Четврта-посебна сједница првог редовног засиједања 21.07.2009

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Поштовани потпредсједниче, поштовани министре, даме и господо посланици,
Ја сам Влади Црне Горе поставио два питања, једно гласи овако: Шта Влада Црне Горе ради да Уставом предвиђену вишејезичност спроведе у пракси? Конкретно, да ли ће се од наредне школске године обезбиједити образовање на службеном језику и језицима у службеној употреби?
Образложење: Питање сам поставио полазећи од чињенице да господин министар долази из области егзактних наука и претпостављам да он уважава реалност у Црној Гори. Креће се у сфери стварности. Признаје фактичко стање, а стварност је да постоје Срби у Црној Гори, да постоје говорници српског језика у Црној Гори, да их има 64%, дакле сви Срби у Црној Гори говоре српским језиком, али и 200.000 припадника црногорске националности од укупно 270.000 колико та нација у Црној Гори броји. Дакле, укупно је 400.000 говорника српског језика у Црној Гори. То су чињенице, то је реалност, то је стварно стање. Сада је потпуно природно да ти људи, та популација има право на образовање на свом матерњем српском језику. То је иначе и Уставом загарантовано. То је једно универзално људско право које је у свим цивилизованим земљама неспорно. Устав Црне Горе то право гарантује и мањинама, односно мањинским народима, и мањинским националним заједницама, како се то тамо каже. А говорници српског језика не само да нису мањина у Црној Гори, него су апсолутна већина и то двотрећинска, и једина већина у Црној Гори. Када ово говорим имам у виду чињеницу да је недавно извршена стандардизација једног новог језика овдје. Ви сте то, господине министре, обзнанили на конференцији за штампу, па се питам значи ли то да ће од наредне школске године моћи да се бира нови, тзв. црногорски, или српски језик у школама. Дакле, како мислите да вишејезичност у пракси спроведете. Хоће ли се дјеца опредјељивати за један или други језик, једну или другу граматику? Да ли ће родитељ који у августу сада буду куповали књиге својој дјеци моћи да у књижари купе граматику црногорског или српског језика, итд.? Осим тога, постоје и други језици, говоре се и други језици, бошњачки, босански, албански итд. Значи, неспорна је овдје вишејезичност, и како ви мислите да то ријешите? У сваком случају занима ме како и на који начин мислите да то у пракси спроведете? Како ће ствари у том погледу да се одвијају од наредне школске године? Да ли ћемо моћи да купимо граматику српског? Да ли је готова та граматика црногорског, па ко жели њу, може да је купи? Дакле, неспорно је право говорника српског језика да уче свој матерњи језик у школама и наравно граматика и правопис српског језика постоје. Шта је Завод за школство у том погледу урадио? Коју граматику мислите да пропишете, јер је то у компетенцијама Министарства и Завода за образовање српског језика, пошто их има више. То је оно што ме превасходно занима. Дакле, како ће у пракси цијела ова веома компликована ствар да изгледа.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Кључне ријечи у вашем одговору су стварање предуслова. Када о томе говорите претпостављам да се подразумијева да је основни предуслов материјална ситуација, односно финансијска средства, што се некада говорило материјална база, која нам је неопходна за духовну и културну надградњу. Слушајући јуче предсједника Владе, слушајући медије под вашом контролом, слушајући чувени Дневник у пола осам, изгледа да је финансијска ситуација одлична и да су финансијска средства најмањи проблем. Таква смо увјеравања добили. Најбоља потврда томе је прича ваших колега да је туристичка сезона добра. Премијер је казао да се ради на отварању 10.000 радних мјеста у Црној Гори. Дакле, само Боже подржи! Уосталом, опште је познато да ми можемо да живимо само од туризма. Цијела предреферендумска прича била је заснована на тези да је ово мала земља, 600.000 становника. То је као један град. Ми можемо да живимо као лордови и да ништа друго не радимо, већ да живимо од туризма. То је било тако. И ја то очекујем. То су била, дакле, та обећања. Па када је тако и када има доста новца, биће пара и за уџбенике и за наставна средства, биће новца за веће плате просвјетним радницима. Зато уосталом и оволика јагма за црногорским пасошима, јер није шала живјети у једној таквој просперитетној и обећаној земљи. Јевреји су 2000 година сматрали да је света земља Палестина њихова обећана земља, а сада цијело човјечанство мисли да је Црна Гора обећана земља. Овдје долазе људи инвеститори да улажу. Ево, долазе из Русије да се овдје коцкају. Долазе страни туристи са свих страна свијета да проведу незаборавне тренутке одмора у најљепшем парчету земље на планети. То су, по вама, све чињенице. Ко не би, дакле, волио да живи у тако богатој и просперитетној земљи. Према томе, када је то тако, а не сумњамо ваљда да ви говорите истину и да је то све како ви кажете, дакле не сумњам да ћете створити материјалне предуслове да сви грађани Црне Горе у сваком погледу, па и у погледу образовања буду срећни и задовољни. И можемо само рећи амин, Боже дај.
