Четврта-посебна сједница првог редовног засиједања 21.07.2009

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем, господине потпредсједниче. Нема потребе да се извињавате, ово је веома корисна и потребна информација за наш рад. Господине потпредсједниче, колеге посланици, господине министре, Полазећи од неспорне историјске и сваке друге истине да је Србија била, јесте и остаје најстарији државни партнер Црне Горе, да је држава са којом Црна Гора дијели историјско, државно, културно, традиционално и како год хоћете насљеђе и да је, а то је, нажалост, постало основни критеријум овога времена и једина мјера односа међу државама, њен најјачи, најважнији и најближи економски партнер, с једне стране, а суочен са чињеницом да се у државним потезима које реализује актуелна власт у Црној Гори, ваше министарство и ви непосредно, то не “очитује”, да будем ближи вашем начину изражавања, поставио сам вам сљедеће посланичко питање:
Када ће Влада Црне Горе упутити акредитиве Влади Републике Србије и именовати новог амбасадора Црне Горе у Београду?
Ово питање, господине министре, не интересује само мене. Оно је плод интересовања једног значајног броја грађана у Црној Гори, јер то није само дипломатско питање. Ово је питање које је основна претпоставка да се у међудржавним односима Републике Србије и Црне Горе ријеше нека исто тако важна и значајна питања, од, рецимо, питања двојног држављанства, питања поједностављења процедуре за лијечење и школовање у Србији итд, до оног, у овом тренутку ништа мање значајног питања, питања реализације највећег грађевинског и финансијског подухвата у Црној Гори од како она постоји - питања реализације ауто-пута Београд - Бар или Бар - Београд, јер ово што се у овом тренутку зове путем Бар - Бољаре не значи ништа. Довести ауто-пут у Бољаре, ја сам био лично тамо, а надам се да и ви знате која је то недођија, значи само довести га у ћорсокак. Уколико тај пут нема свој наставак према Србији, према Београду и из Београда даље према Европи, онда је то, господине Роћен, најпромашенија инвестиција и најпромашенији подухват који је Црна Гора, уз многе друге у својој историји, имала и има.
Према томе, ово питање није само питање пуке дипломатске коректности према првом сусједу, већ питање од веома великог и значајног интереса највећег броја грађана Црне Горе и ја тражим од вас да ме прецизно информишете када Влада Црне Горе има намјеру да именује амбасадора и његова акредитивна писма упути предсједнику Републике Србије.
Захваљујем.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине министре, добио сам одговор који нијесам прижељкивао, али који сам очекивао, јер је тачно на нивоу вашег односа и према овом питању и према послу којим се бавите.
Такође сам претпостављао да ћете покушати да ме подучите око дипломатске процедуре. Знате, мало је незгодно када ви као приучени дипломата и приучени министар спољњих послова мене који сам то студирао четири године и, вјерујте, био добар студент, покушавате да едукујете када је у питању процедура. Мене не интересује процедура, интересује ме њен крајњи исход и вашим одговором нијесам ни најмање задовољан, управо због тога што се у вашим излагањима, у вашим наступима и наступима других челника Владе Црне Горе највише користи и чује термин “ускоро”, “може бити”, “неће бити”, “ екна ће умријети, а не зна се кад ће”, “Радосав ће кренути у Минхен, мада се не зна којим путем и како”. Ја сам тражио да ми прецизно одговорите када ћете завршити овај претходни поступак, који подразумијева дипломатска процедура, и урадити оно што је њен крајњи исход - упутити захтјев Влади Републике Србије, предсједнику Републике Србије, да приме акредитивна писма новог амбасадора.
Господине министре, намјерно у образложењу нијесам хтио да идем онолико далеко, то ни ово вријеме не дозвољава, колико сте ви покушали да карикирате. Није битно да ли се ауто-пут зове Бар- Београд или Београд - Бар, него хоће ли га бити. А то хоће ли га бити као и много другога хоће ли бити у односима између Црне Горе и Србије, зависи, између осталог, и од вашег озбиљног поимања тих односа и озбиљног приступа тим односима и, између осталог, и кроз именовање амбасадора. Тим прије што је Република Србија, након оправдане љутње и након вашег крајње неисторијског, да не кажем недржавничког потеза који је директно срушио, са нашег становишта, Повељу Уједињених нација, чији смо ми члан, о неповредивости државног и територијалног интегритета било које државе, неповредивости њених граница, благонаклоно, да кажем као сестра братској Црној Гори опростила и дала вам сигнал да можете да упутите захтјев да се именује амбасадор.
