Друга сједница другог редовног засиједања - 14.10.2009.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине предсједниче, колегинице и колеге посланици,Пред нама је изузетно важан закон којим ће се, у знатној мјери, регулисативеома важна област у којој се нераскидиво преплићу интереси подједнако значајникако за појединце, тако и за породице и друштво у цјелини. Коначно ће бројнепородице моћи да се у потпуности остваре, а још бројније баке и дједови дадочекају најжељенији сан. Наиме, промјене у друштвеним односима, распадтрадиционалне породице, убрзани ритам којим живе данашње генерације, све ранијеступање у интимне односе, без адекватне психолошке зрелости и недовољне заштитекоја резултира вишеструким прекидима трудноће у годинама када је жена још усваком погледу тек дјевојчица, затим све касније ступање у брак и све тежаодлука жене да затрудни због разноразних проблема са аспекта социјалних ирадних односа, условило је да нас,, роде” све рјеђе походе.Говорио сам недавно поводом једног другог закона о опасностидемографске деструкције која пријети Црној Гори и упозорио на застрашујућупрогнозу демографа да ће, уколико се не зауставе ови негативни трендови, 2050.године више од половине становништва наше државе бити старије од 50 година.Поштоване колеге и још поштованије колегинице, то и није тако далека будућност дабисмо могли да се сматрамо неодговорним за њу. Напротив. То је већ коликосјутра. Из свих претходно побројаних разлога и стрепњи, Нова српска демократијапоздравља доношење овог закона и апсолутно ће га подржати.Моја потреба да се осврнем на нека рјешења у овом закону мотивисанаје једном појавом која, на велику жалост, није мимоишла ни Црну Гору и која, акосе на њу не обрати посебна пажња, пријети да се методом концентричних круговашири све даље. Ријеч је о појави трговине генетским материјалом, нарочито жене или,да преведем на српски, па да ме читав свијет разумије, трговине женским јајнимћелијама. Економска криза коју осјећа највећи број грађана Црне Горе, а којуизгледа не осјећа и не препознаје само њена Влада, довела нас је у позицију даје више од 10% становништва испод границе гладовања, а њих још 20% се храни иживи испод норми које би национални доходак, онакав каквим га приказује нашазванична статистика, морао да обезбиједи. Таква криза натјерала је један бројмладих дјевојака из наших крајева богатим клијентима из земаља у окружењу, а ионих много даљих, понуде на продају свој репродуктивни материјал, како би то реклимедицинари.Ево како то, према писању једне овдашње ревије, описује 25-годишњадјевојка из Црне Горе, која се представила као Ана: ,,Након што сам пронашлаоглас на интернету, ступила сам у контакт са људима из једне клинике у Грчкој ипошто сам послала увјерење о свом здравственом стању и друге потребнепотврде које су ми тражили, договорили смо се да дођем код њих. Сачекали су ме уАтини и одатле одвели на клинику гдје сам провела два дана на разним тестирањима,укључујући чак и тест интелигенције. Када су се увјерили да је са мном све у реду,договорили смо цијену и обавили процедуру". Према Аниним ријечима, она је својејајне ћелије продала већ два пута и за то добила надокнаду од 20.000 евра, анамјерава да то уради још најмање два пута како би скупила новац колико јој јенеопходно да уђе у кредитни аранжман за куповину стана. Урадила би то, онакаже, и више пута, али се боји могућих посљедица на које су је већ упозорили љекари,јер и сама жели да једног дана постане мајка.Поштоване колегинице и колеге, трагом ове исповијести и трагом новинарскогнастојања да се добије макар полузванична потврда да ли се тако нешто дешава икод нас или макар у близини, кренуо сам и сам. Окренуо сам бројне телефоне ипитао, званично и приватно, многе установе и појединце. Нажалост, као и новинаркоји је иницирао читаву причу и сам сам наишао на зид ћутања типа - чули смо и ми датога има, али не знамо да ли се то и гдје код нас ради и гдје се то ради у окружењу.Оно у чему се сви, без изузетка, слажу јесте констатација да су младе жене изЦрне Горе због своје љепоте, образовања и генетског потенцијала свакако нависокој цијени и да од свих оних које нуде своје јајне ћелије имају највише шансе дабуду ангажоване.Читајући овај предлог закона, посебно сам се задржао на члану 16 којиизричито забрањује давање и примање надокнаде или било какве друге користи запоклоњене полне ћелије, забрањује посредовање у поклањању полних ћелија и,посебно наглашавам, оглашавање понуде и потражње за полним ћелијама умедијима или на било ком другом носиоцу огласне поруке осим, наравно, уовлашћеној здравственој установи. Јасно и прецизно, нема шта.