Осма сједница првог редовног засиједања - 15.06.2010.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колеге посланици,
Прво да вас обавијестим да ћу говорити у име клуба и искористити право на 10 минута за ову расправу. А друго, потпуно разумијем што ови из власти нијесу заинтересовани, они су здрави, тако да њих овај закон не интересује много.
Господине министре, колеге посланици, желим прије свега, у име клуба Нове српске демократије, да поздравим доношење овог закона и да назначим његов велики значај за једну крајње осјетљиву зону људских права, као што су права једне посебне категорије у коју се човјек сврстава оног момента кад констатује или кад му констатују да није више здрав. То је потпуно друга ситуација и многа од оних редовних људских права на која се човјек током живота док је здрав и не осврће, а у овој ситуацији и у том стању постају веома осјетљива и веома неопходна. Ја при том не желим да тврдим, и далеко од тога да су наши пацијенти и до сад били обесправљени, напротив, али су многа од тих права била дата онако парцијално, кроз многе законе.
Ви знате колико су пацијенти у могућности да, чак и да су правно образовани, прате сву ту законску регулативу. Ово је јединствена прилика да се гро тих основних права пацијената нађе на једном мјесту, а самим тиме постану доступна не само правницима и тумачима закона, већ и нама обичним смртницима.
Оно што посебно желим да истакнем, у прилог мојој тврдњи да је ово веома значајан закон, јесте чињеница да он кроз дефиницију посебних права пацијената враћа ону, да кажем, помало изгубљену категорију у овом систему, у овом стању односа у друштву, а то је повјерење пацијента. Прије свега у љекара, у медицинско особље, а онда и у саму установу. То је, ја нијесам љекар али сам слушао оне који јесу љекари, један од најважнијих елемената сваког опоравка и сваке медицинске профилаксе, па рачунам да је ово један веома значајан допринос у том правцу.
Такође, желим да похвалим, ево ризикујући своју опозициону позицију, веома префињену занатску руку госпође Савовић, приликом доношења и процјене могућности реализације одређених института и институција у овом закону. Али, не бих био ту гдје јесам да немам и неке примједбе. Али и овај пут ћу те примједбе изнијети, не као опозициони посланик, већ као неко ко је био, а и увијек може бити третиран неким одредбама овог закона.
Чини ми се да се у дефинисању неких права и неких института којима се бави овај закон ишло превише пипаво, превише осјетљиво, превише богобојажљиво и да се више водило рачуна не толико о самом елементу тога права колико о степену његове остварљивости у овом стању и на овом нивоу економских и социјалних прилика у којима се налази Црна Гора. Знам да не постоји ниједан правни стручњак, њедан закон који може да до краја нормира стварност. Та стварност ће увијек бити изнад законодавца и увијек га обавезивати да тестира и оно што је смислио и оно што је пропустио да смисли и да га допуњује. Чини ми се да су поготово два од овдје предвиђених института могли мало храбрије да се предвиде, без обзира што то подразумијева и одређене обавезе, прије свега здравствених установа, затим Министарства, а онда самим тим и укупног система здравства у Црној Гори.
Ја сам био у прилици, заједно са колегиницом Тушуп, да о неким од тих рјешења размијеним мишљења и са вашом помоћницом госпођом Савовић и осталим колегама из Одбора за здравство. Желим да искористим и ову прилику да и са вама то продискутујем, укажем, по мом увјерењу, на могућност да се у ова два сегмента која ћу истаћи могло отићи корак даље и да се могло ући у неке мало храбрије потезе и нека храбрија рјешења. Прије свега се моја примједба, а у том смислу смо чак и амандмански дјеловали, односила на право пацијента да током боравка у стационарној здравственој установи комуницира са онима са којима хоће, а наравно и да одбије комуникацију са онима са којима не жели. У том смислу смо, а о томе ће вјерујем госпођа Душанка експлицитније говорити, предлагали нека рјешења која су ишла у корак прије свега са савременим достигнућима у средствима комуникације, укључујући мобилне телефоне, интернет итд. Наравно, тамо гдје је то могуће, не очекујући таква решења на сваком мјесту и у свако вријеме, али као законска могућност је требало да буде понуђено Нарочито смо указивали,а и сада имам потребу да поново укажем на потребу да пацијент има право да одбије комуникацију током свог лијечења са одређеном особом или са одређеним особама. Нећу улазити у детаље, о томе смо расправљали на Одбору, али само желим да вас подсјетим на нешто што се зове душевни мир не само пацијента него грађанина уопште, јер је нешто што је законом санкционисано и Уставом и свим осталим нормама законским, обезбијеђено и загарантовано за свакога појединца. Мишљења сам да је то посебно морало да се предвиди и за пацијента. Јер, душевни мир, та унутрашња психолошка стабилност је, по мом лаичком мишљењу, један од темељних услова да, рецимо, прописана терапија, прописани медицински поступак да боље резултате.
