Девета - посебна сједница првог редовног засиједања- 16.06.2010.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, поштоване колегинице и колеге,
Инициран традиционалном свјетском изложбом достигнућа ЕXПО 2010, која се одржава у Народној Републици Кини у граду Шангају, а која је и по концепту и по садржини јединствена прилика да се на једном еминентном скупу и на простору свака земља представи у свом најбољем свјетлу, за Црну Гору, која се на овој манифестацији самостално појављује након 105 година, није почела И, макар према мојим информацијама, ни даље не тече према плану, одлучио сам се да поставим ово питање. Проблем се у почетку манифестовао као неуређење изложбеног простора у складу са замишљеним концептом изложбе, а ријешен је тек мјесец дана након отварања изложбе уочи посјете предсједника Вујановића Кини и изложби.
У наставку, проблем се, по признању црногорског комесара изложбе, господина Бранка Перовића, и даље компликује и мултипликује чињеницом да средства планирана буџетом за ове намјене не пристижу потребном динамиком и да се, с обзиром на неповољан однос курса евра и долара, и она која су већ уплаћена чине недостатним. Све у свему, ем се Црна Гора и даље не репрезентује онако како је планирано, ем при томе свакодневно губи на десетине хиљаде долара.
Покушај да се одговорност за недоследну реализацију концепта изложбе адресира домаћинима, чини ми се, не стоји на сигурним ногама. Прво, чудно је да се Црна Гора, упркос наводним бројним и одличним везама са Републиком Кином, нађе у кругу земаља као што су Латвија, Либија, Ирак, које су од свих учесница изложбе једино имале проблема са павиљонима.
Друго, још је чудније да Влада, којој је наводно изузетно стало до имиџа Црне Горе у свијету, и која такође све чини да тај имиџ у свему надмаши реално стање, за ову изузетно важну институцију и манифестацију испланира свега 1,3 милиона евра, а да ствар буде гора та средства циједи и даје на кашичицу. Да се позовем на господина Перовића, до четвртка 3. јуна, када сам писао ово питање, Влада је из буџетских средстава одобрила тек 30% ове суме, а шест предузећа са већинским државним капиталом које је Влада обавезала да презентацију Црне Горе на овој изложби помогну са по 150 000 евра нијесу уплатила ни цента.
Дакле, читав концепт ове веома значајне презентације Црне Горе је озбиљно доведен у питање и, по признању најодговорнијег за његову реализацију, господина Перовића, неодговорним понашањем Владе сведен на недопустиво сиротињски ниво, макар било ријечи и о земљи скромних финансијских могућности. Стога сам Министарству иностраних послова које је по мом мишљењу одговорно за свеукупну логистику у свим облицима међународног представљања Црне Горе поставио сљедеће питање:
,,Ко је у Влади Црне Горе био одговоран за реализацију пројекта учешћа Црне Горе на овој изложби а која према свим извјештајима иде како треба И даље недопустиво траљаво и уз бројне приговоре и шта Влада намјерава да учини да се грешке исправе и изложба приведе крају како је планирано?”
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине министре захваљујем Вам на одговору, мада, имајући на уму заиста вашу велику заузетост и динамику вашега посла, ипак сам очекивао да сам, с обзиром на чињеницу да сам ово питање упутио равно прије 13 - 14 дана, тих неколико реченица колико сте овдје навели могао и да добијем у међувремену па да коментар припремим, али то није битно.
Прије свега не треба и нема потребе да сумњате у моје мотиве. Мислим да ексклузивитет бриге за међународни и сваки други углед Црне Горе свакако не припада само Вама, и то Ваше упорно настојање да се зачудите кад ми нешто ето бринемо о Црној Гори и о њеној позицији заиста не приличи.
Друго, ја своје оцјене, заправо своју сумњу да то не иде баш најбоље нијесам темељио на новинским натписима, већ на писму господина Перовића које је упутио Влади. Ако господин Перовић као најодговорнији а то сте и ви апострофирали у свом одговору, тврди да то није добро и да не иде оном динамиком како је планирано, и да се то што се пристиже такозвана међувалутна инфлација, изазвана падом курса евра у односу на курс долара које је међународно-платежно средство у Кини додатно топи и да, при том, Црна Гора због нереализације одређених планова везаних за ову изложбу губи дневно десетине хиљада а у вријеме кад је он писао писмо сума се бројала на стотине хиљада евра, и кад предузећа која су у већинском власништву Владе, имају ту комоцију да до тог тренутка а ријеч је о 3. јуну не уплате ни цента од онога што их је Влада обавезала, онда не иде у прилог ономе што ви цијените као однос Владе и Црне Горе према значају ове изложбе. Очигледно да је тај значај више протоколарно и декларативно наглашен а да се у стварности реализује недовољно и недостојано прије свега значаја улоге Црне Горе па и њених могућности. 1.300.000 евра ако ништа друго ако их нема Црна Гора, има прије свега премијер, као најбогатији у региону а имају и сви ови ваши пријатељи. Толико сте за образ и за част Црне Горе на њеном првом самосталном наступу на Свјетској изложби могли да издвојите. Хвала.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала господине потпредсједниче.
Поштоване колеге, господине министре.
Проблем насилног и насилничког понашања ученика основних и средњих школа у Црној Гори који је ескалирао у отворене, договорене и испланиране сукобе појединаца, група, одјељења, па чак и цијелих смјена појединих школа, постаје чињеница коју нико од појединца, преко породице, школе, па до државе у цјелини не може и нити смије да пренебрегне и маргинализује.
