Десета сједница првог редовног засиједања - 15.07.2010.

 
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, поштована Скупштино, поштовани министре, секретаре Министарства,
Слажем се са својим претходницима да је овај предлог текста знатно бољи и не само знатно бољи у односу на нацрт закона који смо имали, него је то чиста поезија, и то лирска, у односу на оно што је био један заиста невјероватан текст нацрта овог закона, који је имао несумњиву идеолошку основу и који је имао јасну намјеру да православну цркву треба спријечити у њеној мисији. То је био један текст са елементима леxс специалиса за борбу против православне цркве и њене улоге у друштву.
Илустрације ради, споменућу само један члан који је тамо предвиђао да се превентивно техничким мјерама спречавају наводно уништења културних добара од масовних окупљања, што је значило да треба спријечити окупљања око културних добара. Дакле, око цркава и других вјерских објеката, а цркве и вјерски објекти постоје управо за масовна окупљања, зато што је и мисија цркве да окупи што више људи у те храмове. Уколико више окупи људи утолико је она успјешнија и њена мисија је на тај начин остварена. Тога, наравно, нема сад у овом предлогу, што је резултат вјероватно сагледавања стварности од стране предлагача, а томе је допринио и овај скуп који су моји претходници поменули. Тако да је овај текст битно другачији, али је задржао низ лоших решења, прије свега ово што је поменуо и потенцирао колега Даниловић. Дакле, не види се из овог текста јасна намјера да се ствари у овој области разјасне. Тако имамо ова два члана која је такође колега Даниловић поменуо, испуштена је сакрална димензија културних добара. У овом члану 2 и још једном се помиње шта је све културно добро. Дакле, утврђено је да је од трајног историјског, умјетничког, научног, археолошког, архитектонског, антрополошког, техничког или другог друштвеног значаја. Нигдје се не могу вјерски објекти препознати и наћи и пронаћи у оваквој једној дефиницији.
Једно од тих лоших решења је надлежност управе. То је задржано из старога текста. Управа је, дакле, свемоћна. Управа је нека врста, како да кажем, батине у државним рукама која може да ради шта хоће.
Задржаћу се само на једној њеној надлежности. На примјер, члан 19 прописује да та свемоћна управа разматра сваку иницијативу за успостављање културног добра, коју јој може поднијети установа из области културе, научна установа, државни орган итд. и да о томе обавијести у писаној форми подносиоца иницијативе, али не и власника културног добра. Признаћете, овакав однос према власнику културног добра био је својствен тоталитарним режимима 20. вијека и друштвима насиља и неслободе, а не савременим европским стандардима.
Осим тога имамо члан 70, који је такође лош по нашем мишљењу и који предвиђа да се превентивним мјерама заштите спречавају оштећења и уништења културних добара од прекомјерне употребе, што такође оставља могућност држави да на неки начин интервенише и спречава цркву у њеној мисији. На примјер, из овога може да проистекне чињеница да се огради црква, па само да можемо да је гледамо или, такође, да изложите неку икону важну, значајну, има их доста на нашем простору, коју можемо да гледамо са даљине а не може вјерник да је цјелива, што је њена основна сврха постојања и разлог настанка.
Значи, има низ ригидних решења због којих представници Нове српске демократије неће гласати за овакав један текст. Не вјерујемо прије свега ни у то да ћете ви предвидјети одређени новац за обнову вјерских објеката од којих су многи у катастрофалном стању. Поменуо бих само манастир Косијерево који пропада због свега 10 хиљада марака, које држава неће да уложи. А тамо имате на примјер, цркву из 14. вијека, затим фреске са почетка 17.вијека изузетне умјетничке вриједности. То су све поражавајуће чињенице на основу којих се може утврдити да се у догледној перспективи ништа неће промијенити у погледу односа државе према нашој духовној и културној баштини и због чега ми ово не можемо подржати.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, поштована Скупштино, министре и секретаре министарства,
Осврнућу се само на један аспект приче о Предлогу закона о архивској дјелатности. Наиме, сматрам да треба основати привредни архив који би био одвојен од државног архива и који не би био третиран на овај начин на који се предвиђа могућност оснивања привредног архива, а то је у члану 31 гдје се предвиђа оснивање специјалних архива. Каже се да је специјални архив установа која похрањује архивску грађу из разних области, универзитетски, привредни, архив вјерских заједница, банака, привредних субјеката и сл. Каже се да се специјални архив може основати. Значи, може, а не мора, је ли тако?