Такође смо указивали, имам потребу овдје да то још једном истакнем, на крајње бојажљив приступ једном посебном институту који је постојао и раније у Закону о здравству, али је сад посебно потенциран овим законом, и који је изазвао највише интересовања јавности, јер што год сам прочитао у новинама везано за најаву расправе о овом закону, односило се на институт заштитника права пацијената. Дубоко свјестан да тај заштитник права пацијената не може и не треба да буде нови Шућко Баковић у свакој медицинској установи, али сам апсолутно против овог решења датог овдје, које заштитника права пацијената своди на ниво поштанског сандучета за улагање приговора или, у најбољем случају, на курира и курирску спону између пацијента и директора здравствене установе.
По мом дубоком увјерењу, овдје се морало наћи неко срећније, средње решење, које би позицију заштитника права пацијента дигло на ниво који пацијенту улива сигурност да ће бити примарно заштићен, не улазећи у ону зону кад је право повријеђено до мјере да је нужна интервенција здравствене инспекције, Министарства или, не дај боже, суда, а будите увјерени да улазимо у вријеме и улазимо у зону кад ће многа од ових права све чешће бити предмет и тужби и одлука разних судова и читавог тог галиматијаса правног, коме се наравно, пледирајући на то да будемо демократско друштво, морамо изложити и као појединци, а поготово као држава. Зато смо ми ушли мало храбрије у дефинисање тог института заштитника права пацијената, нешто од тога је госпођа Савовић као ваш представник и прихватила, али ја и даље остајем у убијеђењу да су се ове двије примједбе, по мени врло битне, на ова законска решења могле прихватити, мало слободније, мало енергичније. Наравно, остављајући могућност да се то кроз праксу види је ли добро или лоше. Хвала богу као и сваки други закон, ни овај није Свето писмо да се не би могло регулисати у неком наредном периоду.
На крају, господине министре, највише очекујемо од члана 39 овог закона, а то су она посебна документа која ће све ово разрадити, а без којих ово и даље остаје само једна декларативна норма која не значи пуно.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, захваљујем.
Мотив мог јављања није сам закон колико ове дилеме које је господин Радуловић назначио, а Ви покушали да отклоните. Једна је везана за рад Одбора за уставна питања и законодавство и његове потребе да нормира и дефинише ону процедуралну проходност закона према овом парламенту и према пленуму. Јесам члан Одбора за уставна питања, али нијесам дужан да будем његов адвокат, наравно изражавајући жаљење што ту није предсједник Одбора. Колико се сјећам, овај закон још није био предмет расправе на Одбору, тако да се овдје стално долази до оне ситуације да закони прођу неке друге одборе, без обзира да ли су они матични за тај закон или не, а да прије тога не прођу прву капију која је неопходна за улазак закона уопште у било какву парламентарну процедуру. Ово износим врло опрезно јер чини ми се да овај закон још није био предмет расправе на Одбору за уставна питања који је заказао сједницу за сјутра. Имам потребу да укажем на ону недосљедност коју ми упорно овдје практикујемо, а то је да ниједан одбор не може узети у разматрање и у процедуру ниједан од ових закона, без обзира да ли је он матичан за тај закон или не, а да прије тога није добио зелено свијетло Одбора за уставна питања и законодавство.
Друго, везано за објашњење које је господин представник предлагача дао везано за поштовање стандарда. Тај институт доношења подзаконских аката је нешто што је нужност. Наравно, не може се све до детаља прецизирати одредјеним законом, оставља се могућност да се неке ствари уреде и подзаконским актима, али ме интересује сљедеће: да ли то оставља могућност Влади Црне Госре да пропише подзаконским актом нешто што није стандард? Или је било довољно рећи да ће се приликом утврђивања односа племенитих метала, легура и свега онога поштовати тај и тај медјународни стандард? Ако постоје стандарди у свијету који дефинишу састав производа од плементих метала, нема онда потребе за подзаконским актом, довољно се позвати на тај стандард и свако онај ко је корисник неког од рјешења овог закона зна гдје је упориште његово за реализацију одређеног права. То је медјународни стандард. Је ли он ИСО 2000 или је неки други, нијесам експерт за ово питање и остављам да и не морам да будем, али ако икада будем у ситуацији да имам неки спор са неким од произвођача предмета од племенитог метала, довољно ће бити да ме закон упути на то који од стандарда у свијету а нарочито у Европи регулише ту материју и да то буде моје правно упориште као корисника или неког учесника у спору и тако даље.
