Пета сједница првог редовног засиједања - 07.04.2010

 БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине предсједниче, колеге посланици, поштовани грађани,
Ми смо предложили Декларацију о прихватању Резолуције 1481 Парламентарне Скупштине Савјета Европе од 25. јануара 2006. године. Вама је свакако познато да је Парламентарна Скупштина Савјета Европе усвојила Резолуцију којом се осуђују злочини тоталитарних комунистичких режима. Такође нам је свима познато да су тоталитарни комунистички режими који су владали у средњој и источој Европи у прошлом вијеку били, без изузетка, обиљежени тешким кршењима људских права. Та кршења су укључивала и појединачна и колективна убиства и ликвидације, смрт у концентрационим логорима, изгладњивања, депортације, мучења, присилни рад и друге облике масовног физичког терора, затим прогоне на етничкој и вјерској основи, повреду слободе савјести, слободе мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма. Сви ти злочини су оправдавани у име теорије класне борбе и принципа диктатуре пролетеријата. Интерпретација оба принципа озаконила је елиминацију људи који су сматрани опасним за изградњу новог друшва и новог човјека и, као такви, непријатељима тоталитарног комунистичког режима. Велики број жртава у свакој земљи су били држављани те земље. То је посебно био случај у Совјетском Савезу, али у великој мјери на просторима бивше нам заједничке домовине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а са посебном страшћу, да тако кажем, у Црној Гори.
Пад тоталитарних комунистичких режима у средњој и источној Европи није у свим случајевима пратила међународна истрага злочина које су ти режими починили. У Црној Гори посебно о томе није било ни ријечи. То је била и остала табу тема. Такодје, починиоци тих злочина нијесу изведени пред суд медјународне заједнице, као што је то био случај са стравичним злочинима које је починио нацизам.
Дакле, ми у Новој српској демократији сматрамо да је свијест о историјским збивањима један од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Такодје, морална процјена и осуда почињених злочина играју важну улогу у едукацији младих нараштаја. Такодје, сматрамо да жртве злочина тоталитарних комунистичких режима који су још живе или њихове породице заслужују искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове патње. Ми полазимо од чињенице да друштва која занемарују прошлост немају будућност, јер не можемо се спорити, дакле,  да је  комунистичка  идеологија директно  одговорна  за  злочине  против човјечности и сматрамо ...
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине предсједавајући, господине министре, поштоване колеге посланици,
Сви знамо да се ова земља и ово друштво суочавају са проблемом организованог криминала и о томе се пише широм свијета. Организовани криминал је нешто што угрожава саме темеље ове земље и ми, из Нове српске демократије, сматрамо да је крајње вријеме да се нешто уради како бисмо покушали да станемо на пут тој пошасти. Мислимо да доношење једног оваквог закона какав је предложила Нова српска демократија треба да створи претпоставке за обрачун са организованим криминалом. Зато је, наравно, потребна политичка воља и имаћемо средство за борбу против организованог криминала тако што ће се криминалцима одузимати имовина.
Наиме, послије 20 година такозване транзиције, послије 20 година стварања нове класе у Црној Гори, неопходно је да се донесе један посебан закон који предвиђа одузимање имовине стечене кривичним дјелима.
Наш предлог има упориште у бројним међународним документима, конвенцијама, препорукама и сл. Знамо, такође, да су тајкуни у Црној Гори сви одреда криминалци, да су се концентрисали у круговима блиским власти и да су стекли једно огромно богатство. Како и на који начин? Вјероватно користећи у редовном школовању стечено знање о коме је говорио уважени министар правде, прије свега, вјероватно из економије и економских наука. Наиме, подсјетићу вас, негдје на почетку данашње расправе, министар Радовић је поменуо знање, говорећи о неком амандману Покрета за промјене. Дакле, вјероватно су ови тајкуни који су, њих стотињак, у својим операцијама у вријеме транзиције стекли око милијарду евра, то стекли путем посједовања знања стеченог у редовном школовању.
Ја се питам како је могуће да, рецимо, човјек у Подгорици купи 50 станова, а прије 15-так година живио је у мајкиноме стану. Било би врло занимљиво да нам тај човјек големога знања и искуства то објасни, па да, ево, ја који немам нигдје стан купим макар један, или зарадим за један стан. Како је могуће у Црној Гори зарадити 50 станова у Подгорици за 15 година? Сви знамо колико је ко у Црној Гори имао иметка и богатства 90-тих година и о томе је господин Мандић говорио. Мала је ово земља, све се зна, и то нијесу филозофска питања, него елементарна питања која сваки човјек који живи и ради у овој земљи поставља.