Поштоване колегинице и колеге, Интернет је просто преплављен сајтовимапосредством којих се траже и нуде ове услуге. Додуше, скоро сви они коријенимају изван Црне Горе. С обзиром да се најчешће користе лажни кориснички налози илашне е-маил адресе, ко то зна. Уосталом, да тога нема и код нас, одакле бионда Ана и још многе друге Ане посегле за овим и оваквим начином доласка доновца.Знам да ће предлагач закона рећи да је учинио све што је у његовој моћи ида је прописом забранио трговину генетским материјалом и да је све другопроблем неког другог. Мало шта би се, можда, могло приговорити таквом ставу.Алипажљиво ишчитавајући одељак казнених одредби овога закона, тачније чланове 50 и51, нијесам наишао на третирање ове појаве као кажњиве, нити одредницу цијенекојом би се она, макар новчано, санкционисала, мада је више него очигледно даје то еклатантно кривично дјело. Уосталом, недавно су двојица израелских љекараухапшени у Букурешту под оптужбом да су, посредством једне тамошње клинике,трговали женским јајним ћелијама и пријети им дугогодишња робија. Имао сампотребу да укажем на ову опасност из разлога што ми се чини да се у правнојрегулативи ове појаве која се већ одомаћила у Црној Гори, морало бити јошпрецизнији, детаљнији и ригорознији од одредби из члана 16 овога закона. Рећи ћете,знам, што нијесам поднио амандман. Тачно, али знајући судбину мојих бројнихамандмана и мојих колега из опозиције, опредијелио сам се да не трошим живце,вријеме и папир, већ да на овај начин укажем на могућност и присуствозлоупотребе у овој области и, како би то рекла моја покојна баба, спасим својудушу, а ви како хоћете.Шта ако Ана, са почетка моје приче, и бројне друге Ане које је слиједе илиће је слиједити, једног дана закључе да више не могу постати мајке? Ко ће ондањима да помогне? Да ли је онда она суморна визија Црне Горе као земљесиједих глава реалност? За кога онда, поштоване колегинице и колеге, радимо овошто радимо и због кога кречимо ово што кречимо? Захваљујем....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине потпредсједниче, господине министре, колегинице и колегепосланици,С озбиром да овај закон спада у ред оних који подразумијевају једнуускостручну анализу и сагледавање са бројних аспеката, опредијелићу се за дваугла гледања на оно што значи и што нуди, водећи, прије свега, рачуна и руковођенмотивом великог интереса и великог значаја који овај закон треба да има, анажалост у овом моменту га нема. Дошао сам до податка и то захваљујућичињеници да је ова тематика у земљама у окружењу веома експлицирана и веомаприсутна у јавности. Подржана је са свих могућих и немогућих адреса, уз изричитуобавезу јавних медијских сервиса да је прате, подржавају и потпомажу, што је,нажалост, овдје изостало. Само у Републици Србији у овом тренутку преко 2.000људи чекају на ново срце, њих преко 800 на нови бубрег, а они којима јенеопходно пресађивање коштане сржи, дјелова јетре, прелази, такође, бројку од1000.Нажалост, немам податак или га бар нијесам успио наћи на Интернету или унекој стручној литератури, нити у распитивању код колега и пријатеља за које рачунамда би требало да буду упознати са овом проблематиком, какво је стање у ЦрнојГори? Господине министре, поуздано знам, именом и презименом, један бројособа чије породице ових дана и ових година на све стране покушавају да прикупесуму између 40 и 50.000 евра, колико кошта један бубрег у Пакистану, сумњивогпоријекла, сумњивих здравствених квалитета и сумњивог начина пресађивања, не били на тај начин продужили себи живот и стекли право на један квалитетан и нормаланљудски живот. Само та три случаја која лично познајем би била довољна. За менелично и јесу довољна, а убијеђен сам и за то имам делегирано право мојих колегаиз Клуба посланика Нове српске демократије, да овај закон подржимо, да секонкретно једанпут на конзистентан и нормалан начин уобличи једна веомазначајна област какав је овај закон. С тога ме страшно чуди, и ту примједбуупућујем Вама, изостанак медијске подршке овом закону и уопште идејидонирања људских органа као средстава лијечења и стварања услова за једанквалитетан живот оних којима је то неопходно. Ни током јавне расправе, ни токомових скоро мјесец и по дана колико траје расправа о овом закону на одборима,нити поводом бројних амандмана које су понудиле колеге које су из струке, а исам сам се усудио да дјелујем амандмански на нека рјешења овог закона,нијесам на јавном сервису Црне Горе успио да видим ни један једини прилог који бибио у сврху популаризације праксе донирања људских органа тијела.