Формулација „донијеће се подзаконским актом“, без јасно и прецизно утврђене обавезе да и тај подзаконски акт буде базиран на једном од постојећих стандарда, право да вам кажем, оставља једну дозу сумње и могућност манипулације. Наравно, унапријед не оптужујем, далеко од тога, али би много било корисније, правно прецизније, да сте у овом члану, код дефиниције обавезе да се донесе подзаконски акт, прецизирали да ће он бити ускладјен са стандардом тим и тим и тако даље. Захваљујем.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Пошто смо већ увели праксу да одлажемо оне тачке дневног реда које нијесу прошле утврђену пословничку процедуру, онда и ова два закона о електронском потпису и електронској трговини, такође, спадају у ту категорију, јер ни један ни други нијесу били на сједници Одбора за уставна питања и законодавство, тек су за сјутра планирани, тако да ни они не могу да дођу на дневни ред. Нема потребе да зовемо представника предлагача, јер онда кршимо Пословник. Захваљујем.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине генерални секретаре,
Придружујем се, у име Клуба Нове српске демократије, молби и захтјеву господина Радуловића не толико са становишта директног преноса колико са становишта важности ове тачке. Стварно је непримјерено гурнути је међу ове протоколарне тачке дневног реда, гдје се углавном, без икакве расправе, изјашњавамо о неким међународним споразумима, који Црну Гору много и не тангирају. Ово је један веома важан пројекат, веома важно питање које се и те како тиче интереса, и економских, и сваких других, грађана Црне Горе. Непримјерено је да се на овај начин прогура између свих ових осталих конвенција преко којих, као што знате, пролетимо више онако формално, дижући руке, не знајући најчешће ни око чега се изјашњавамо. Тражим да се ово одложи за који дан, да на крају крајева сви будемо овдје. Овако је старно ван памети, у оваквој ситуацији расправљати о овоме.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице посланици,
Извињавам се што реметим уобичајену праксу да се преко ових конвенција претрчи онако у стилу Хусеина Болта, да што прије стигнемо до 24. тачке дневног реда. Нешто у образложењу представника предлагача ме је понукало да чисто питам, ради себе, ради јавности и ради Црне Горе. Наиме, већина нас, узимам слободу да признам то вама јавно, пређе преко тих конвенција, с озбиром да се ради о неким документима који су већ на паметнијем мјесту смишљени и, на крају крајева, којих је Црна Гора обавезана да се придржава да би била чланица неке асоцијације итд.
Оно што мене интересује и што, претпостављам, интересује грађане Црне Горе, ви сте дјелимично то поменули у образложењу, јесте које су обавезе додатне Црне Горе у овој области мимо оних редовних које је она испуњавала и без ратификовања ових конвенција, како у организационом и техничком, тако и у финансијском смислу. Да знамо чиме грађане Црне Горе додатно задужујемо мимо оних обавеза које је Црна Гора имала обављајући ове дјелатности и придржавајући се неких ранијих прописа који су важили за одређене асоцијације, било да су поштанске, било ове везане за морску пловидбу итд. Значи, конкретна задужења Црне Горе која настају након ратификовања ових конвенција мимо оних које је она имала досад учествујући у поштанском и поморској саобраћају.