Као што је овдје предвиђено посебно оснивање државног архива као посебног архива, овдје је дат попис његове дјелатности. Сматрам да треба основати привредни архив као посебно правно лице, јер је то пракса у многим земљама. Дакле, привредни архив је одвојен од државних архива у многим земљама и он постоји као посебно правно лице, рецимо у Америци, Њемачкој, Италији, Енглеској итд. Сматрамо да то треба уредити овим законом, јер је то неопходно да би се сачувала привредна грађа која ће иначе нестати, а која је важна за реконструкцију привредне историје, односно економске историје Црне Горе у другој половини 20. вијека. Сматрам да државни архив ту грађу не може да похрани, не зато што не би хтио, него зато што он нема гдје да архивира ту грађу јер нема простора.
Наиме, ако су архивалије уништаване након Другог свјетског рата, ту праксу и ту грешку не треба понављати. Подсјетићу вас да је 1948. године цјелокупна грађа Цетињске гимназије послата предузећу за прераду старог папира и да су сачувани само дневници. У 1945. години цјелокупна грађа болнице Данило И изнијета је у двориште болнице и спаљена, остале су само двије фасцикле. Не треба посебно истицати шта су за историју црногорског школства и здравства значиле те двије установе, Цетињска гимназија и болница Данило И. Ако је то тада рађено, мислим да ту праксу не треба понављати, а бојим се да се то понавља. Желио бих да знам и питам вас да ли знате каква је судбина многих угашених друштвених предузећа? Било би занимљиво знати шта је са архивом Жељезаре Никшић, Пиваре, Обода, которске Југооценије и многих привредних гиганата који су имали толики значај за државу, односно за њену економску историју, за њен привредни и општедруштвени развој послије Другог свјетског рата. Лично сумњам да, када приватници купе неку фирму, они то једноставно покупе и баце негдје у контејнер, сумњам да то они чувају. Да ли то ико контролише од стране државе? Да ли држава сматра да је важна архива тих предузећа? Прије двије године, Дневни лист ,,Дан" је писао о томе да је архива Комбината Јаворак, шумско индустријски комбинат у Никшићу, уништена. Мислим да се то ради са многим предузећима. Непозната је, у сваком случају, судбина архива многих предузећа, а она је, по мом суду, врло важна за реконструкцију економске историје Црне Горе. Да ли држава води о томе рачуна? Да ли уопште размишља неко о томе? Ми видимо да је овдје предвиђена та могућност. Неко предузеће може, а и не мора да оснује, па онда вјерске заједнице. Ми знамо да вјерске заједнице то и раде, а не морају ни оне.
С обзиром на искуства из великих и развијених земаља, ако је привредни архив формиран као посебно правно лице и одвојено је од државног архива у овим земљама које сам навео, мислим да би то било добро и за нас и да то треба тако уредити овим законом. Сматрам да властима одговара уништење те привредне грађе, грађе угашених предузећа, социјалистичких гиганата. Одговара им да та грађа буде тихо уништена, без публицитета, јер су многи из режима учествовали у тим сумњивим приватизацијама о којима се толико пише и говори. Мислим да им одговара да се не зна шта се са тиме радило, како су предузућа пословала. Најбоље је то предати забораву и затријети те трагове и та сазнања о свему томе. Сматрам да закон треба повући и предвидјети оснивање посебног привредног архива као посебног правног лица.
Захваљујем.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Ја ћу се осврнути само на члан 7 овог закона који предвиђа назив библиотеке коју оснива држава.
Наиме, каже се национална библиотека. ”Националну библиотеку оснива држава ради развоја културе, науке и образовања у Црној Гори и она промовише и презентује црногорску културну баштину.” Дакле, проблематичан је назив национална библиотека. Зашто?
