорили, скретали пажњу на то, били против тога, дубоко свјесни да ни у једном од сегмената који су неопходни за примјену новог концепта тужилачке истраге ово друштво и тужилачка организација нијесу спремни и тражили да се то или одложи, или, макар, пролонгира њихова примјена на много дужи период него што је то законом предвиђено. Тада смо од врховне државне тужитељке, која је заступала став да је примјена ЗКП-а само ствар добре воље и тренутка, небројено пута добили увјеравање да тужилачка организација Црне Горе већ двије године, значи годину дана прије, живи са новим тужилачким концептом и да они само траже тај законодавни простор да се на њему искажу. Сада не знам да ли је тај суживот још у току или је по сриједи бракоразводна парница. У сваком случају, врховна државна тужитељка, Министарство правде и господин министар овог тренутка пред Црном Гором признају да су се залећели. Оправдање типа да су по сриједи недостатак кадровских капацитета, материјалних средстава, не пије воду из простог разлога што је прије петнаест дана овдје била врховна државна тужитељка и једино на шта се пожалила у реализацији онога што је њена друштвена и законска обавеза јесте финансијска самосталност. Нијесмо чули жал те врсте да је мало државних тужилаца и њихових замјеника, да је мало простора, већ само да им недостаје та финансијска самосталност и да би они, у том случају, успјели да реализују све оно што друштво од њих очекује.
Поштоване колеге, овдје је више него очигледно да тужилачка организација и укупан правосудни систем у Црној Гори није спреман за онај кључни заокрет, и у концепцијском, и у сваком другом правцу који је неопходан да би се прешло на један нови потпуно другачији, савременији, примјењљивији систем и тужилачке истраге, суђења и пресуђивања, који би имао много повољније резултате од онога што ова постојећа концепција и ово стање односа у црногорском законодавству тренутно даје. Оно што мени овдје вријеђа елементарну логику и интелигенцију јесте наводна спремност врховног државног тужилаштва и тужилачке организације уопште, да примјењује ЗКП у истраживању оних дјела која се односе на организовани криминал, корупцију, ратне злочине итд. Ма, немојте. Оно је наводно спремно да то ради у најсложенијим облицима криминала, а није спремно да то ради у оној тзв. криминалној боранији или, како то врховни државни тужилац овдје назва, багателним криминалом који, по њеном тврђењу, доминира у укупној криминалној мапи Црне Горе.
Та прича ме асоцира на два могућа закључка. Један је да се Министарство правде није усудило да одложи примјену ЗКП-а у овом дијелу због велике позорности међународне заједнице коју она има према овим појавама у Црној Гори и по којим нас, нажалост, препознају у свим извјештајима с једне стране и, с друге стране, дубоко увјерење Министарства и Тужилаштва да се у овој области неће мијешати претјерано у своја овлашћења и у своје ингеренције, да им је апсолутно свеједно што ће ове одредбе наводно остати примјењиве, јер су по начину на који су се досад према њима односили, а богами очекивати је и убудуће, оне могле да стоје и прије доношења основног текста ЗКП-а.
Међутим, није моја интенција и нијесам се јавио да само критикујем ово, јер је то наша заједничка невоља. ЗКП није само ствар власти и није ствар само опозиције, него је нешто што ће једнако да третира, макар на равни тог неког формалног односа, и једне, и друге. Мој мотив је био да, између осталог, упозорим на једну веома присутну чињеницу у законодавној пракси, и ове власти, и овог дома, којој ми, нажалост, нијесмо успјели да се супротставимо, а то је буквално претрчавање одређених простора друштвене стварности и упоран и слијепи покушај да се неке релације из земаља које су деценијама, ако не и вјековима, у неким рјешењима испред нас, без остатка и без самокритичког сагледавања преселе и инкорпорирају у овај простор. Та олако обећана брзина уласка у Европску унију, при чему је довољно само преписати те 2700 законских прописа, колико садржи она дебела књижурина коју су нам Хрвати позајмили да само преписујемо, резултирала је чињеницом да ми имамо бројне законе о којима смо се овдје изјаснили, усвојили их, а да смо дубоко свјесни, и предлагач, и ми, да ће се са њиховом примјеном сачекати.