Законом који је предложила Нова српска демократија предвиђено је да се конституише једна посебна јединица у МУП-у, која би се бавила питањима везаним за имовину стечену организованим криминалом. Можемо, дакле, господо, да узмемо читаву милијарду евра од стотињак криминалаца и тајкуна и да је ставимо на располагање и за задовољавање потреба свих грађана Црне Горе. Потребно је, значи, само усвојити закон и имати политичку вољу да се тај закон усвоји и да се крене у реализацију овога што ми предлажемо.
Један колега из власти је говорио данас да је власт направила читав сет закона, да су направили епохалне потезе и кораке од седам миља у правцу обрачуна са организованим криминалом. Ја сам казао - први који је поменуо тај закон - сломио је кичму организованом криминалу. Други закон је дотукао организовани криминал, а трећи закон је сахранио, тако да ми данас у Црној Гори организованог криминала немамо. Дакле, врло убједљиво и увјерљиво је тај господин, уважени колега из власти, образлагао да овдје организованог криминала нема и да је наша прича практично депласирана.
Такође су из власти говорили и о постојању правног оквира и законске инфраструктуре која омогућава борбу против организованог криминала итд. Међутим, рекао бих да, и то је такорећи опште мјесто, није проблем у Црној Гори толико непостојање законске инфраструцтуре, колико непоштовање   закона   и немање …
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Много је разлога због којих треба изгласати неповјерење овој Влади. Колеге из опозиције су изнијеле доста аргумената. Јасно је показано да ова Влада не врши своју уставну функцију. Она је оптерећена старим и новим аферама и сваки дан под овом влашћу за Црну Гору и њене грађане значи корак уназад, а то је пут ка изолацији и још већем сиромаштву. Овој влади, дакле, треба изгласати неповјерење и због грешака које врши у области економије, због генерисања незапослености, због лоше и погрешне економске политике, због катастрофалне приватизације, због недемократске централизације, због подстицања националне и политичке дискриминације и тако даље.
Такав је миље у коме живе данас грађани у Црној Гори. Такав је дакле друштвени амбијент овдје који је креирала Влада Црне Горе својом дугогодишњо владавином. Најкраће, тај амбијент је такав да се овдје развијају само двије дјелатности а то су криминал и србофобија. И само онај који се бави тим дјелатностима може да профитира и просперира данас у Црној Гор. Знање, образовање, наука, култура, толеранција, то су превазидјене категорије захваљујући Влади Црне Горе.
То није друштвена вриједност. Једноставно исплативије је бити наркодилер него професор универзитета. Много је данас говорено о организованом криминалу, а ја ћу илустровати овај проблем једном причом из града одакле долазим, из Никшића, родног мјеста премијера Ђукановића.
Једна професорица чији је син наркоман, позамљује 50 евра да би купила своме сину, зависнику од дроге, дозу. Иде на одређену адресу, доноси сину дрогу, а одатле иде право у Полицију и пријављује човјека на адреси на којој је то урадила. И полицајци јој дају поштен и искрен одговор и кажу -немој се залуђивати, то су људи под заштитом ове власти и немојте да сте наивни од тога посла нема ништа.