Зато што се ту не зна која је то нација. Ако мислите да то подразумијева државну библиотеку, и то је погрешно, јер не може се изједначавати нација и држава. Мислим може,али у неким идеолошким пројектима који су превазиђени у 19 вијеку.Ми знамо да је Угарска 1867. године донијела закон по којем су сви становници Мађарске, односно Угарске били политички народ који су се звали Мађари. У том духу је један посланик ДПС-а, на једном Одбору рекао да су сви који живе у Црној Гори по националности Црногорци. Па је онда реаговао на то посланик СДП и успротивио се таквој једној идеолошкој поставци посланика Демократске партије социјалиста.
Дакле, у земљи каква је Црна Гора, вишенационалној држави не може и не треба да постоји национална библиотека, јер се онда поставља питање које је нације та библиотека. Исто тако овај члан је проблематичан, да “промовише и презентује црногорску културну баштину”, ваљда културну баштину Црне Горе, односно свих народа који у њој живе.
У том смислу мислим да треба погледати и ослонити се на рјешења у окружењу. Ви имате у Србији државну библиотеку која је основала држава, зове се Народна библиотека Србије, иако знамо да у Србији без Косова које је под окупацијом и тако даље, најбројнији народ су Мађари који чине 2,9% становништва. Значи, преко 90% становништва уже Србије са Војводином су Срби, а библиотека се зове Народна библиотека Србије.
Исто је и у Босни и Херцеговини, тамо се зове Народна и Универзитетска библиотека Босне и Херцеговине. А у Македонији је исто рјешење. Једино у Хрватској имате Национална и Свеучилишна књижница. До Туђмановог доласка на власт била је Национална и Свеучилишна библиотека, па је онда ХДЗ-овска власт промијенила ово библиотека у књижницу, али то може да пије воду тамо, зато што је послије прогањања српског народа 1995. године, Хрвата у Хрватској 95%. Дакле, то је скоро једнонационална земља и онда то рјешење има логике да се зове Национална и свеучилишна књижница. Али у земљи каква је Црна Гора, дакле вишенационална земља у којој нема већинског народа, просто нема никаквог упоришта овакво једно рјешење. Сматрам да ово треба промијенити и да умјесто национална библиотека треба ставити назив народна библиотека. Значи, треба да стоји-народну библиотеку оснива држава ради развоја културе и тако даље, и ово доље - да промовише и презентује културну баштину Црне Горе, а не црногорску културну баштину.
А ово што се даље каже “општина је дужна да оснује народну библиотеку као самосталну библиотеку”, то већ нема везе. Народни универзитет смо имали у бившој Југославији, а онда су постојали народни универзитети, “Браћа Стаменковић”, “Коларчев народи универзитет” и слично.
Дакле, то треба раздвојити и овај назив промијенити, јер је проблематичан и нетачан. Ако ви мислите да је то библиотека једног народа, једне нације, онда то признајте и образложите.
Захваљујем.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, поштована Скупштино, господине министре, На дневном реду је једна сензитивна материја, једно врло осјетљиво питање које ће парламентарна већина, на овој јулској жези, да омуњи за сат времена, без телевизијског преноса. Овај предлог закона општег образовања и читав сет закона које ми данас разматрамо, ја тумачим као нови талас организованог државног насиља према српском језику у Црној Гори, односно према говорницима српског језика, којих је 64%, односно, изражено бројевима, 400.000, од чега 200.000 припадника српског народа и 200.000 припадника црногорске националности.
Овај предлог закона који је утврдила Влада и доставила га нама посланицима, потпуно је неприхватљив за грађане Црне Горе чији је матерњи језик српски и који, по природи ствари, желе да се школују на том језику, да га изучавају и унапређују. Зашто је овај предлог за те грађане неприхватљив? Једноставно зато што ће по овом предлогу црногорски језик бити обавезан за све, дакле предвиђено је да се у школама настава изводи на црногорском језику, док ће остали језици бити изучавани као мањински, што значи да ће ђаци учити црногорски, а паралелно с тим, они који то желе, и српски, односно босански, односно хрватски језик.