Сасвим на крају, основни разлог због чега нећемо подржати Предлог овог закона јесте чињеница што је уз њега пред овај дом требало да стигне неопозива оставка врховног државног тужиоца, гдје би било људски и поштено да призна да није успјела да ....организацију организује на начин на који је то била обавезна да уради и да није способна да одговори обавезама и задацима коју је пред њу ставило ово друштво, овај дом и у оним очекивањима која укупна црногорска јавност има од ње. Да је та оставка, а богами ,господине министер, не би било на одмет и да ју је пратила Ваша оставка стигла уз овај Предлог закона, ми бисмо с обије руке гласали да се он прихвати. Овако нема шансе.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Спахићу, схватио сам оприлике да сте се дијелом осврнули на оно моје излагање, неке моје констатације. Знате што је основна кривица државног тужилаштва. Оног момента када је овај закон усвајан,није изашло са захтјевом који би гласио да би смо реализовали у роковима ово што нам је прописано овим законом минимални услови су ти, ти и ти. Овај би дом изашао тим захтјевима у сусрет.
И друго, ако немају простора и ако немају средстава има рјешење. Да су одузели само 10% имовине степене организованим криминалом имали би кабинете у којима би могли да играју фудбалске утакмице, али неће да раде свој посао и у томе је проблем, господине Спахићу. Хвала.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господо потпредсједници, колегинице и колеге посланици, по обичају да кренем од краја.
Захваљујући чињеници да је под притиском амандмана који су поднијели предсједник Нове српске демократије, господин Андрија Мандић и предсједник Покрета за промјене, господин Небојша Медојевић, Социјалдемократска партија изашла у сусрет предлагачу закона и истим амандманом им омогућила да изађу из очигледног ћорсокака у који су били запали и спријечила могућност да, рецимо, а ми смо то именом и преизименом циљано саопштили, саучесник и починилац једног од најгнуснијих и најтежих убистава које памти послијератна Црна Гора, убиства Душка Јовановића, главног и одговорног уредника листа ,,Дан" буде амнестиран, Нова српска демократија ће гласати за овај закон.
Морам да се осврнем на ову дилему, више пута истакнуту, шта је заправо овдје чин милосрђа? Несумњиво је да је амнестија чин милосрђа, али је још више несумњиво да, ако ништа друго, одређену дозу пијетета заслужују и жртве оних који су амнестирани овим законом. Знам да је тешко и незахвално арбитрирати између тога чији је изгуб већи и чији је злочин тежи са становишта жртве. Ако ништа друго, дужни смо, као и они који ће данас усвојити овај закон, да упутимо и неку врсту јавног извињења жртвама починилаца ових тешких кривичних дјела, због чињенице што смо из разних разлога принуђени или нијесмо принуђени да донесемо овај закон. Такође сам обавезан да укажем на чињеницу која се овдје намјерно пренебрегава и прећуткује. То је да је ово у посљедњих десет година пети закон о амнестији. То иде до те мјере да починиоци кривичних дјела унапријед калкулишу чињеницом да ће Закон о амнестији бити поново донесен у вријеме издржавања њихове казне и унапријед калкулишу то смањење у рок боравка у казнено-поправној институцији.
Изнијећу лично искуство које ме држи у убјеђењу да постоји нешто сумњиво иза ове иницијативе. Прије више од три мјесеца сам, подсредством разних посредника, био контактиран од лица која се налазе на издржавању казне, са питањем је ли стигао закон о амнестији у процедуру и каква је његова садржина, у вријеме када нико живи овдје, бар од нас са ове стране, није знао ни да се размишља о таквом закону. Могу да замислим како данас изгледам смијешан и необавијештен у очима тих људи, јер сам упорно тврдио да о томе нема говора. Ко је требало да буде прије обавијештен о томе да се спрема закон о амнестији, ако не посланици који треба да се о њему изјасне? Да ли је онај који сједи у затвору и унапријед калкулише овим, требало мене као посланика да обавијести да се то припрема?
