Друга сједница првог редовног засиједања - 03.03.2010

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ: 
Господине предсједниче, колеге посланици, господине министре,  Ја не знам цему да се опредијелим. На жалост или на срецу, нијесам  љекар, а прије це бити, с обзиром на њихов положај и на срецу, тако да овом  закону не могу да приступим из тог угла. Али, прије свега, дозволите ми као  граданину, цак не и као посланику, да се осврнем на неколико ставки које  сте, прије свега, навели у образложењу за доношење овог закона. То је оно  што је мене посебно интересовало. 
Кажете да је разлог, измеду осталих, за доношење овог закона у циљу  ,,ефикасније пружање здравствене заштите и несметано одвијање запоцетих  реформи на свим нивоима”, итд. Поред наведеног, предложене измјене  представљају корак ка усаглашавању ове области са препорукама Свјетске  здравствене организације, медународним документима у вези са  остварењима права пацијената и јацања самосталности, одговорности  медицинских сестара, бабица, техницара, итд. При томе истицете потребу да се  ,,ријеши и појацана улога Министарства здравља у утврдивању плана годишњих  потреба за лијековима, медицинским средствима и опремом.” На шта се своди  та појацана брига Министарства? Из дана у дан све је тања и све је краца листа  лијекова који се обезбједују на терет Фонда здравства и уопште на терет  државе. Цак и они лијекови који се налазе на тим листама у здравственим  установама, а вјерујте ми на ријец, био сам корисник, нажалост, здравствених  услуга цесто се дешава да здравствена установа не располаже тим лијеком,  па је пацијент дужан, пошто се углавном ради о тежим пацијентима, да позове  неког од родбине да тркне у приватну апотеку и да тај лијек набави и донесе у  болницу. 
Такоде, у овом образложењу, као разлог за доношење овог закона  истицете ,,потребу да се обезбиједи наставак реформи циме це се обезбиједити  адекватан приступ градана здравственој установи да се обезбиједи  одговарајуца здравствена заштита на свим нивоима за сваког граданина  појединацно.” Знате како то изгледа у пракси, господине министре? Ви сте  љекар, али срецом били сте љекар специфицног усмјерења. Хирург сте. Нијесте били  у свакодневном контакту са оним пацијентима који цекају на пријем и на  третман, али би довољно било само да једном свратите, рецимо овдје у градску  Поликлинику измеду седам и петнаест сати да видите колико је омогуцен приступ  граданима овим услугама. Овог тренутка, господине министре се  специјалистицки прегледи заказују за јун мјесец. Ако неко ко је заиста у тој  врсти потребе да му је потребан налаз специјалисте треба да на њега цека до  јуна мјесеца, сви они претходни налази и сва она претходна провјера коју је  обавио, након три мјесеца ништа не знаце. Опет јово - наново. 
С тим у вези, хтио сам само да Вас питам, а о томе сам питао  господу Савовиц, везано за цлан 8 овог закона, гдје кажете да пацијент,  измеду осталог, ,,кроз измјене цлана 18 темељног закона има право на  слободан избор доктора медицине и доктора стоматолога. ”Знате што то знаци у  пракси, господине министре? Најмање 900 пацијената има на списку доктор  опште медицине, као обавезу да са њима буде у сталном контакту и да брине  о њиховом здрављу. Ево нека се сваки десети обрати једном недјељно за  помоц, за преглед, за лијекове, још сте им, плус, увели обавезу по којој су  малтене сада постали више оператери на рацунарима, него што су љекари, па  морају, или да то раде у оквиру радног времена при цему пацијенти сједе у  ходнику и цекају или морају да остану сат -два након тога да све то унесу у  компјутер и да сто цуда направе. А знате ли са 900 и 1000 пацијената шта се  може направити и на шта је сведен тај однос љекар-пацијент. Не треба ја Вас  да уцим шта знаци за пацијента однос љекара према њему. Она ријец, она  брига, она потреба да се пацијент саслуша, да се та његова невоља на неки  нацин схвати и разумије, понекада је важнија и од самог лијека и од самог  медицинског третмана. А да Вам не говорим о докторима стоматологије које  сте, све до једног, послали у приватнике, па се све то своди на то ,,не можемо  вам данас помоци овдје у поликлиници, али додите поподне код мене у  ординацију то це бити завршено и зуб це вам бити поправљен.” 
На крају, питао сам господу Савовиц, а нијесам до краја информисан о  судбини мог предлога да се цлан 45 којим се мијења цлан 105 темељног  закона промијени и да се могуцност организовања Коморе медицинских  сестара, бабица и техницара не остави као хипотетицка, вец да се уведе као  обавезујуца. Управо са разлога што нам слиједи расправа усвајања закона о  њези пацијената гдје сте предвидјели обавезу да медицинске сестре,  медицинска браца техницари и бабице да би могли да обављају своју дужност и  да би могли да раде, да би могли да буду практицно ангажовани, морају да  имају лиценцу своје коморе. Ако је то обавеза, онда ми није јасно како се  онда формирање те коморе оставља на ниво могуцности слободне воље или  избора. Ако је нешто обавезујуце, онда је обавезујуце на оба нивоа. Ако  некога обавезујете да има ту лиценцу, онда морате прописати и обавезу да  се та Комора мора формирати и да сви који пледирају да раде у здравственим  установама морају бити цланови те Коморе, јер им је то основни предуслов за  бављење овим послом. Захваљујем. 
 



Датум: 09.09.2010
Close
Close