Захваљујем.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Поштоване колегинице и колеге, господине Бибовићу,
Мотив за моје јављање поводом овог, на први поглед, веома техничког закона који би требало да ријеши нешто што је најмање спорно у медудржавним односима, јер тамо гдје је граница стабилна, утврдјена, гдје нема граничних спорова, обиљежја су чисто техничка ствар и посљедње нешто што се рјешава у читавом том ланнцу, јесу заправо два датума која Ви стално понављате у овом предлогу закона, а која су, по мени, веома спорна. Наиме, у члану 1 овог закона, Ви се позивате на чињеницу да је државна граница између Црне Горе и Републике Албаније одредјена у периоду између 1922. и 1925. године, потврдјена ткз. Фирентинским протоколом од 26. јула 1926. године. Питам се да ли је Црна Гора 1926. године постојала као посебан међународно-правни субјект и да ли је граница која је тада утврдјена, утврдјена измедју Црне Горе и Републике Албаније или измедју нека друга два међународно-правна субјекта? Зашто ово питам? Зато што се у члановима 14, 15 и 17 позивате да ће приликом обиљежавања и тако даље и утврдјивања мапе границе бити важећи тај протоцол, иако је у међувремену потписан споразум новијег датума измедју Народне Републике Југославије и Народне Републике Албаније 11. децембра 1953. године. Интересује ме шта вас је опредијелило да као вјеродостојну границу сматрате ону која је утврдјена Фирентинским протоколом из 1926. године, а не ову која је потписана много касније кад ју је било могуће утврдити веома прецизније, када су методи утврдјивања, снимања терена, котизације, итд, у сваком случају били повољнији 1953. године, него 1926. године. Прво, ја рачунам да је законодавац обавезан да се ослони на оно што је истина, каква год она била. Интерес Црне Горе је да се граница сматра утврдјеном или ако није ништа друго није спорно, макар оним новим документом који је омогућио да се она много прецизније и много вјеродостојније утврди, обиљежи и учини неспорном.
Мени је жао што нијесам био у прилици тада на Одбору за уставна питања да расправимо о овом закону, али ово не може овако да продје, господине Бибовићу, јер не одговара чињеничном стању. Црна Гора и Република Албанија 1926. године нијесу могле да потпишу никакав медјународни споразум, па ни Фирентински протокол ни о чему, па ни о разграничењу. Захваљујем.
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Делићу, пажљиво сам проучио овај извјештај и могао бих, вјероватно, на ону тему о којој је говорио колега Лалошевић, о његовом обиму, карактеру додати пар реченица, али не сматрам то најважнијим. Оно што мени посебно пада у очи, јесте, али то није само карактеристика Вашег извјештаја, већ се тај метод овдје веома често примјењује, да, када желите нешто да не кажете или да га кажете на начин да се може схватити овако или онако, обично се прибјегава статистици, бројкама, уопштеним ставовима, свему само не суштини. Оставићу по страни питање свих питања моје политичке групације, а то је она вјешта политичка манипулација, онај вјешт политички трик којим сте омогућили да се један државотворни народ који има 32% учешћа у укупном становништву Црне Горе доведе у статус мањинског народа. Али, ако сте то већ урадили и омогућили, ако већ то егзистира ево неко вријеме, зашто сте се онда либили, господине Делићу, да и статус из тог народа размотрите по овим ставкама по којима сте размотрили статус мањинских права осталих народа у Црној Гори? Зашто се нијесте дотакли права српског народа у Црној Гори по ставкама, као што је образовање, култура, запошљавање, информисање итд. Да кренем редом.
Страна 8, поглавље ИВ, тачка 1 - Образовање цитирам: ,,Образовање припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница је дио итд., а регулисано законима тим и тим, а закони из области образовања гарантује свим својим грађанима, (мада не може закон да гарантује ,,својим” грађанима, него ваљда гарантује грађанима Црне Горе) да су једнаки у остваривању права на образовање, без обзира на националну припадност, расу, пол, језик, вјеру, социјалном поријеклу или друго лично својство.’’
Господине Делићу, да ли имате негдје, макар и у примисли чињеницу да ће мој син након 10 година школовања, образовања и васпитања на једном језику сад у доба касне адолесценције мора да се врати у први разред основне и да учи поново нову граматику, да не улазим у њен квалитет и то ко нам је ту граматику направио и ко нам је донио?
Затим, господине Делићу, страна 9, став 3: ,,У складу са препорукама Закона о мањинским правима и слободама предметни програми за потребе образовања садрже теме из области историје, умјетности, књижевности, традиције, културе мањине...” Јесте ли били свједоци расправа у овом дому, господине Делићу, када смо одавде морали да исправљамо уџбенике историје и да најтерамо Просвјетни савјет да доведе у питање читав један уџбеник? Јесте ли свједоци, господине Делићу, да се из уџбеника књижевности, буквално као што су некад у Рајхстагу паљене књиге неподобних писаца, истјерују писци који су темељ и Вашег и мог образовања. О томе нема ни ријечи у овом Вашем извјештају.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Мени су ове аналогије врло прихватљиве. Знам да Вама не одговарају, господине предсједниче
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ
Али, ако неко, рецимо једног Бранка Ћопића сматра више неподобним у васпитно-образовни систем ...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Да ли могу да наставим?