И то, незаборавимо, у једној конзервативној средини каква је Црна Гора, гдје је то веомадискутабилно са многих аспеката од оних традиционално-моралних, па до свихдругих, гдје чак ни добровољно давалаштво крви више не иде како је некад ишло. Даније оне традиционалне породичне солидарности која се у Црној Гори још увијек, насрећу, његује, велико је питање, Ви то знате, Ви сте хирург, колико би наше болницебиле у прилици да тим залихама крви које се обезбјеђују од ријетких хуманихпојединаца којима скидам капу у овом тренутку, а који се зову добровољнидаваоци крви, обезбиједе онолики број флаша те драгоцјене течности и са њимадневно спашавају животе и врше нормалне хирушке и остале захвате. У таквој ЦрнојГори је, господине министре, неопходна веома стрпљива, дуготрајна и широкадруштвена акција, да ово постане не табу тема, већ тема о којој ће се нормалноразмишљати, нормално расправљати и нормално говорити као и о свакој другој теми изјавног и друштвеног живота.Морам да констатујем са жаљењем и са извјесном дозом љубоморе, иВаш колега у Србији, да Ваш колега у Хрватској, готово сваке недјеље обавезногостује на јавном сервису, у сврху популаризације овог закона. Челни људи тихдвију држава су већ одавно потписали донорске картице. Предсједници државе, ипредсједници парламента, министри здравља, и сви јавни људи који држе до свогдигнитета су то већ урадили. Овдје се о томе ћути. Други аспект на који желим даукажем јесте, оно што је малоприје колегиница Вуковић говорила, а ја желим самода апострофирам је проблем трговине људским органима.Господине министре, користим прилику да се овдје заједно са Вама присјетимнечега што је, можда, најболнија, најрадикалнија и најпотреснија слика онога што седешавало претходних година у нашем окружењу. На оно,, проклето Лијевно”српског народа,,,ђе се у њему бијели кула”, која је некада била Жута кућа. Гдје јепод условима у којима не би животиња опстала, на стотине Срба отетих на Косовузавршило као колатерална штета трговине људским органима.Цијенећи значај предупређивања злоупотребе једне такве институције као штоје институција донирања људских органа, покушао сам чак и да амандманскиинтервенишем у оном дијелу што би у Црној Гори представљало прекршај, без обзирашто је више у моралној равни него у некој законској, рецимо скрнављења људскоглеша. Ви сте прописали новчану казну. Господине министре, инсистирам да се тотретира као кривично дјело. Речено ми је да у постојећем Кривичном закону постојитакво рјешење и да ће измјенама и допунама новог кривичног закона који сеприпрема оно бити ригорозније постављено. Не може оно, господине министре, дапостоји као прекршај и као кривично дјело. Или је прекршај, или је кривично дјело. Ближисам рјешењу да је оно кривично дјело. Тражио сам амандманом да се то тако и уовом закону третира. Ви то нијесте прихватили, наравно рачунам да ваша колегиницадијели ваш став. Мислим да то представља једну веома значајну препреку ономрјешењу које је предложила колегиница из Покрета за промјене, госпођа Тушуп, којиби омогућио породицама преминулог, који за живота није дао сагласност да му сеузму одређени органи, да могу то да ураде након његове смрти, у његово и усвоје име. Чак и у овако конзервативној средини каква је Црна Гора, ово јерјешење за корак конзервативније од онога што би требало да буде потреба овогтренутка у којем се доноси закон који је крајње неповољан. Уосталом ви сте то ипредвидјели чињеницом да ће он ступити на снагу од сада годину дана.Неповољан је због климе која влада у Црној Гори. Неповољан је тренутак и збогчињенице што у Црној Гори не постоји релевантна здравствена установа која томоже квалитетно да обавља, бар не са аспекта свих могућих пресађивања тогаоргана. Рачунам да сте морали да поведете рачуна и да будете мало флексибилнијипрема ова два амандмана. Захваљујем....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Колега Вулетићу, захваљујем на прилици коју сте ми пружили да појасним својеставове. Рекао сам да сам у прилици да пратим ова два најмоћнија јавнамедијска сервиса на Балкану, јавни сервис Радио Телевизије Србије и Јавни сервисхрватске телевизије. У прилици сам да најмање два пута недјељно слушам и гледамприлоге који популарише ову акцију и да најмање једном недјељно министар здрављаи једне и друге државе, обавезно гостују на јавном сервису и говоре о томедокле се дошло. Како иде ова акција? Који су проблеми? Значи све у функцијипопуларизације и разбијања табуа који се зове неповредивост људског тијела. Овимшто сам апострофирао да су урадиле најважније политичке и личности из јавног животаове двије републике, не прозивам јавно никога. Лично сам спреман овог тренуткада потпишем донорску картицу, уколико ово што ја посједујем некоме ваља, мадасумњам, али то апсолутно не значи да бих на било кога, чак ни из моје породице,извршио притисак да то уради на тај исти начин.