Други примјер такође из Никшића. У двориште једне основне школе долази нарко дилер. Дакле, у двориште основне школе и почиње ту, што би рекли, да дејствује. Долази један одважни грађанин који живи преко пута школе, с пушком, и отјера тога нарко дилера. Дакле, умјесто институција правне државе, људи морају са пушкама да тјерају троваче, да не кажем убице наше дјеце. Када је прошле недеље један посланик из власти уперио прстом у опозицију и казао “шта сте ви урадили у борби против организованог криминала”, то је наравно било реторичко питање које представља јасну поруку нама из опозиције: Ако желите да се обрачунавате са криминалом и нарко дилерима, пушке у руке, јер нама као власти не пада на памет да се са тим проблемом суочавамо из једноставног разолога што је криминал, као што је више пута поновљено, дио политичког система у Црној Гори, као што је и србофобија дио политичког система у Црној Гори, па имамо ситуацију да један помоћник министра по многим сајтовима о српском народу говори као о политичким Србима и посрбицама. Дакле, не признаје им се ни национални субјективитет, што је наравно скандалозно. Из Владе нико на то не реагује и он је баш због тога помоћник министра, због такве своје политичке филозофије. Опозиција се проглашава за непријатеља државе из једноставног разлога што само указујемо на шарићевски карактер државе коју ова Влада ствара. У питању су два концепта: демократски концепт који заговара опозиција и шарићевски концепт државе на коме инсистира власт. Дакле, ми смо за демократски концепт и зато смо непријатељи, а они који стварају шарићевску државу су патриоте. Шта је све ова Влада обећала у последњих неколико година није потребно набрајати: економски препород, балканска Швајцарска, јер говоре да имамо све ресурсе и потенцијале које има Швајцарска, плус море, па сви можемо да живимо од туризма као лордови, па онда равномјерни регионални развој, па инвестиције, па 13-та пензија, повећање зарада. Шта је са ауто-путем? Видјели смо, професор Радуловић је једном добро питао: ђе вам је сада Ждерић? Шта је са њим? Шта је са ауто.-путем? Да ли је равномјерни регионални развој , да ли се огледа и очитује на примеру Шавника гдје се људи сваког дана исељавају, гдје је данас 1000 становника мање у односу на прије 10 година. Дакле, најбоље да се сви сјатимо у Подгорицу, да промијенимо име државе и њено државно уређење, да се зове емират Подорица.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Мислим, господине Нумановићу, да сте ви коментарисали излагање господина Булајића, јер је он говорио о сиромаштву. Да,да, добро, о сиромаштву можемо, то видимо сви. То је реалност Црне Горе. Постоји податак, чињеница, да 12% становнишва Црне Горе не може биолошки да се прехрани. Дакле, то су подаци које ја имам, не које имам, него ја видим како људи живе. Ја се не дружим са тајкунима, са богаташима, са профитерима, са наркодилерима, него видим како обичан свијет живи. Смањили сте доприносе, укинули сте, смањили сте плате у јавном сектору, дакле у здравству, школству, јавној управи, је ли тако? То је урадила ваша Влада, а рекли сте у оној књизи коју је помињао један ваш партијски колега, ви штампате двије књиге уочи избора - једну у којој пише све оно што сте реализовали, а друга књига је дебља и у њој је ријеч о томе шта ћете све да реализујете. Обећали сте да ћете реализовати повећање запослености, повећање плата, отварање нових радних мјеста, стране инвестиције. Гдје је то и шта је од свега тога реализовано? Значи, смањили доприносе, укинули дјечије додатке. Један министар који је био министар за социјално старање, ваш претходник, он је наградјен мјестом амбасадора у једној великој, најмоћнијој земљи Европе, вјероватно и поред осталог што је укинуо дјечије додатке. То је ваша социјална политика, то је огледало ваше бриге о младим људима, о популацији, о будућности ове земље. Све су то чињенице које стоје, које су реалност Црне Горе и због којих мислим да треба изгласати неповјерење вашој влади.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Најприје, господину Маровићу, тај ваш апел, не знам коју ријеч да употребим, то је цинизам. Дакле, као ви не знате, не зна власт ко су ти нарко дилери, него сад ја треба да их откријем. Ја причам нешто што прича цијела школа. Могу вам послије и рећи о коме се ради, о којој наставници, о ком човјеку који је отишао са пушком и рекао том убици наше дјеце да се одмах губи одатле. Дакле, умјесто милиција тамо да буде, да обилази основне школе и средње и да тјера те нарко дилере, те убице, то раде одважни појединци, што мислим да није добро и да није нормално у једној демократској и правној држави. Нијесам оптужио Владу. да ви то организујете и подстичете, ја само тврдим да сте ви створили друштвени миље и друштвени амбијент својом двадесетогодишњом владавином, да је данас исплативије бити нарко дилер него професор универзитета.То је једна ствар.