Такође, у овом поглављу ИИ на страни 10 гдје сте се дотакли остваривања права на културу посебних мањина и мањинских заједница, ни ријечи о томе, господине Делићу како се традиција и култура једног народа, као што је српски народ у Црној Гори (да не вријеђам предсједника и не говорим о томе шта ми сматрамо да је српски народ у Црној Гори и шта је српска култура у Црној Гори) на који се начин и да ли се уопште она третира на програму Јавног сервиса? Ни ријечи о оној појави да се, малтене бескрупулозно фалсификује историја до мјере идолатрије и једног крајње неприхватљивог нивоа неиживљене културе и иденитета и глорификује само један аспект те културе. Али, питање свих питања, господине Делићу када је ријеч о овом Вашем извјештају гдје нијесте смјели да одете даље од пуког набрајања, јесте ово што сте на страни 17 навели третирајући обавезу Управе за кадрове. Та управа је, између осталог законом обавезана, значи није више ствар добре воље појединца, него Законом обавезана да води кадровску евиденцију која садржи податке о мањинског аспекту запослених. Има ли боље и јаче потврде, господине Делићу, него када неко ко у Црној Гори пледира да се запосли, избјегава да се национално, вјерски и културно идентификује? Има ли веће потврде о стању његовог права у тој држави од потребе да сакрије свој национални идентитет? Јер, знате што је логичан закључак, господине Делићу: ,,државни непријатељ не може бити државни службеник,” а то је статус до кога је доведен српски народ. Сви наши покушаји да уђемо у евиденцију државних органа и утврдимо колико је припадника српског народа запослено у њима а за које овај српски народ још увијек обезбјеђује 33% прихода у буџету, остали су безуспјешни.
Господине Делићу, ако нијесте имали храбрости да одете тај нужни корак даље да констатујете оно што је очигледно, онда боље да ово нијесте записали. Или, макар, да сте рекли да сте немоћни да то исправите као да бисте помогли. Из тог разлога, Клуб посланика Нове српске демократије неће гласати за овај извјештај. Хвала.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче,
Прије него што искористим ово право, а могао сам га искористити по било ком другом законском пројекту, желим да искористим баш ову атмосферу, мало опуштенију, да провјерим једну дилему коју имам ево већ неко вријеме. На ту сам дилему указивао чак и министру правде и на Одбору за уставна питања, али сви су се проглашавали ненадлежни за тај одговор. Зато ћу да искористим чињеницу да, ем сте потпредсједник Скупштине и самим тим, као и сви ми, најодговорнији да се овдје прије свега понашамо законито а и врстан сте правник, па да ми помогнете. Немам намјеру да говорим о овом Закону јер га је стручњак као што сте видјели вивисецирао до задњег зареза и запете. Али, тим поводом хоћу да ми помогнете да разјасним сљедеће.
Наиме, од члана 30 до члана 38 овог Закона, а слична ствар се дешава у готово свим законима који усвајамо ових дана, предвиђене су такозване казнене одредбе, и оне су везане за један економско - правни институт који мени никако није јасан. Ево видите да нас је чак и међународна заједница оптужила да нијесмо баш најбоље стручни, па бих ипак да позовем у помоћ струку. Наиме, све те казнене одредбе су везане за такозвану најнижу зараду у Црној Гори. А не заборавите, многи од ових закона које смо ми до сад усвојили већ су ступили на снагу и већ производе правна дејства. Па се нешто питам, да рецимо дође сјутра до неког спора и да неко мора бити каштигован или кажњен по некој од одредби било овог било неких других закона, интересује ме по којој би то методологији и позивом на коју одредницу суд одредио казну за починиоца и неког од дјела која су запријећена и забрањена овим или неким другим законом. Живо ме интересује који би то био износ, јер однос је дефинисан, каже, од тридесетоструке па до тристоструке итд. износа минималне зараде у Црној Гори.