Што се тиче ове могућности о којој сам говорио, а која је предметамандмана који је поднијела наша колегиница ђжакула Тушуп, говорио сам оономе што се зове табу и конзервативизам ове средине. То је могућностпородице, јер се овдје, прије свега, ради углавном о младим људима који су изгубилиживот из ових и оних разлога, не мислећи на час смрти и на могућност дазавјештавају органе, јер је то у тим годинама далеко милионима година и тамогућност да кроз донирање органа свог покојника на неки начин продуже, усвојој свијести, његово трајање.Господине Вулетићу, говорио сам о рјешењу које даје могућности, које необавезује, јер се то не може обавезати и не може бити обавезујућа норма, алиоставити као могућност оним породицама и оним појединцима који то желе и могуда ураде на тај начин....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине Срзентићу, очекивао сам од Вас оно што сам и добио крознајвећи дио Ваше дискусије, од вас као човјека који је, прије свега, по свомстручном образовању и стручној вокацији, а чуо сам и професионално ангажованна овим програмима, дилеме о којима сте говорили, али не и оно што сте покушали дами импутирате политизујући ову причу. Говорио сам о искуствима Србије и Хрватске, ,зато што сам у прилици да без велике припреме и техничких проблема, пратим стањена та два простора. Ниједном нијесам рекао да је то тамо савршено, него самуказивао на чињеницу да се они из петних жила, дан и ноћ, труде да створе условеда то тамо постане једна нормална дјелатност, једно нормално стање и једнанормална појава. То сам истакао са становишта апсолутног мука, господинеСрзентићу, који о томе влада у Црној Гори. Овај закон је у нацрту, па нека мегосподин министар исправи, најмање пола године. Мјесец и по дана је овдје упроцедури. Колико је само било сједница матичног одбора, па онда других одборана којима су разматрани ови амандмани. Јесте ли чули некад или прочитали у некомод јавних медија у Црној Гори један једини прилог о тој проблематици? Не. То је онона шта сам указао. Не можете разбити тај табу, не можете створити друштвенуклиму, уколико постоји такав однос према овој проблематици. Замислите, била једилема да ли ће се чак и ова расправа преносити. Захваљујући чињеници што овајзакон спада у ред оних закона који се усвајају апсолутном већином, он сенашао у ,,интересу’’ Јавног сервиса, не због своје теме, господине Срзентићу. Тоје несхватљиво и неприхватљиво. Можемо да причамо како год хоћете, али је ванпамети да се о једној таквој озбиљној теми расправља без присуства камера или дакамере уђу у Скупштину само из чињенице да је овај закон из реда оних који сеусвајају апсолутном већином.Друго, када сам говорио о потреби да се остави законска могућностпородицама да од погинулог члана омогуће да се узме одређени орган,говорио сам о ономе ко је неспорно мртав. Ко је неспорно мртав, то ћете виодлучивати, нећу ја....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Поштоване колеге, нијесам имао намјеру да се укључим у расправуповодом овог закона, јер сам био чврсто убијеђен да ће ово бити један од онихзакона који треба да уживају неподијељену подршку и са ове и са оне стране, игдје би једини допринос посланика опозиције и позиције био у томе да трагамо за штобољим рјешењима да се он уобличи и доведе до мјере која ће најбоље одговаратионима због којих га усвајамо.На жалост, убјеђења сам да смо јуче, у смирај расправе поводом овогзакона, послали једну веома негативну поруку из овог дома. Поруку која можеда упути на закључак да посланици Скупштине Црне Горе нијесу довољно сензибилнипрема проблемима особа са инвалидитетом, јер овдје није само ријеч о односупрема лицима која ће користити погодности из овог закона, већ о односу премасвима онима који су хиром природе, игром случаја, недостатком среће, итд. итд.,доживјели судбину да буду другачији.Само ме то мотивисало да се укључим у расправу и да вас замолим даимамо на уму да се овог момента обраћамо ни мање ни више него 10%становништва Црне Горе.