Када говорите о мањинама и о томе да ћете обезбиједити школовање на мањинским језицима, то није било моје питање. Просто ме чуди да сте ви ту промашили тему. Како Срби у Црној Гори могу бити мањина, којих је само 10% мање од Црногораца? Црногорци су само релативна већина, а када друге народе скупите онда су они мањина. Дакле, то логицирање не иде, а посебно ме занима по којој логици и математици је српски језик мањински, а њиме говори 64%. Како 64% може бити мањина у односу на 100%. Ја вас нијесам питао како мислите да ријешите питање језичких мањина и мањина наравно, то је ваша уставна обавеза, јер то Устав предвиђа и ја сам о томе говорио, него како мислите да ријешите проблем нас 64% који говоримо српским језиком, не спорећи ништа вама који имате интелектуални изазов и желите да учите још слова, јер је Вукова азбука за вас очигледно превазиђена. Не спорим ни то право. Захваљујем.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Друго моје питање гласи: Зашто Влада Црне Горе не признаје диплому коју издаје Богословија „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу која је, узгред буди речено, најстарија образовна установа у Црној Гори?
Наиме, мотив да поставим ово питање била је чињеница да је свршени кандидат ове богословије полагао диференцијални и квалификациони испит на Филозофском факултету у Никшићу гдје му је омогућено да полаже та два испита. Платио је то 40 евра, да би након тога декан господин Благоје Церовић казао да његова школа није адекватна и да не може бити примљен на Студијски одсјек српски језик и књижевност. Дакле, долазимо до једне апсурдне ситуације - он је одбијен јер је положио пријемни. Уосталом, да нема адекватну школу што су му онда дозволили да полаже квалификациони и диференцијални испит, ако није мотив да му се узме тих 40 евра. Ја закључујем да је њему намјерно дозвољено да полаже пријемни испит да би био понижен и да би се над њим демонстрирала сила, са циљем да се покаже да неће добити право које има. Дакле, по мом дубоком убјеђењу суштина је да се изврши шиканирање за примјер другима - да уче ту школу и да не покушају да упишу један од факултета на Универзитету Црне Горе. Ја се питам ко је и када утврдио да та школа није адекватна. Адекватност се ваљда утврђује на основу програма и предмета који се у некој школи уче, а не на основу неког генералног става, рецимо на основу чињенице да је црква одвојена од државе. Какве то везе има? Могу ли људи који су у црквеној служби, било да су клирици или лаици, могу ли да се лијече, да полажу возачке испите, да уопште живе у овом друштву и да остварују одређена своја права? Како таква једна школа може бити неадекватна и ко је утврдио да је она неадекватна? Шта би било да је кандидат дошао из неке приватне школе? Да ли је школа, приватна гимназија коју је похађао син шефа режима и предсједника Владе лиценцирана и да ли би син предсједника Владе могао да се упише, да је покушао, на Филозофски факултет? Која је разлика између приватне школе и школе коју оснивају вјерске заједнице, при чему је, кажем, Богословија “Свети Петар Цетињски” најстарија образовна установа у Црној Гори? Дакле, школска спрема овог кандидата који је одбијен на Универзитету Црне Горе има у много већем обиму адекватније предмете од било које друге школе у Црној Гори. Има и српски језик, и старословенски језик који се изучава на студијској групи коју је покушао да упише, грчки језик, латински језик, општу историју, педагогију, психологију, философију, логику, дакле више од сваке гимназије друштвенојези чког смјера и то је заиста апсурд да са таквом школском спремом не може да се упише на групу за српски језик и књижевност, а може, рецимо, са електротехничком или економском школом.