Хоћу да се поштено и јавно запитам пред вама, да ли је унапријед укалкулисана исплата одређеног политичког дуга, кога су били свјесни они који су тамо, јер им је неко некада због неке услуге обећао да ће то бити неизоставно донесено? Такође, треба да се запитамо да ли је ово што ћемо данас усвојити, за шта ћу да гласам, допринос остварењу казнене политике за коју се залаже овај дом и на коју сви указују? Можемо ли, с једне стране, инсистирати да државно тужилаштво и судије пооштре казнену политику, а онда је с друге стране сваке друге године у просјеку дезавуисати чином милосрђа којим убирамо одређене политичке поене? Такође, морамо да се запитамо са становишта равноправности шта је са онима који се налазе у истрази, и то не дан, два, годину? Има људи који се у Истражном затвору налазе већ седам година. Данас је привилегија бити правоснажно осуђен и прећи из оног казамата, који је на нивоу 19. вијека због просторних и осталих услова, прећи у нормалан затвор и тамо служити казну. Да ли је ово праведно са становишта оних који су правоснажно осуђени и уживаће благодети ове амнестије, а још нијесу ни привирили у Спуж или у Бијело Поље, у односу на оне који су тамо већ одређено вријеме? Свјестан сам да су смјештајни капацитети наших казнено-поправних завода, затвора, до те мјере пребукирани да више не личе ни на шта. Услови у којима се ти људи налазе, без обзира шта су направили, одавно су се више спустили испод свих минимума толеранције и онога што се представља некаквим достигнућем овог доба и овог степена демократизације.
Желим да укажем на дозу сумње која ме, прије свега као човјека, јер овдје говорим као човјек па тек као посланик, на неки начин устеже да ову руку дигнем од срца. То је да је предлагач у свом основном тексту ставио на три степенице испред починиоца, како је овдје неком божијом руком направљен тај превид „доброчинства“ - не знам је ли то доброчинство или није - неког несрећника који се зезнуо па се два пута женио, без развода, у вријеме када је тешко и са једном женом и са једним браком изаћи на крај, с једне друге, и починиоца најгнуснијих и најтежих унапријед испланираних организованих и спроведених кривичних дјела као што су тешка убиства. Та омашка у основном нацрту овог текста није била тек онако. То представља моју највећу сумњу, због чега ћу са дозом жаљења да гласам за овај текст закона. То је унапријед било смишљено тако како је дато, захваљујући притиску са ове стране, прије свега, притиску амандмана који сам потенцирао на почетку свог излагања, а који су поднијели господа Мандић и Медојевић, притиску јавности која је позитивно одреаговала на поднијети амандман. Предлагач закона, заправо његови вјерни сапутници су извадили ствар и овај закон колико толико уприличили и довели на мјеру да буде прихватљив и за нас са ове стране. Истичући да ћемо, захваљујући тој промјени и захваљући чињеници да је спријечено да се онај који је већ једном амнестиран, то сам рекао у брк врховној државној тужитељки, предсједници Судског савјета, коме се казна од 40 година врати на казну од 19, па му се омогући још четири-пет година помиловања, ми из Нове српске демократије ћемо подржати овај закон и гласаћемо за њега.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Коњевићу, вјерујте да могу и желим да направим разлику између оних који су у једном тренутку и на мах, у стању сужене свијести, лишили некога живота који им је, макар у имагинацији, макар у њиховој уобразиљи, направио нешто нажао, у односу на онога који је свирепо, хладнокрвно, организовано, по туђем налогу и за паре, лишио живота човјека који му није ни на сјенку згазио. Постоји огромна разлика. Клуб Нове српске демократије и ја имамо право да направимо разлику између те двије врсте починилаца тешког кривичног дјела убиства. Постоји огромна разлика, господине Коњевићу. Свако може, прије или касније, да дође у ситуацију...

 




Датум: 03.11.2010
Close
Close