Господине министре, ово нека буде примједба вама, у Црној Гори јошувијек, уз недостатак оног социјалног картона о коме смо говорили, немапрецизног податка о томе колико је особа са инвалидитетом. Али, премапроцјенама Свјетске здравствене организације у Црној Гори је ријеч отприлике, о10% становништва. Па сад видите ви који је то број оних који, кроз овај и кроз бројнезаконе које ћемо морати да усвојимо, очекују од нас један потпуно другачијистав, не сажаљење, већ да им се пружи рука, да им се омогући да свој живот живеу највећој могућој мјери квалитетно, онолико колико то дозвољавају укупнеекономске и све друге околности у којима се налазимо.Ја хоћу да крајње добронамјерно схватим и прихватим јучерашње дигресијеи јучерашње резерве које су испољене према овом закону, али имам утисак да бионе изостале да овај закон није био у сјенци једног политичког случаја, да би сепотпуно другачије према њему односили и да би он трпио много мањесумњичења и примједби него што је то било. Због тога смо, имам утисак , дошли дооних крајње екстремних прмјера о могућности да особе са инвалидитетом које ћекористити погодности овог закона, злоупотријебе то своје право на начин, рецимо,да се нађу у операционој сали. Ја нијесам особа са инвалидитетом и нећу користитипса, али не видим шта бих тражио у операционој сали и не видим да би ме неко пустиотамо, иако нигдје у закону не пише да ми је то забрањено.Ја вас упозоравам, особе са инвалидитетом су веома суптилне особе.Веома свјесне свог мјеста у друштву, и особе посљедње, на списку оних који бизлоупотријебили неко своје право. То је прво.Друго, такође је илузорно очекивати да чак и након доношења овог законасад имамо по граду и по установама поплаву паса водича и особа које ћекористити њихове услуге. Колико сам ја информисан, а држим да јесам, цијена једногтако обученог и издресираног пса је око шест хиљада евра. Његово одржавање је,такође, веома скупо. А из Извјештаја, који је недавно овдје поднијела госпођаКори Удовички, се види да међу популацијом сиромашних и гладних у Црној Гори,особе са инвалидитетом чине највећи проценат. Колико ће њих моћи себи даобезбиједи погодност куповине и одржавања једног таквог пса? И заиста јеилузорно очекивати да ће сад они да нагрну по свим оним могућим и немогућиммјестима, гдје би њихово присуство и присуство пса изазивало некакву сметњу.Такође, морамо бити свјесни да не постоји неограничено право и да свачије правозначи ограничење дијела права неког другог. Тачно је да ће се доћи у ситуацијуда некоме присуство тог пса смета. Сам сам од оних који пса и домаћеживотиње доживљавају на другачији начин и нијесам присталица њиховог боравка узатвореним просторима. Морамо се навикавати једни на друге. Морамо показатимало више сензибилитета и мало више осјећајности, И на крају крајева, потребе дабудемо у суживоту, да на неки начин сузбијемо и нека своја права и неке својепогодности које нам је живот, без наше заслуге, дао, као што је њима ускратио,без њихове заслуге.Морамо да се присјетимо да је на штету тих особа и сама друштвена климајош увијек која влада, у Црној Гори. Колико до јуче, инвалидност је сматранабожијом казном и породичном срамотом која се крила. Вријеме је да искочимо изтога. Вријеме је да покажемо да су то нормалне особе, оно што каже нашнарод, када Бог узме на једној страни дода на другој па су оне те које су умногим пољима и у многим дјелатностима, у многим сферама живота, јавног,научног , како год хоћете, можда за корак испред нас обичних. Да сенавикнемо на то да они не само да имају право које им гарантује Устав, то јесамо папир који може да значи све а не мора да значи ништа, него имају правода буду исто што и ми, да живе у истим просторима, да користе све оне могуће инемогуће погодности које смо у прилици и обавезни да им дамо. То јадоживљавам као први корак. Имаћемо ми прилике да се са проблемима са којимасе они сусрећу сусретнемо овдје небројано пута и да, заиста, учинимо све штоможемо да неке друштвене норме доведемо и прилагодимо ономе што суњихове потребе.Од тога да се, рецимо, сјутра донесе обавезујућа норма да свенове грађевине морају архитехтонски да ријеше могућност приступа таквих особапа до обавеза да се на свим прометним и јавним мјестима уведу звучнисемафори, и тако даље.То је само дјелић у рјешавању њихових нагомиланихпроблема. Њихов највећи проблем је њихово сиромаштво, господине министре.Будите сигурни да је то много већи проблем од тога да ли ће они имати право дапса водича уведу на овај или на онај простор.У своје име и у име Клуба посланика Нове српске демократије, желим, пријесвега, да се извиним тој популацији због тонова који су се јуче чули овдје, даизјавим да ћемо ми несебично подржати овај закон, и да вас замолим, с обзиромда ово спада у ред закона који се усвајају апсолутном већином, да престанемоса, опростите ми на изразу, цинцулирањем око одређених норми. Нема тога законакоји може да предвиди све животне ситуације.