Што се тиче примједби које је дала госпођа Танасијевић и која је такодје изразила скепсу на моју причу па се позвала на Канцеларију за превенцију наркоманије, то су канцеларијске приче. Ово је живи живот, ово је реалност, ово је истина, а не статистика коју је подастро господин Ђукановић. Статистика је мртво слово на папиру, а живот је оно о чему сам ја говорио, и што сви знамо, и са чиме се суочавамо. Наркомана је, госпођо, толико да немамо гдје више да их лијечимо. Немамо више капацитета. О размјерама те пошасти можете се информисати и суочити ако одете петком вече или суботом у Клинички центар гдје их довозе тако нагрђене, људе, дјецу из основне школе. Новине пишу: “Са 10 година у паклу дроге”. Дакле, расте број дјеце која конзумирају наркотике, све је нижа старосна граница за први џоинт. То је нажалост реалност у Црној Гори.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Дакле, канцеларија је, госпођо, пука формалност. Тамо се само фингира некакав рад и борба против наркоманије. Права би борба била да су они људи које сам ја поменуо и за које зна никшићка полиција и сви, ухапшени. То је једна од чињеница...
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Ја бих питао предлагача у вези са чланом 15 гдје се каже: медицинске сестре, бабице и техничари обавезни су да раде то и то и, поред осталог, поштују вјерске, етничке и културне разлике пацијента, односно, ваљда би требало. Мене занима како се то поштовање и уважавање тих разлика очитује. Како то изгледа и како се то примјењује у пракси? Само бих то желио да знам што то конкретно значи.
Још бих желио да похвалим члан 8. Колега Пуповић, чини ми се, изразио је скепсу у свом реторичком питању гдје се запитао како и да ли смо одмакли у том погледу здравствене његе пацијената од прије 100 година, а одговор на то његово питање је садржан баш у овом члану 8 којег ја желим изузетно да похвалим. ,,Здравствену његу и бабинство могу обављати, па се набраја, поред осталог и људи ,,са академским називом доктора наука.” То је стварно за сваку похвалу. Закључујем да смо ми одмакли врло много, и да је то вјероватно резултат великог броја факултета, универзитета и могу само да похвалим и да стимулишем све те људе који тамо раде да се баве науком. Ја заиста волим науку и мислим да сваки тренутак те бабице када дођу из треће смјене, па преко дана умјесто да гледају шпанске серије и ова чуда на хиљаду канала, преко тотала итд. да се посвете науци, усавршавању и да све то ставе у функцију здравствене његе пацијената за добро цијеле заједнице. Захваљујем.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Уважене колеге, господине потпредсједниче, поштовани министре, Дакле, по први пут се ова материја у Црној Гори уредјује законом и то је свакако добро, то треба похвалити. Дакле, ово су први кораци на плану остваривања синдикалног плурализма и уопште синдикалних слобода и права. Ми данас у Црној Гори, као што је познато, имамо двије синдикалне организације. У једну од тих организација радници су улазили са страхом. Дакле, она се третирала као малтене организација која је ван закона, као нека рушилачка снага или реметилачки фактор. Овакав закон мора да има за циљ да се обезбиједи плурализам синдикалног организовања и да се надје мјера репрезентативности. Овај предлог је имао и свој историјат. Првобитна верзија овог закона је имала за циљ, јасан циљ, да се онемогући синдикални плурализам. Из текста тог предлога била је очигледна тенденција Владе, власти, да арбитрира и да централизује синдикално организовање. Основни проблем око кога су се ломила копља био је тај проценат подршке синдикату, проценат људи који треба да стану иза некога да би тај неко био репрезентативан у представљању запослених. Знамо да је проценат репрезентативности у Европи 10% и проценат од 20% који је предлагала Влада био је практично неостварив. Занимљиво је да је овај синдикат који је колега Калуђеровић назвао државни синдикат, тражио проценат од 4о% реперезентативности, под изговором да се кроз већи проценат чува синдикално јединство. Потребно је донијети један закон који ће бити добар оквир за плурализам радничког организовања и за репрезентативност њиховог представљања. Сада нама је познато да је овај државни синдикат један континуитет од тог комунистичког једноумља, па посткомунизма до данас, који је био под сталним утицајем власти. Значи, држава је имала један снажан и јак утицај на синдикат, и он је био и остао политички ангажован. Тако да ми имамо чуваре кутија из реда синдиката за