О озбиљности, распрострањености и далекосежности овог проблема најупечатљивије говори резултат недавног истраживања УНИЦЕФ-а, према којем је свако друго дијете школског узраста у Црној Гори, осим што је било у контакту са дрогом и дуваном, било изложено неком од облика насиља.
Уколико се, као што то налаже препорука замјенице заштитника људских права и слобода, госпође Невенке Станковић, која вам је упућена у децембру прошле године, под појмом „насиље“ сведе и такозвано „вршњачко насиље“, насиље у оквиру исте групе које се манифестује било као обично ругање, омаловажавање, излагање подсмијеху, и оне наоко ситне дјечје пакости, или било као отворено насиље јачег према слабијем и групе према појединцу, онда се број ученика суочених са насиљем пење до вртоглаве бројке која ван ове категорије не оставља скоро никога.
На насиље се најчешће одговара насиљем. Они који су малтретирани од јачих, траже оне још слабије како би на њима искалили своју немоћ. Насиље којем су ученици изложени у породици, на улици, у окружењу, рефлектује се у њиховој потреби да одговоре насиљем према наставницима и професорима, према друговима, како у оквиру свог одјељења, тако и у оквиру супарничке групе из друге школе или другог краја града.
Оно што посебно брине је чињеница да то, по интензитету, по броју учесника и средствима за наношење повреда која се користе, више нијесу сукоби и туче какве памте скоро све генерације ђака, па и наше, са каквим-таквим елементима витештва и правилима фер плеја, уколико у тучи, било које врсте, може да има било чега фер и витешког, већ су то прави егзодуси са могућношћу озбиљних повреда, а бројни су примјери, за сад, срећом, само у окружењу, да нијесу ријетки и смртни исходи.
Врхунац хипокризије и монструозности ове појаве се испољава у чињеници да се ти сукоби снимају модерним средствима савремене технологије и презентују посредством Интернета.
Држећи се става мог колеге Буда Алексића, коме вјерујем, а вјерујем да је он у праву кад каже да ви нијесте ни „линијаш“ ни „партијаш“, већ освједочени Србин из Зете, ја сам Вашем министарству и Вама лично на чистом српском, поставио сљедеће питање: Шта Министарство просјете и науке планира да као превентивне и конкретне мјере предузме, како би се у наредној и сљедећим школским годинама спријечила или макар знатно умањила немила појава организованих туча ученика и других појава насиља у школама?
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине министре,
Не бих улазио у ову математику између Вас и господина Милана, али, право да вам кажем, мало сте ме едуковали. Не толико кроз ову причу која је била дио одговора на питање које сам вам поставио, већ кроз чињеницу да сам, ево први пут, сазнао да нијесте Србин. До јуче бих десну руку дао да јесте. Али је важно да смо се разумјели.
Оно што не разумијем, господине министре, јесте сљедеће: ја сам ово питање поставио 04. јуна. Данас је, ако се не варам, 22. Знам да вам даје могућност да то одуговлачите максимално до сљедеће сједнице, али није то био неки велики напор да ми доставите одговор да бих могао то лакше да коментаришем. Дубоко сам свјесан, то сам и у свом питању и образложењу навео, да то није само проблем школства. Школство је у свему томе само једна од карика у ланцу, али веома важна, и оно што на шта сам хтио да скренем пажњу мојим питањем јесте чињеница да се од образовноваспитног система у школству, оно ,,васпитно“ одавно изгубило и претворило у пуки експеримент, господине министре. Нијесмо ми онда имали ни грађанско васпитање, нијесмо имали ни невладине организације, нијесмо имали ни пилот пројекте, тукли смо се, господине министре, а не на начин и не у овој мјери и није било насиља у школама у вријеме када смо ми били школарци.Ово што се данас дешава, господине министре, је нивоа да се човјек озбиљно забрине гдје шаље дијете и ко је одговоран, када директори школа (био сам свједок, били сте и сами свједоци ситуације са школом "Радојица Перовић") ни уз помоћ милиције не може да спријечи унапријед договорену тучу читаве смјене једне против друге школе са средствима која, право да вам кажем, више приличе мафијашком обрачуну него обрачуну недорасле дјеце. Знам, господине министре, да у овом тренутку и најављујем додатно питање, у школству постоје многи горући проблеми, од положаја наставника, од њихове сиротиње, од неопремљености школа, од ,,Болоње“ која је гробница црногорског школства, од граматике коју нам пишу они који нијесу могли да је протуре у својој земљи, па је данас испоручују нама. То су проблеми који ће нестати заједно са вашом политиком која ће, ускоро, да оде у а/а али насиље господине министре, нарочито у доба адолесценције остаје као трајна успомена, врло негативна и као резервоар будућег насиља на много вишем нивоу. То је оно господине министре гдје морате много више да учините осим уво]ења факултативног предмета грађанско васпитање које узгред буди речено нема никакве везе са овим проблемом.
Да искористим овај минут који сам добио, да вас подсјетим на једну обавезу коју сам својим посланичким питањем вашем претходнику, вршиоцу дужности министра просвјете,оставио у аманет а то је случај докторке Ранке Кулић, готово цијелој Црној Гори познат. Случај жене која са референцама високог научника, не само професора и не доктора наука, него високог научника са врло референтним резултатима из области науке и научног истраживања, из области примијењене информатике којом се Црна Гора, колико ја знам, не може разбацивати, и даље чува овце у Црквичком пољу. Обећао ми је Ваш претходник, а рачунам да је то оставио Вама у наслеђе да ће ово ријешити па ме интересује јесте ли упознати с овим случајем,шта у вези с њим намјеравате да урадите? Хвала.

 




Датум: 02.11.2010
Close
Close