Молим вас да ми објасните, ако већ неће министар, ако већ неће законодавци који се упорно позивају на нешто што не постоји у економско-правном смислу и саобраћају у Црној Гори, а чак не постоји ни као статистичка категорија и није дефинисано ни по времену ни по износу, ни по једној од димензија које су неопходне за дефинисање, да сте судија који бисте ми износ одредили ако се огријешим о било коју норму из казнених одредби, понављам, не само овог закона већ сијасет закона које смо усвојили у задњих пола године? Ви знате да се то до скоро везало за најнижу цијену рада и то је имало неки смисао, јер је најнижа цијена рада утврђена и она је законска категорија. Али ме интересује шта је минимална зарада у Црној Гори колико она износи, ко је утврђује, да ли се она мијења из мјесеца у мјесец или важи квартално, који је мјерни механизам који омогућава да се утврди шта је најнижа зарада у Црној Гори која је, кажем, основ и подлога готово свих казнених одредби законских пројеката које усвајамо у посљедње вријеме.
Извињавам се, злоупотријебио сам можда слободу коју имам према вама, али сам то урадио из разлога што имам повјерење прије свега у вас као потпредсједника овог дома, а друго и као правног стручњака, да ми покушате помоћи. Захваљујем.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, хвала Вам на то што сте ми захвалили што користим ову опрему, али то је најмање битно.
Поштоване колеге, господине Лековићу,
Нијесам имао неки нарочити интерес да говорим о вашем извјештају о спречавању сукоба интереса да ме нијесте посредно поменули у једном свом коментару, јер сам био тај посланик који је овдје говорио о недоречености ваше позиције између онога што је друштвена и јавна перцепција онога што бисте ви требали да радите с једне и ваших овлашћења и домета законских с друге стране. Дубоко сам свјестан и даље чињенице да ви нијесте
Комисија за утврђивање поријекла имовине иако јавност највећим дијелом то од вас очекује. Али, све ово вријеме, гледајући колико трајете као Комисија и са оним првим рјешењима у Закону и са овим измјенама и допунама, још увијек нијесам успио да схватим, без обзира што сам проучавао упоредну литературу и упоредна искуства, питао оне који би требало да се разумију у ово боље од мене, шта је заправо крајњи домет и друштвена функција и потреба постојања Комисије за спречавање конфликта интереса.
Проучавајући правну литературу, отприлике сам схватио да је спречавање конфликта интереса заправо спречавање могућности да јавни функционер кроз обављање неке друге функције омогући себи или некоме своме незаконито стицање одређених привилегија и одређеног богатства. Али у нашим приликама, господине Лековићу, то је најмањи проблем. Овдје се најмања злоупотреба дешава на том плану. Јер, чињеница да неки јавни функционер учествује у раду управних одбора јавних предузећа или предузећа чији је већински власник капитала држава и није нека велика злоупотреба са становишта привилегије која се тиме остварује, јер осим надокнаде која често зна да буде и позамашна, они заправо тамо не одлучују ништа. Зна се да овдје јавним предузећима и предузећима чији је већински власник капитала држава управљају центри моћи који су далеко изван тих управних одбора. И да кажем, да није те надокнаде која је понекад спорна у тим извјештајима, готово да се на то не би вредјело ни осврнути.
Шта је заправо функција ове Комисије, према законским рјешењима и према ономе што сам ја успио да докучим? Шта су ваши крајњи домети? То да укажете на несразмјеру између пријављене имовине, па макар она била и прикривена и дјелимично приказана и могућности да се она стече на основу онога чиме се јавни функционер бави и на основу оних примања и оних принадлежности које му проистичу из функције коју обавља. Ви знате да се у банкама не може извршити ни једна трансакција која прелази 5.000 евра чини ми се, 15.000 евра, а да се при том не донесе потврда о томе одакле те паре, а јавни функционер може да направи, рецимо, и да пријави разлику у имовини у односу на прошлу годину и по 30 -40 - 50.000 хиљада евра некакве уштеђевине и да се при том осим јавности која је очигледно једина заинтересована, и то она чаршијска, јер се на то најчешће сведе реакција, нико не запита одакле те паре. Ја знам да то ви не можете и можда не треба да то радите. Али, најмање што бих очекивао од вас јесте макар потреба да ономе ко је изабрао тог функционера укажете на чињеницу да он однекуд има неку имовину која не проистиче из могућности које су му дате кроз принадлежности које му припадају као јавном функционеру и да на тај начин, ако не никога другога а оно онога ко бира тог јавног функционера, обавежете да се мало позабави нечим што би се, нажалост, у нашим приликама могло свести само на његов морално-политички лик јер других санкција нема.