владајућу странку, имамо идеологе у том синдикату. Не могу заборавити, једном 2001. године одвезем родбину на аеродром у Дубровник и купим "Слободну Далмацију" и остале хрватске новине и тамо на двије странице бивши предсједник Синдиката ништа не прича о правима радника, нити о ономе о чему би требало да говори, него политичка прича. Потпуна једна историја и идеологија и извињење Хрватима. Анализира он дубровачке операције шта све ту ја нијесам прочитао само ништа о радницима. На другој страни он је као што рече колега Лабудовић један од три најбогатија човјека у Подгорици. Значи, овамо патриотизам, а овамо виле, станови и остало. Значи, овај закон ако ће у пракси да заживи а ја сумњам, ја сам скептик, потпуно скептик у том погледу и то је оно због чега се ја и колега Живковић у овим моментима ломимо како да гласамо. Имајући у виду праксу која је до сада била богами не знам како ћем преломити. Имајући све ово у виду, не могу нешто да заборавим и да очекујем да ће се то од једном прекинути да ће овдје синдикат бити оно што је свуда у демократском свијету. Уважени професор Радуловић је говорио шта је синдикат значио у демократским промјенама, у трансформацији у појединим државама у Европи. Био је носилац промјена, носилац борбе за радничка права и тако даље, а овдје је то једна окамењена структура, перицифирана која је чувала једну идеологију, једну власт, аполигет власти. Умјесто Аполигети и промотери борбе за радничка права својим примјером су били антиподи. Значи, неко ко има виле и чуда по Подгорици,просто је смијешно и карикатурал да се он бори за радничка права. Када бих ја и Живковић знали да ће се та пракса промијенити овим законом, ми не бисмо имали дилеме. Али, има она народна "Вук длаку мијења али ћуд никад“.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине предсједниче, уважене колеге посланици, поштовани грађани,
Пред нама је данас Предлог закона о територијалној организацији Црне Горе, што је један од најважнијих законских пројеката, о чему свједочи чињеница да се он усваја већином укупног броја посланика у Скупштини. Овим предлогом се мијења један закон који је стар пола вијека, његова израда је трајала од 2004. године. Ово је свакако, послије Устава, можда најважнији сет законске регулативе која се тиче живота у земљи. Овим законом се надомјешта правна празнина која постоји око остваривања једног важног дијела људских права.
Међутим, са становишта Нове српске демократије, овај закон није добар јер не излази у сусрет чак ни оним циљевима које предлогом прокламује. У овом предлогу је најпроблематичнији услов и поступак за територијалну промјену. Дакле, треба 30% становништва једне општине да се потпише, пунољетни грађани да покрену иницијативу за територијалну промјену, што је практично неостварљив услов. Онда иде процедура која је изузетно компликована у неких десет фаза, и све то траје годину дана, да би се нешто помјерили са мртве тачке. Видимо да је то сада помјерено, па није више 30% са цјелокупног подручја општине, него само са односног подручја. Све у свему, то је једна изузетно компликована процедура. Ми мислимо да власт не жели ништа да промијени у том погледу. Иначе, задржава се постојећа територијална организација. Црна Гора је подијељена на 19 општина, главни град Подгорицу и пријестоницу Цетиње. Циљ овог закона би требао да буде ефикасно задовољавање потреба локалног становништва. Сада се поставља питање зашто је онда проблем да се формира још општина, ако то желе грађани са одређене територије. На основу слова и духа овог закона, очигледно је да се са великим страхом гледа на могућност конституисања нових општина. Који су мотиви за такав опрез, за такав страх? Нека буде општина онолико колико има подручја која траже статус општине. Нова српска демократија сматра да треба поштовати основно демократско начело, а то је воља грађана. Зашто, на примјер, Зета не може да буде општина, ако је 1900. године имала статус општине? Зашто подручје Малесије Тузи не може да има статус општине? Зашто Петњица не може да има статус општине, ако је, како рече један посланик из владајуће коалиције, неколико вјекова уназад имала статус општине? Знам да је, руку на срце, Османско царство било подијељено на беглербеглуке, санџаке, а најмања административна јединица у Турској била је нахија, и отуда Катунска нахија и ови термини у Црној Гори. То је прошлост, а нас треба да занима садашњост и актуелна воља становништва одређених подручја који имају легитимне захтјеве за добијање статуса општине.