Знам, господине министре, да су некоме Емирати и Дубаи у Црној Гори ближи од Србије и од Београда, али нијесу Црној Гори ближи и ред је прије свега са становишта интереса Црне Горе, са којих ви правдате све ваше поступке, да крајње озбиљно приђете овом питању. Ваш одговор “биће можда до сљедеће или можда до оне друге сједнице Владе” итд, није одговор који сам тражио и, вјерујте, знате ли када ћу вам повјеровати да ћете ово да завршите - онда када чујем или прочитам у новинама изјаву амбасадора Мура да ћете то урадити.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици, поштовани грађани, господине министре,
Полазећи кроз транзициони период који је нужно донио значајне социјалне ломове и невоље, а захваљујући једној буразерско-рођачкој приватизацији која је обављена и још је увијек у току у Црној Гори, и чији циљ није побољшање управљачке и менаџерске функције у предузећима већ краћи пут и пречица за долазак до значајних простора градског-грађевинског земљишта, довели су до тога да се у Црној Гори буквално урушио средњи социјални слој и да је јаз између шачице богатих чија се имовина мјери милионима евра и једног огромног броја грађана Црне Горе који дневно састављају, што се каже, крај са крајем и када ручају не знају да ли ће вечерати, или обратно, постане све дубљи. За све то вријеме, власт у Црној Гори, која је ево већ 10-ак година, заправо 12, преузела апсолутну одговорност за економски и сваки други курс Црне Горе, обећала је, а то обећање стоји и дан данас, да ће направити тзв. социјални картон грађана Црне Горе и јасно и недвосмислено утврдити ко је у Црној Гори, и у којој мјери у стању социјалне потребе.
Зато сам се вама обратио посланичким питањем које гласи: Када ће Министарство рада и социјалног старања испунити давно дато обећање и извршити обавезу утврђивања социјалног картона грађана Црне Горе као неопходне и основне претпоставке вођења ефикасне, конзистентне и праведне социјалне политике?
У прилог овог мог интересовања, које није само моје као посланика и грађанина, већ огромног броја грађана Црне Горе који се ових дана налазе пред проблемима о којима сам говорио у почетку, као илустрацију ћу вам навести примјер који је, колико прије двије ноћи, забиљежила државна телевизија, мада се она тиме не бави толико често, примјер једне породице која усред Подгорице, господине Нумановићу, а ријеч је о породици са шесторо дјеце и три одрасле жене, који сваки дан рјешавају нерешиву енигму чиме се прехранити. За то вријеме Влада Црне Горе маше подацима како се огромна средства дају за ублажавање социјалних проблема и за реализацију планова социјалне политике. Стога вас молим да ми данас усмено, а надам се да ћу добити одговор и у писаној форми, ради оних које ово интересује, одговорите када ћете коначно да направите социјални картон грађана Црне Горе како би се заиста знало ко је и у коликој социјалној потреби и како му помоћи.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Нумановићу, уважавајући чињеницу да сте новопечени министар рада и социјалног старања, односићу се крајње коректно, али морам да примјетим, нијесам од вас тражио да ме едукујете у овој области, довољно сам информисан, већ да ми одговорите када ће коначно бити испуњено обећање дато ево већ прије 10 година. Не кривим вас лично, али чињеница је да представљате Владу која ево већ 10 година баца прашину у очи грађанима да ће обавити оно што је основно за вођење једне здраве, нормалне,конзинстентне и релевантне социјалне политике. Чули сте јуче премијера. Без обзира на његов оптимизам, он је најавио стезање каиша и потребу да сви дамо допринос ублажавању посљедица економске кризе, али се мора знати, господине Нумановићу, а социјални картон је основна претпоставка за једну такву политику, ко је заиста и у коликој је мјери у социјалној потреби, коме и колико ова држава мора да помогне. Постоје социјалне категорије, господине Нумановићу, које су не на ивици, већ дубоко зашле у зону елементарне глади каква се углавном, доскора, биљежила само по Африци. Господине Нумановићу, социјални картон је важан и због нечег другог и не постоји оправдање да у доба информатичке увезаности свега и свачега, какву тренутно имамо у свијету, па и у Црној Гори, број становника од 650.000 буде препрека да се ово заврши на један конзистентан и нормалан начин. Шта је посљедица тога, господине Нумановићу? Чињеница да се у овом тренутку у Црној Гори оперише подацима да су корисници разноразних облика социјалне политике и социјалне помоћи од 30 до 300.000 грађана Црне Горе. Чињеница да је она тако недефинисана, разуђена, чини и даје за разултат то да је та помоћ недовољна. Када релативно мали колач који ова економија и овај буџет може да издвоји, раздвојите на толики број корисника, не водећи рачуна о њиховој стварној потреби, имамо то да је та социјална помоћ на нивоу биједе. Оно што је најгоре и што је мене мотивисало јесте чињеница да сте и поред тога што сте тај огроман број људи довели у ситуацију да буду понижени и буду третирани као социјални случајеви, коришћење социјалне помоћи условили политичком лојалношћу, па се социјалном политиком у овом тренутку, господине Нумановићу, у Црној Гори не баве социјални радници и радници вашег министарства, него активисти ДПС-а који дојављују ко је подобан да буде корисник социјалне помоћи а ко не. Заиста, крајње је вријеме да то урадите на један поштени и конзистентни начин. 
 



Датум: 31.05.2010
Close
Close