Наиме, ту се прописује да се у општинама у којима су мањински народи већина или чине значајан дио становништва, да се ту настава изводи и на језицима тих народа, али се обавезно учи и језик у службеној употреби тј. црногорски. Медјутим, ни Устав ни закони не кажу који су народи мањински. Ви овим предлогом желите да српски језик сврстате у ред мањинских језика и да на тај начин отворите пут потпуном затирању српског језика на овом простору. Устав јасно каже да је црногорски језик службени језик, а да је српски језик у службеној употреби. Медјутим, Устав не објашњава и не прецизира која је разлика између службеног језика и језика у службеној употреби. Шта је то службеност језика предвиђена Уставом? Ни по којем тумачењу, ни по којој логици службеност језика не постоји ван службене употребе.Или ви мислите да службени језици, односно језици у службеној употреби (српски, босански, хрватски, албански) нијесу у службеној употреби. Питам вас: каква је то вербална еквилибристика, шта то значи, и како ми који говоримо српским језиком можемо да црпимо своје уставно право из уставне норме која предвиђа да је српски језик један од језика у службеној употреби. Или ви мислите да је то мртво слово на папиру.
Сматрамо једноставно да ученици српског језичког идентитета треба и мора да се образују на свом матерњем српском језику, а ученици црногорског језичког идентитета да похађају наставу на црногорском. Све друго је огољено насиље. Јер ми смо сада, од када сте ви усвојили граматику и правопис црногорског језика, два различита језичка ентитета и идентитета и свако наметање црногорског језика онима који желе да се школују на српском је насиље мањине над већином. Та је радња забрањена и Уставом Црне Горе и свим међународним документима о људским правима и слободама и та се радња зове насилна асимилација.
Ако ви то хоћете, онда сте ви изабрали опасан пут. То је пут који води у потпуну дестабилизацију Црне Горе, пут који ће неминовно изазвати антагонизме међу грађанима, а мржњу и презир према режиму који спроводи такво насиље.
Ја вас молим у име Нове српске демократије и у име свих оних грађана који су ме као свога представника у овој Скупштини звали ових дана и питали да ли заиста режим иде путем огољеног насиља и државног терора, молим вас да то не радите. Ја вас питам да ли је заиста могуће да не желите да се као цивилизовани и као политички одговорни људи, као пријатељи, као комшије, као браћа, као рођаци договоримо да признамо једни другима уставно право на чување и његовање сопственог националног идентитета, да будемо равноправни, да будемо задовољни, да се међусобно уважавамо, да изграђујемо једно слободно и демократско друштво без тензија, да изграђујемо Црну Гору као земљу равноправних грађана и равноправних народа. Ако ви то не желите, него хоћете над нама да спроводите државни терор, захваљујући чињеници да имате парламентарну већину, онда морате имати у виду чињеницу, безброј пута потврђену у историји да ће се свако насиље онима који спроводи насиље једнога дана вратити као бумеранг.
Подсјетићу вас на оне чувене стихове из Гундулићевог "Османа" који говоре о промјенљивости људске славе, људске среће и, нарочито, променљивости власти.
Питање је просто: желите ли ви да у овој земљи сви заједно успоставимо културну, политичку и друштвену хармонију или желите да државу и друштво у цјелини дугорочно дестабилизујете са негативним посљедицама по све грађане, без обзира на њихову језичку и националну припадност. Ако желите ову прву опцију, онда никоме ко сматра да му је матерњи језик српски не можете наметати рјешења којим се угрожава право на изучавање његовог матерњег језика и школовања на том језику.
Ради грађана желим да истакнем да смо ја и господин Андрија Мандић, предсједник Нове српске демократије разговарали са Вама, господине министер, и предложили једно демократско рјешење, преточено у амандман који гласи - да се настава у установи изводи на службеном језику или на језику у службеној употреби по избору ученика, односно родитеља и старатеља.
И морам да кажем да ми од вас очекујемо много, и то смо рекли и када сте изабрани за министра. Ми у вама нијесмо препознали некога ко је партијаш и линијаш и ко слијепо спроводи вољу партије чији сте члан, него вас перципирамо као једну наглашену индивидуалност која је знала да своје аутономно мишљење изнесе и у оквиру своје странке и уопште у јавности. Дакле, као од човјека неспорно демократског капацитета и сензибилитета за друштвени тренутак у коме живимо И за ово сложено, и као што сам на почетку рекао, сензитивно питање , очекујемо од вас да прихватите овај наш предлог како бисмо сви  имали мјеста под овим небом и овим сунцем и због наших заједничких предака који су стварали државу Црну Гору и због наших потомака који треба да наставе да живе заједно на овим просторима.