И на крају, ако ми дозволите, господине предсједниче, само минут један. Захваљујем. Једна опаска на Вашу примједбу на начин на који ми испуњавамо ове пријаве.
Прво, ја сам чак покушао један експеримент. Послао сам вам допис у коме јавно потврђујем и својим потписом да у мом имовинском стању није било никаквих промјена вриједних пријаве у односу на претходни и покушао сам то да ријешим на тај начин. Али, тражили сте да то поново попуним, значи да исте оне податке које сам већ једном попунио, попуним други пут, ни то нијесам узео за зло. Али, оно што сте нам пребацили у смислу неких описних попуњавања је потреба да надомјестимо недореченост одређених рубрика у имовинском картону који ми попуњавамо. Јер, постоје неки имовинско-правни односи који се не могу до краја свести на оно што стоји у рубрици, па јавни функцонер има потребу да објасни одакле му та имовина.
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, господине Баковићу,
Због краткоће времена, о Вашем Извјештају који сам детаљно прочитао, само неколико начелних примједби и констатација.
Прво, око ауторства и Ваше одговорности за стање које сте затекли, и осврт на чињеницу да сте тек на крају извјештајног периода дошли на чело органа који представљате. Чињеница је да сте овај извјештај писали у марту ове године и да је тих неколико мјесеци било сасвим довољно да се упознате са стањем које сте затекли, наслиједили и да, самим тим, преузмете и одговорност за њега, тако да Вас то не може амнестирати у том погледу.
Осврт на Вашу генералну оцјену стања људских права у Црној Гори, гдје сте, као неку врсту алибија за цијелу ситуацију, констатовали да није било масовних и систематских, мада, имам утисак да сте хтјели да кажете „системских“ кршења људских права, иако постоји и систематско кршење људских права. Господине Баковићу, тамо гдје постоје, у комбинацији масовно, систематско и системско кршење људских права, ситуација се разрјешава обично пучем, устанком и револуцијом. Али, квалитет и стање демократије у једном друштву се мјери правима појединаца. Јер појединац, осим што је свијет за себе и свијет по себи, је основна ћелија сваког друштва без које нема друштва у цјелини, а нити сам ја, нити сте Ви љекар, али довољно смо образовани да знамо, да кад оболи једна ћелија то је први корак и најкраћи пут да оболи орган, а онда и цијели организам, тако да ова констатација, сама по себи, не говори о укупној ситуацији људских права у Црној Гори.
Такође, Ви сте човјек правде и права, па знате да је основно и темељно људско право да човјек буде то што јесте, и да то што јесте, у свеукупности тога шта то значи, његује, чува и развија. Наравно, водећи рачуна да то његово „јесте“ не потире „јесте“ онога ко је до њега и да, сходно томе, не постоји већег злочина и веће обесправљености него тражити да се човјек из било којих разлога одрекне тог својства. Онога што га чини посебним, или што га чини дијелом одређене групације у друштву и цјелини.
Господине Баковићу, Ви знате, пролазили су овом територијом разни силници и моћници. Свашта су нам радили. На колац набијали, клали, за главе скраћивали, али ријетко су тражили да се одрекнемо онога што јесмо. Заправо то што јесмо им је био и мотив да нам раде ово што су нам радили. Тада су многи наши, суочени са том бескрупулозном силом, често били принуђени да, из ових или оних разлога, мијењају то своје „јесте“ и да мијењају свој идентитет. Данас, на крају прве деценије трећег миленијума, господине Баковићу, то се исто дешава у Црној Гори. Многи су, да би остварили елементарно право да буду колико толико равноправни, да би остварили елементарну егзистенцију, били принуђени да се одрекну себе и свог идентитета и да буду неко други. Да не улазимо у појединости о којима је говорио и мој колега Горан Даниловић, а и колеге из неких других групација.