Али, као ни сви претходни ни овај законније Свето писмо кога пракса неће демантовати у овом или оном рјешењу, а мићемо бити у прилици да исправимо оно што данас нијесмо у стању да предвидимо,оно што данас нијесмо у стању да ријешимо. Срешћемо се и са тим законом, јер јеово проблем који је и те како присутан у Црној Гори. Понављам, господинеминистре, обавезни сте, и надам се да ћете то ускоро да урадите, да насобавијестите о тачном броју лица, по врстама инвалидитета, да се не ослањамо наподатке који су,ни мање ни више, из Њујорка. Захваљујем....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине Срзентићу, покушао сам да крање добронамјерно схватим тошто сте рекли и није ми успјело. Рекао сам у свом излагању да разумијем и вашеразлоге и знам да у примјени сваког закона, па и у примјени овог, постојенедоумице и постоје они екстремни случајеви који ни један закон, па ни овај, неможе до краја да предвиди. Једино мјерило остваривости или неостваривости овогазакона јесте пракса. Зато сам рекао да све оно што ми данас промашимо, свеоно што ми данас не будемо могли да сагледамо, све оно што ми данаспогрешно протумачимо, живот и пракса ће нас натјерати да се са тиме суочимо инеће ово бити први закон кога смо промијенили или допунили прије него што се осушиломастило на указу о његовом проглашењу. Није ни овај закон Свето писмо. Акосе покаже да нека од рјешења која су њиме понуђена не функционишу у пракси,ту смо, постоје стручњаци. Према томе, не може бити ово закон који ће сепримјењивати или се неће примјењивати. Ако је закон, а јесте закон, онда има да сепримјењује, уз све проблеме које ће то изазвати и послодавцима, директоримаустанова, комуналцима, предсједницима општина и не знам коме све. Свакизакон значи принуду. Према томе, има да се примјењује.Оно што буде тешкоћа уњеговом примјењивању, а што се буде могло промијенити промјеном норме за топостојимо ми. Доћи ће тај импут из окружења, доћи ће оно што значи резултатискуства његове примјене, и ријешићемо га ,надам се, у сарадњи и са особамакојима тај закон на неки начин омогућава ово или оно, у сарадњи са невладинимсектором, у сарадњи са стручњацима, љекарима, социолозима и психолозима, усарадњи са једним широким кругом људи који разумију ово. Већина нас ово мождаи не разумије довољно. Имамо некакав емотивни приступ о овоме на овај или наонај начин. Само сам инсистирао, и зато сам се извинио јавно тим особама, да ми,као Скупштина, морамо да демонстрирамо осјећај и сензибилитет према потребаматих људи. Јесу ли данас два пса или ће сјутра бити три, није наше да лицитирамо. Тогосподин Нумановић треба да омогући тим људима.Није највећи проблем особаса инвалидитетом закон већ сиромаштво у којем живе....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Хвала вам, господине предсједниче, на тој великодушности. Очигледно стедемонстрирали оно што ми стално овдје говоримо да сте власник свих наших права иобавеза, лише Пословника и лише онога што представља рачун за струју....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Госпођо предсједнице Савјета, стијешњен овим временским ограничењем,само ћу се таксативно дотаћи овога што је предмет данашње расправе. Али, пријетога морам и желим још једном да укажем на апсурдност чињенице да ми онечему што се зове “Извјештај о раду судова за 2008. годину”, расправљамо накрају 2009. године, при чему одговорност за ту ситуацију не адресирам самовама, дио тога лежи и вјероватно на организацији саме Скупштине, али признаћете, уситуацији кад бројне афере, дешавања на овом плану, малтене прескачу једнадругу, након године дана покушати да се присјетити, па макар то било и написано,нечега што се десило, са ове дистанце, тако давно, по мало је апсурдно.Поготово је апсурдно са становишта евентуалних наших закључака, или, шта јазнам, некаквих препорука да се нешто тамо поправи.Покушао сам да веома детаљно проанализирам и прочитам овај извјештај закоји ћу још једном истаћи да сте га лијепо упаковали, чак сте се, ево, и фино сликали илијепо је што вас видимо, лијепо изгледате, с тим што Љубо Шкреља изгледа највеселијии најљепши, мада унутра, вјерујте ми, нема ничега ни лијепог ни веселог. Ево чак инајдобронамјерни приступ који сам покушавао да задржим читајући ово, који такођепризнајем, може да открије да се ради и да постоји један значајан број судија којичасно зарађују и једу свој хљеб, све друго иде у прилог нашем незадовољству.