Пета сједница првог редовног засиједања 23.07.2009.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Поштоване колеге, господине министре, господине начелниче Генералштаба, господине потпредсједниче,
Ван је сваке памети да се о једној овако важној одлуци која спада у ред оних које се могу назвати историјским расправља у времену које је упола мање од расправе посвећене најбенигнијим законима о којима смо расправљали током овог засиједања. Такође је ван сваке памети да се о овоме расправља без присуства камера и јавног сервиса као да се ово не тиче јавности Црне Горе. Али, много тога је ван сваке памети као и ограничење нама посланицима да се о овоме изјаснимо у оквиру од пет минута када постоји сијасет разлога за, а нарочито притив ових одлука, али, очигледно је да се здрава памет и пракса у Црној Гори, а нарочито овдје у Скупштини, одавно нијесу сусреле.
Зато, свјестан чињенице да је за аргументацију против ове одлуке недовољно и пет сати а не пет минута више него што треба, ја ћу се задржати само на неколико начелних дилема које ме, заправо могу рећи и да нијесу дилеме, руководе да будем против свега овога.
Питам се и вас и себе шта то Црна Гора добија на плану међународног угледа на који сте се позвали образлажући предлог ове одлуке. Шта је то спољнополитички интерес Црне Горе да шаље своје војнике да воде туђе ратове зарад туђих интереса и да ли је то, господине министре, оно што овдје ви невољно и да кажем около неке па на мала врата признајете - куповина карата за клуб звани НАТО , и то не на начин да се стоји у реду пред шалтером већ да се та карта купује код тапкароша по вишеструко већој цијени. За вашу дилему да ли је цјелисходније гледати кроз шофершајбну или у ретровизор, претпостављам да сте возач, а ако нијесте питајте оне који су искусни возачи, господине министре, нема сигурне вожње уколико се истовремено не гледа и кроз шофершајбну, а и у ретровизор. Такође имам двије дилеме које су у моралној равни. Да ли је морално, господине министре, главачке улијетати у НАТО па чак и преко оваквих и сличних одлука које нас чекају, а истовремено бити гост Покрета несврстаних и то на највишем нивоу, на ниову предсједника републике Црне Горе. Који је кредибилитет ове власти која је колико прије десет година када је тај исти НАТО напао Савезну Републику Југославију, при чему су прва жартва и прва бомба пале у Црној Гори, позивао грађане и војнике Црне Горе да баце и одбаце војне позиве, одбаце војне униформе и не бране своју домобину да данас исте те младиће и њихове синове шаље у Авганистан као да нам је Авганистан домовина?
На крају, руковођен призором који је, ето коинциденције, објављен на државној телевизији исте вечери када је објављена одлука Савјета врховне одбране да предложи Скупштини ову одлуку, она слика заробљеног америчког војника који ошишан до главе, мучен, испребијан клечи, плаче и моли на кољенима своју државу да уради оно што она очито неће и на тај начин спаси његов живот, ја ћу гласати против овога. Као што се као родитељ свакога дана молим за живот, здравље и срећу својих синова, сваког дана ћу се молити за живот, здравље и срећу ових војника које шаљете тамо. Али, као патриота, као политичар и као родитељ, не могу, нећу и не смијем да ставим свој потпис на одлуку да их тамо пошаљете. Зато у своје и у име Клуба посланика Нове српске демократије захтијевам да се о овоме изјаснимо прозивком јер хоћу поред чињенице да ми је Бог свједок да сам био против овога да ми свједок буде и записник са ове скупштине да ја појединачно, а и моје колеге посланици из Нове српске демократије, не желимо, нећемо и не смијемо и не можемо да пошаљемо било кога и било ког грађанина Црне Горе, поготово не њеног војника, традиционални понос и дику Црне Горе, на ратиште које апсолутно никакве везе нема са интересима ове државе и да будемо не дај Боже и далеко се казало виновници неког њиховог страдања. Захваљујем.
 



Датум: 09.06.2010
Close
Close