Такође, желим да се осврнем на Вашу констатацију када је ријеч о кршењима права притвореника. Господине Баковићу, ја знам да затвор није и не треба да буде бања. Али, услови у којима бораве притвореници, људи који још нијесу осуђени, у Црној Гори су катастрофални. Али, ни то није најгоре. Господине Баковићу, као човјек правде и права знате добро, као што то знам и ја, да би човјек, послије породице, требало да је најсигурнији у затвору. Како се онда дешава, господине Баковићу, Ви то само овлаш констатујете, да се у затвору може умријети од прекомјерне количине дроге и да у затвору човјек може бити пребијен као животиња? На крају, пошто вријеме истиче, ја сам свјестан, као и сви ми овдје, да Ви нијесте супермен, и да Ви то све не можете, и да често Ваш глас буде глас вапајућег у пустињи. Али, нема ко други, господине Баковићу, ако не Ви, и тражим од Вас да то радите што јасније, што чешће, можда Вас неко и чује некад. ... (Прекид).
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господине потпредсједниче, колегинице и колеге, госпођо предсједнице Судског савјета,
Искористићу ових пет минута који ми припадају као посланику, и настојаћу да у тих пет минута изнесем свој генерални став према овом документу који је пред нама. Практично ми о свему другоме и не треба а и не можемо у овом временском тјеснацу да се изјаснимо.
На почетку одмах да признам да сам, за разлику од ваших претходних докумената, овај само летимично прегледао, јер сам самим увидом у његову концепцију и садржај, када сам видио ове лијепе слике и ове бројне табеле, тачно знао да ћу наћи све оно што ми не треба и мало онога што ми треба да бих, евентуално, ревидирао свој генерални утисак и генерални став према стању у Судском савјету.
Морам да будем искрен и да признам а и да подржим, јер осим овога што сам овдје могао да прочитам, извјесне информације о стању у судству имам и мимо овог документа, из неких других извора, па и чињенице да ми тамо раде и најближи сродници, и тако даље, и морам да кажем као похвалну констатацију да сте тамо заиста "засукали" рукаве и узели ствар у своје руке и да сте многе ствари довели у ред, да сте многе судове уредили онако како треба да буду уређени, да сте многе судове и судије ажурирали и све је то резултирало подацима који стоје овдје.
Такодје, не као алиби већ као констатацију, морам да признам да чак када бисте све оно што је у Црној Гори положило правосудни испит ангажовали да данас суде, да не би успјели да до краја пресуде све ово што стиже и да ухвате ту динамику приспјећа тужбених предмета.Јер, као што је некад у социјалистичкој економији владало оно правило - нико нас не може мало платити колико ми можемо мало радити - овдје важи оно друго - нико нам не може пресудити колико се ми можемо тужити. Са тог становишта, заиста, човјек мора да има разумијевања и то да призна.
Међутим, оно што мени посебно пада у очи, а чега нема у овом извјештају јесте, госпођо Меденица, чињеница да се укупна слика о стању у судству и укупно у правосудном систему Црне Горе не стиче, кажем на жалост, само на основу тих десетина и десетина хиљада успјешно завршених процеса и успјешно ријешених предмета. Она се стиче, у највећој и најчешћој мјери, како са становишта унутрашње, а, богами, тако и са становишта спољне јавности на оним суђењима, на оним случајевима, на оним процесима који су својим репрекусијама, било чињеничним, било посљедичним изазвала не само општу пажњу, већ и одређену опасност по политички, екномски, безбједносни и сваки други аспект Црне Горе. То је оно што квари укупну слику и све ове ваше напоре и напоре једног огромног броја часних судија ставља некако у сјенку свега овога и ту слику чини неприхватљивом за ово стање демократских односа у Црној Гори.
Само један примјер. Нећу да конкретизујем случај, добро је познат јавности, али само да са становишта лаика, обичног градјанина, се запитам. Остављајући по страни све оне недоречености, траљавости од самог истражног поступка па све до самог окончања тог процеса, али интересује ме сљедеће: први судија који је судијо тај случај је окривљеног ослободио казне и одговорности, па је други судија, заправо рачунам да се суди у судским савјетима, то вратио на ново суђење, па је трећи судија који је узео поново да суди осудио га на максимално законом дозвољену казну, па је опет четврти судија то преиначио и ту казну преполовио. Знате, институт слободног судијског увјерења је споран чак и у фудбалу и тамо размишљају о уводјењу некаквих електронских помагала да би спријечили злоупотребе а тек како је у судству. Шта може обичан градјанин неупућен, а шта тек упућени може да извуче као закључак из свега овога?
Госпођо Меденица, то је оно на шта ви морате да укажете, то је оно што ви морате да рјешавате. Подржавам да вам је мало пара, мало је пара свима, од нас овдје па преко судства, школства, милиција, сви сматра


Датум: 31.10.2010
Close
Close