Али, није проблем ваш као “капо ди тути” у правосуђу Црне Горе, са оним што пише, иније ваш проблем у ономе како ми то доживљавамо, ваш и наш проблем је многоозбиљнији и он се састоји у ономе што овдје није написано, госпођо Меденица.Очито је, а то се најочитије види из вашег Закључка на крају, гдје се у 37 реченица,колико он има, 39 пута, било на почетку, било негдје по средини употребљава глагол"морати”, “треба”, “неопходно је". Знамо да мора, да треба и да је неопходно, алиме то подсјећа, а Ви и ја смо савременици оног времена кад се након конгресаСавеза комуниста разрађивала документа, па је стално писало да нешто мора,треба и да је обавезно, док се није дошло дотле докле се дошло. Ово је, госпођоМеденица, отишло предалеко.Ја вас разумијем. Немате ви ту храброст и немате ни ту могућност јер припут кад проговорите иде ваша глава, и то не фигуративно. Али, госпођо Меденица,без храбрих судија, а они не могу бити храбри ако нијесу храбри они који су им начелу, нема помака у ситуацији у црногорском судству. Јер, судије бију, судијамапријете, судије убијају. И није лако бити частан, одважан и поштен и доследан судија.Али, без тога нема тога корака напријед. То од вас мора да почне, а ми смоовдје само да помогнемо, да вам у томе пружимо подршку.Перцепције јавности, када је у питању повјерење у судство, не стиче се наоснову ових извјештаја, чак ни на основу нашег односа према томе. Можемосад ми овдје сви да устанемо и да вас испратимо аплаузом и да вас три путавратимо на “бис”, они ће се ипак опредјељивати према конкретним потезима, премаконкретним процесима и према конкретним поступцима.Знам, ви ћете рећи није све у ингеренцији ни вашој ни Савјета којем сте начелу. Али, не заборавите а и ми то не можемо да заборавимо, и ви сте били судија, билисте тужилац и то на највишим функцијама, па знамо шта сте говорили за то истосудство, па знамо да су у ваше вријеме, кад сте били и једно и друго, покретанебројне афере против високих чиновника ове власти, министара, директора, па ондаполако се то стишавало, слијегала се прашина на предмете, дан данас, чак ни онисами не знају у којој је то ситуацији, а камоли јавност.И све док тако избјегавате, све док избјегавате да кажете да у Црној Горипостоје недодирљиви људи, недодирљиви кланови и недодирљиве породице, који управљајунашим животима стање ће бити такво какво је....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине предсједниче, госпођо предсједнице Врховног суда и Судскогсавјета,Ја сам веома свјестан шта сам рекао, тежине и значења онога што самрекао и нијесам од оних који се неодговорно расипају ријечима. Ја сам ово рекаовама у одбрану. У овој држави, на жалост, они који говоре истину и раде на истини, сумета за одстрел. Ја то нисам, ни на крај памети ми није, рекао у некомнегативном контексту, него знам да, ако се усудите и кад се усудите, иако тонећете бити ви, јер очигледно то ви нећете и не смијете, већ неко други, а једном ћеморати да дође неко такав, уколико нема подршку оних који их мора да има, главаму је у торби.Госпођо Меденица, узмите насловну страну Дана-1973. је дан од како јепогинуо онај који се усудио да упре прстом у око, и није једини. Све док је то тако,све док то овдје не ставите, биће тако и све док је то тако и све док ће то бити тако,нема помака и она синтагма на коју сте се ви наљутили, а нијесте је рекли кад јегосподин предсједник био овдје, о „трулим даскама“ стоји.Мени је жао што се кроз ту визуру посматра рад једног огромног бројачасних и поштених судија који, поново подвлачим и то сваки пут, разматрајући вашеизвјештаје истичем, часно, поштено, савјесно и одговорно и стручно зарађују својхљеб. Али је проблем са њима и код њих као и код неких других професија што једовољна једна тамна мрља, једна „трула даска“ па да покрије и баци сјенку на савтај, веома, частан, поштен и огроман труд који улажу. Јер, сами број годишњегприлива предмета, додат оном броју који су заостали још прије пет и десет година,говори да ти људи морају малтене сваки дан да суде, а признајем, знам, неморам да будем правник и не морам да будем ни судија ни адвокат, да се ради овеома сложеним, о веома озбиљним и о веома осјетљивим предметима гдје нијелако пресудити.Зато, ја вас молим, немојте кроз неку политичку квалификацију која вам јеочигледно једина одбрана од онога што сам рекао, покушавати да замаглитенајозбиљнију, најдобронамјернију критику коју сам вам упутио....