Ја се питам да ли је могуће да у Босни и Херцеговини, гдје су људи четири године ратовали, чији су ђедови ратовали, чији су очеви ратовали у Другом свјетском рату, па они од 1992. до 1995. могли су да сједну за преговарачки сто и да уреде земљу у којој никоме неће бити тијесно, него да сви могу да се школују на матерњем језику, дакле и Срби и Хрвати и Бошњаци. Подсјећам вас да у федерацији БИХ (муслиманско-хрватској федерацији) гдје 2% Срба, настава се изводи на српском језику и људи имају право на образовање на свом матерњем језику без обзира на број, а да у Плужинама, да у Пљевљама, да у Херцег Новом, да на Златици (овдје у Подгорици) у мјестима у Зети, гдје је 80% оних који су за српски језик и желе да користе своје уставно право и да се образују на свом језику, то право немају.
Реците ми, молим вас, је ли то нормално, да ли је то природно, да ли је то апсурд и гдје сте ви тај образац видјели. Једини образац и једина држава на овим просторима која је забранила српски језик и ћирилицу била је Независна држава Хрватска и таквог примјера више нигдје нећете наћи.
Говорите о Европи, позивате се на европске стандарде. Погледајте Белгију, гдје су у службеној употреби, гдје су равноправни и холандски, односно фламански језик и француски језик којим говоре Валонци, и њемачки језик, иако је свега 1% Њемаца у Белгији. У Израелу гдје ратују Израелци и Палестинци, дакле не у палестинској самоуправи него у држави Израел, арапски језик је равноправан са јеврејским језиком. Да не причам о Индији, о Швајцарској, о Македонији, који су македонски и албански равноправни итд. и томе слично.
Дакле, имате европска искуства, имате нашу демократску понуду, имате, то сам рекао, Ви лично демократског капацитета и сензибилитета, па видите шта ћете.Или да се као људи, као пријатељи, као политички одговорни, цивилизовани људи договоримо, или ћете да идете путем државног терора и државног насиља што ће вам се једног дана, будите у то убијеђени, вратити као бумеранг. Захваљујем.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине министре, Ви сада улазите у зону креативног тумачења Устава. Дакле, опет са позиције силе и моћи.
Ја тумачим Устав онако како читам, онако како пише у Уставу. Дакле, у службеној употреби, тачно је да у Уставу пише да је службени језик црногорски, али исто тако пише да су у службеној употреби српски, босанки, албански, хрватски језик. То сам Вас и прије питао. Значи, језици који су у службеној употреби, нијесу у службеној употреби. Да ли Устав прецизира разлику између службеног језика и језика у службеној употреби? То сам Вас прије питао. Не прецизира. Па шта онда значи да је српски језик у службеној употреби? Значи, ништа не значи. То је написано без везе. Ви имате већину, и тумачите да је то без везе, да је то мртво слово на папиру. Желите да нам наметнете црногорски језик. У реду. Ми то тумачимо као акт државног насиља који нам намеће, по нашем доживљају, окупациони режим. И Турци су наметали свашта. И Швабе у И свјетског рату, Италијани у ИИ свјетском рату, али свака је окупација прошла, па ће проћи и ова.
Ја Вас опет молим да као људи, као пријатељи, као браћа, као комшије, као политички одговорни људи нађемо компромис и да буде свима једнако, да наша дјеца уче српски, а ваша црногорски. У чему је проблем? Проблем једино може бити у вашим амбицијама да спроводите насилну асимилацију и дискриминацију која је, такође, забрањена Уставом. Дакле, Устав забрањује сваку дискриминацију, националну, вјерску, језичку, полну, расну итд. Што кажу - ви можете и Бог вам је дао. Имате парламентарну већину, али ако мислите да захваљујући томе што имате више гласова овдје, ви на овај начин спроводите асимилиацију, то је у реду са ваше стране, а ми ћемо се знати бранити ....