...
БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Ја сам питао, и могли сте да прокоментаришете, да ли приватне школе имају лиценцу и да ли оне могу да издају јавно важеће исправе, свједочанства и дипломе. Колико је само данас приватних школа у Црној Гори, Србији и окружењу, то је стварност. Осим тога, ви се селективно придржавате закона. Знам да је прије двије године један момак који је завршио Богословију уписао Правни факултет овдје у Подгорици и никада то питање није постављано. Дакле, на једном факултету може, на другом не може, онда се то ваљда зове самовоља декана, управе, политичке идеологије која је данас оваква, сјутра онаква, која се овдје мијења, што би се рекло - у складу са оном пословицом - мијењају идеологије и политичке доктрине као Шалета капе. Ево, ми видимо, дакле, ријеч је само о томе како овај режим третира у одређеном моменту, у складу са промјеном своје политике, однос према цркви, па и према богословији.
Ево, овдје видимо извјештај када је Богословија “Свети Петар Цетињски” отворена - 1992. године. Тада је тамо био потпредсједник Владе и три министра. Предсједник Владе је био заузет.
То је била ратна влада, ратна ситуација, и ја тврдим да је он тада био заузет питањем разграничења међу балканским народима. Говорио је да ће да се праве нове границе, а да ове не ваљају јер су их правили приучени бољшевички картографи. Да није тога било, гарантујем да би и он био тамо, али је био потпредсједник Владе пок. Михаило Мићо Љесар, министар просвјете господин Мишо Обрадовић, ваш претходник у једном од првих сазива, био је министар културе господин Илија Лакушић. Ево, овдје је извјештај из Побједе: "Обновљена Богословија", Побједа, 14.09.1992. године, и тадашњи министар просвјете Обрадовић каже, ту је био и незаобилазни Новак Килибарда као предсједник Народне странке, каже, између осталог, да је “према Митрополији до сада почињена неправда, па ће настојати да се то исправи и сходно томе у Влади ће настојати да учине напоре да се помогне у изградњи нове зграде Богословије”. Дакле, била је једна потпуно другачија ситуација и другачији однос према цркви и према Богословији, а то се не рјешава системски и у складу са законом него питање односа према цркви и према њеним установама зависи од тога каква је владајућа идеологија, данас оваква, сјутра онаква, што мислим да није добро. Није добро да кандидат који има најбоље услове да упише баш хуманистичке и друштвене науке на црногорском универзитету, јер га препоручују предмети које је изучавао у тој школи, не може то право да оствари зато што је идеолошка клима и политички амбијент такав. Да је он који је завршио Богословију, покушао да упише неки од факултета 1995. или 1996. године, шта мислите, да ли би се ово дешавало, да ли би био примљен, и да ли би рекли да је црква одвојена од државе? Него је тада Влада на чијем је челу био исто овај предсједник, премијер господин Мило Ђукановић који је и данас, обећавала новац да се чак зграда изгради, а не да одбија кандидата да упише неки од друштвених и хуманистичких факултета за које има све услове по свакој логици и сваком критеријуму.



Датум: 31.05.2010
Close
Close