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Колега Радуловиђу, с обзиром да је ово материја од које ја пословићнобјежим као Чаво од крста, држеђи се оне да не треба да сваком лонцу будемопоклопац. Пажљиво сам саслушао сва излагања како са ове, како са оне стране,оћекујуђи да бар неко одговори на оно што је несумљиво најжешђа посреднакритика коју је гувернер и његов тим упутио на раћун овога дома.Наиме, ако сте пажљиво проћитали, а не сумњам у то да сте ћитали пажљивоовај извјештај, у препорукама које Централна банка упуђује, на жалост на крају2009. године Влади за економску политику, током 2009. године у одјелу ИВ, којисе тиће препорука у домену финансијског система, под таћком 1а, стоји: донијетинови закон о Централној банци Црне Горе. И вас, господине Радуловиђу и свеколеге и господина гувернера, подсјеђам да још није ни година истекла од какосмо усвојили Закон о Централној банци. Могу да схватим дешава се да животдемантује нека од рјешења у закону. Али, овдје се не ради о измјенама идопуна, веђ о потпуно новом Закону о Централној банци, па вас питам да випитате господина гувернера и нас овдје, ко је лоше урадио домађи задатак. Мисмо законодавци, ми смо ти који стварамо законски систем за функционисањеједне тако важне установе каква је Централна банка Црне Горе.Ако смо стварно толико омашили у процјени ситуације и стварању амбијента даони дјелују до мјере да је потребан нови закон, онда ја не знам шта смо ми туурадили господине Радуловиђу, а били сте и ви и ја у овом дому када се доносиоовај закон. Неко је ту омануо жестоко и ред би било ако то веђ неђе и не смијегосподин гувернер, да неко од нас проговори шта се то десило па смо донијелитако фалш закон који је потребно за мање од годину дана тумбе претумбати идонијети потпуно нов и због ћега? Ево да знамо, јер то не може нико други дапоправи без ми који смо направили ту грешку. Да нас неко подући, јер оћигледнонијесмо завршили посао како ваља....




ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:


Господине потпредсједниће, колеге и колегнице,Мотив да се јавим за ућешђе у овој расправи није у потреби да додатноаргументујем нити оснажим аргументе ове законске иницијативе коју је подниомој партијски колега Горан Даниловиђ. Напротив, више сам него увјерен да свакододатно објашњење само више замагљује оно што је веома јасно и експлицитно,његова интенција његов законски текст. Али, нијесам као посланик могао дапређутим једну климу која се овдје упорно демонстрира, а то је клима даСкупштина као Чаво од крста бјежи од своје основне функције, функцијезаконодавца.Поштоване колеге, покушајте да се у сјеђању вратите уназад и да сеприсјетите када је задњи пут ова Скупштина расправљала о неком законскомпројекту који је потекао одавде. Не, господо, 99,8%, према анализама НДИ-а,законодавне иницијативе је изван простора и изван клупа ове Скупштине, углавномпри Влади Црне Горе. Зашто изговор да се од овог законског предлога побјегнена наћин што ђемо саћекати да негдје неко, на некој другој адреси, је ли то уВлади или у Агенцији за националну безбједност припреми измјене и допуне Законао приступу заштиђеним подацима? Зашто упоредо не бисмо ми радили на слићномзаконском пројекту па онда сјели, и онако поштено, са крајње озбиљномаргументацијом и, с једне и друге стране опредијели се за она рјешења која, пријесвега, омогуђавају оно што је основна функција овог парламента мимозаконодавне, а то је контролна. чега се ми то бојимо, даме и господо? Ми смодовели ову Скупштину у ситуацију да нам они које смо ми бирали и ћија су овлашђењапосљедица наше воље и невоље, умјесто да им се ногавице тресу када улазе уовај парламент, долазе и доцирају наша права, да нам држе лекције, да нам сваштана пребијели свијет кажу и да једноставно оду. Ми смо таквим понашањем, а кадаговорим „ми“ једнако то адресирам и на ову и на ону страну, довели смо Скупштинуу ситуацију да смо услужни сервис Владе Црне Горе, њених агенција и њенихминистарстава. Да се они понашају према нама као да су нас они бирали, а не мињих. Довели смо ову Скупштину, ви намјерно то желите и можда морате дазаборавите, а ми не можемо, у ситуацију која није била тако давна када је у овузграду лакше било уђи полицијском псу него народном посланику. чега се тобојите, господо? Зар је Душко Марковиђ стварно власник наших и ваших политићких иљудских судбина до те мјере да ћак оно што је елементарно право посланика, аколега Горан га је свео на право 13 ћланова Одбора за безбједност, ћини ми седа толико има тај Одбор, буду изједнаћени, не да буду надреЧени, него да будуизједнаћени, с



Датум: 13.08.2010
Close
Close