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Мени је познато да су представници ДПС-а и СДП-а, када је доношен Устав, у тој процедури жељели да Црна Гора буде дефинисана као држава црногорског народа и да једини језик буде црногорски језик. У питању је црногорски, асимилаторски, великодржавни, псеудодржавни, како хоћете, пројекат који полази од тога да сви становници Црне Горе треба да буду национално Црногорци. Дакле, то су превазиђени анахрони концепти 19. вијека који су спровођени у Угарској, и то ме од ДПС -а не изненађује. Међутим, тако је како јесте. Захваљујући вама, у Уставу пише да је у службеној употреби и српски језик, поред других, али за њих Устав не важи. Ми знамо да они владају у складу са оним Његошевим стихом: ,,Закон им је што им срце жуди, што не жуди у Коран не пише". Док је важио стари Устав, док је Црна Гора била дио Савезне Републике Југославије, у Уставу је писало да је српски језик службени, али су то они игнорисали,а оне који су бранили Устав оставили без посла, протјерали из школа. Они владају не у складу са Уставом, него у складу са тоталитарним режимима 20. вијека, на начин који је примјерен тиранима, диктаторима, а не у складу са европским стандардима, демократијом и законском регулативом. То је режим који своју политику заснива на два елемента, на два стуба, један је криминал, а други је антисрпство.
Поштовани грађани, морате да знате да ће то трајати док овај режим буде на власти, а ја се у Бога надам да неће дуго.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине министре,
Ви сте рекли да сте донијели овим Законом о измјенама и допунама двије новине. Једна је да су студенти државног и приватног универзиетета изједначени у погледу приступа буџетским средствима, када су у питању кредити, стипендије, дом итд, а друга новина је да Влада, уз мишљење Савјета за високо образовање, утврђује број студената и висину средстава за финансирање студената на студијским програмима од јавног интереса на приватним установама за сваку студијску годину. Висина средстава се утврђује на основу норматива и стандарда за финансирање студијских програма од јавног интереса на приватним установама које доноси Влада. Дакле, Влада процјењује шта је то од јавног интереса.
У Црној Гори, као што знамо, ради један приватни универзитет, Медитеран, који има шест јединица и десет факултета различитих оснивача од којих су пет у власништву премијера Мила Ђукановића и његових другова Драгана Вукчевића, Веселина Вукотића и бизнисмена Томислава Челебића.
Дакле, предсједник Владе, сад је остављена та могућност, финансира сопствене универзитетске јединице, сопствене факултете које је основао. Као што рече колегиница Пековић, имао је и од чега, тежак је десет милиона фунти, најбогатији је политички лидер на Балкану.
Поставља се питање - колико је примјерена друштвеном тренутку и економској ситуацији у Црној Гори и уопште чињеница да предсједник Владе има могућност да финансира сопствени факултет. Но, како год било, намјера је јасна, да се угуши државни универзитет Црне Горе. Овдје је познато да власт продукује кадрове који би задовољавали читав регион, то је потпуна девалвација квалитета високог образовања. Ово је, ја мислим, једина земља на свијету у којој има више факултета него средњих школа. Очекујем да и Таксин Шинаватра, наш држављанин и угледни бизнисмен, који ће по ријечима премијера Мила Ђукановића отворити неколико хиљада радних мјеста и на тај начин ријешити дио економско-социјалних проблема у Црној Гори, што је свакако добро, а за кога смо сазнали да је доктор кривичног права у области филозофије. Јер као што знамо и правда и кривица, све су ту филозофске категорије. Дакле, човјек је филозоф права, угледни научник и вјероватно ће и он да оснује, поред ових фирми гдје ће да запосли неколико хиљада Црногораца, макар један универзитет. Ја бих лично волио да то буде у Шавнику, и онда бих можда мање критиковао кад бих то знао. Искрено бих навијао за тај ваш став ако би та могућност долазила   у обзир. Дакле, да и он отвори један универзитет и да се финансира из буџетских средстава, и да онда ова наша прича и комедија буде потпуна.