Међутим, ова власт то једноставно не жели. Један посланик из ДПС-а је то јуче отворено рекао. Казао је да нема ништа од те приче да Петњица добије општину, јер би у Беранама добила власт опозиција. Њима није циљ ефикасно задовољавање потреба становништва Петњице, него им је циљ да опозиција не би случајно добила Општину Беране. Морам да кажем да је много поштенији тај предлог и тај јасан став ДПС-а од неких других из владајуће коалиције који се наводно залажу за добијање статуса општине Петњица, а знају, и то је њихов коалициони партнер јуче јасно рекао, да од тога нема ништа. Главни аргумент власти зашто се противи конституисању нових општина у Црној Гори је наводна сумња да би те општине имале фискални капацитет да постоје. То је само изговор, јер ни постојеће општине то немају. Општине као што је Будва, и многе друге у којима ДПС влада, такође су презадужене. Суштина је да власт не жели децентрализацију. Ако би постојала истинска воља за децентрализацију која је европски тренд, онда би, колега Павловић је то једном предлагао, могао да се пропише неки период мониторинга у коме би нова локална самоуправа показала да ли има фискалне и административне капацитете да тако може боље да функционише него у широј заједници.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Кад би се примијенила одредба о фискалном капацитету, онда практично ниједна општина не би могла имати тај статус. Ја долазим из Никшића. Бог свети зна колико су те општине дужне. То је тотална дубиоза, и то је свима познато. Зашто је Будва у таквом стању? Нијесам економиста, али Будва је понос и дика туристичке државе Црне Горе. Прије референдума је речено да можемо да живимо само од туризма. Нијесам стручњак за економију, али само слушам јасне и прецизне формулације да можемо да живимо од туризма као лордови. Будва је љетња туристичка метропола Јадрана, Жабљак је зимска, и конкурише му Колашин, то је основа нашег економског просперитета. Због тога ћемо постати, како је премијер рекао, ,,балкански економски тигар“, а Црна Гора ,,балканска Швајцарска“. Питам се како је Будва у таквим и толиким дуговима. Ове странке које су на нивоу државе у опозицији нијесу тамо власт него сте ви тамо власт, а таква је економска ситуација у туристичкој метрополи.
Што се тиче фискалног капацитета и могућности, то је практично једно лицемјерје и једна фраза. Ви заправо не желите ништа да промијените. Не желите децентрализацију, него је циљ потпуна подгоризација Црне Горе, да се сви сјатимо или, што би рекли, збуцамо у Подгорицу. Онда практично треба промијенити име државе и друштвено уређење, да се зове ,,емират Подгорица“. Практични живот показује да се иде ка томе. Дакле, циљ је да се било шта спријечи, јер је на власти једна окамењена структура, једна политичка филозофија и логика која полази од тога да ништа не треба мијењати. Али до промјена ће доћи, то је неминовно.
....
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине Растодер, слажемо се око тога да је важан статус, а не како се некад звала та административна јединица. Дакле, Османско царство је било подијељено на беглербеглуке или ејале, како се касније звало, којима су владали беглербегови, а унутар беглербеглука били су санџаци, од којих је један био црногорски санџак, основан 1521. године, а најмања административна јединица у Турском царству била је нахија, и отуда ова наша чувена и прослављена Катунска нахија, дакле, она је из турског терминолошког корпуса. Петњица, није била општина, то је тачно, али ви сте рекли јуче да је била општина, што ме мало зачудило, али није битан термин. Шта год да је била, имала је нешто што данас нема и што треба вратити, дакле, треба организовати тамо једну јединицу локалне самоуправе. То је једно.
Друга суштинска ствар је да власт то не жели. Ви уочи сваких избора то обећавате. Од када пратим црногорску политичку сцену, слушам причу да ће подручје Малесије добити статус општине, да ће Петњица добити статус општине, а јуче ваш коалициони партнер јасно каже да од тога нема ништа из једноставног разлога да не би опозиција побиједила у Беранама. То смо ваљда јасно чули и ви и ја. Интересу локалног становништва и том ефикасном задовољавању потреба становништва Петњице, супротставља се интерес да опозиција не би побиједила у Беранама. Дакле, то је јасан став који грађани Петњице треба да знају сада уочи ових локалних избора. Ви кажете да су то животна питања грађана. Јесте. Ви сте власт. Филип Вујановић је обећао у предсједничкој кампањи да ће и Гусиње бити општина. Сада ови из ДПС-а то уопште не помињу.
...
 

 




Датум: 28.10.2010
Close
Close