Мислим да је ово једна тенденциозна законска регулатива која иде на то угуши потпуно државни универзитет, али нема везе, овдје је приватна држава и нека се све изведе до краја, приватни универзитет, приватна црква, приватне банке. Кад је финансирала и давала кредите Првој банци, што држава не би финансирала и тај универзитет и макар да се онда зна на чему смо. У сваком случају и ово што смо прије говорили са језиком и са овим законом, велемајстори из ДПС-а и СДП-а, само напријед.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Власник, један од оснивача овог трећег, ево да га не помињем, његово величанство, је основао, уложио паре. Видјели смо, има одакле, хвала богу, мучио се учио, зарадио и уложио у школство. Је ли он предсједник Владе још увијек? Је ли се потписао испод овог предлога измјена и допуна Закона? Значи, постоји могућност да финансира универзитет који је он основао у једној сиромашној земљи, све је то у реду. Ја само констатујем чињеницу, описујем стање, Ви мислите да је то добро, да је у реду, да је то демократски. Још кажете да је то за добро студената. Значи, боже сачувај да је то за добро његовог величанства и његових другова који су власници тог универзитета. То нема везе са њима, то су наше примисли, наше фикције, свуда видимо режим итд. па смо љубоморни, као што неко рече, ми смо љубоморни што немамо толике паре на универзитету. Него је све то за добро студената који ће сад бити изједначени, дакле ови на државном универзитету и ови на приватном. Још кажете да је то свуда пракса, да се у земљама европским, развијеним, подједнако финансирају универзитети. У Њемачкој, је ли тако, професоре Радуловићу, једнако се финансирају из буџета државног, државни универзитети и приватни. Ево нас сад обавјештава, ја стварно то нијесам знао. Погледаћу на сајту, не могу да вјерујем, право да вам кажем, више вјерујем професору Радуловићу него вама. Дакле, ви само имплементирате оно што је пракса високоразвијених земаља. Зато ја кажем само напријед.
...
 
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине предсједниче, господине министре, колеге посланици поштовани грађани,
Наш амандман је ишао у правцу елиминације језичке дискриминације коју је Влада Црне Горе недвосмислено исказала у Предлогу овог закона. Дакле, наш амандман гласи: Настава установе изводи се на службеном језику или на језику у службеној употреби по избору ученика, односно родитеља или старатеља.”
Као што је познато, по Уставу Црне Горе службени језик је црногорски а у службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик.
Овим нашим амандманом обезбјеђује се заштита свих појединаца и свих језичких и националних заједница. Обезбјеђује се заштита од асимилације и дискриминације, а афирмишу се индивидуални и колективни идентитети. Постојећа пракса била је таква да се ученици, односно њихови родитељи или старатељи опредјељују који је матерњи језик ученику и који ће му језик бити уписан у свједочанству.
Међународне конвенције, међу којима су и Конвенција за заштиту људксих права и основних слобода, такође, забрањују дискриминацију по било ком основу, па је овакво рјешење, које смо ми предложили, у складу са међународним правом.
Дакле, поштоване колеге, посебно ви из владајуће већине, позивам вас да не чините дискриминацију, да подржите овај наш амандман, јер од настанка првих цивилизација и формирања правне свијести зна се да је затирање некога језика увијек представљало израз најсуровијег насиља над људима. Одувијек су народ и језик једно биће, етнос и логос. И зато је свака асимилатора и дискриминаторска политика у својим покушајима одузимања идентитета неком народу, најприје настојала да затре његов језик.
У Другом свјетском рату српски језик и ћирилицу покушала је да затре једна држава која је физички настојала да уништи српски народ, а то је, као што сви знамо, била Независна држава Хрватска. То је била једина земља, а многи су окупатори протутњели преко балканских простора, која се тако обрачунавала са српским језиком. То није радила ни Туђманова Хрватска, ни Изетбеговићева држава у ратном вихору, то не ради ни Тачијева и Харадинајева творевина на Косову и Метохији. Ја се надам да то нећете урадити ни ви који се позивате на Европу, који се угледате на европске стандарде дакле, ни Влада која је предложила Закон о забрани дискриминација, а ми овдје га огромном већином малоприје изгласали.
Дакле, ми позивамо, уколико ви то не подржите, предсједника Вујановића да не потпише овај закон. Обратићемо се и Уставном суду, а сви говорници српскога језика ће кренути у своју демократску и легитимну борбу за своја права, за право на свој језички идентитет.
 

 




Датум: 03.11.2010
Close
Close