Трећа сједница првог редовног засиједања- 07. 07. 2009

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Поштовани предсједавајући, колеге посланици,
Као грађанин и као посланик, овом предлогу закона прилазим са крајње амбивалентним односом, односом који се креће између наде да ће овај закон својим иновацијама, кола црногорског правосуђа до руде заглављена у блату опструкције, нестручности и неефикасности правосудних органа, као и недодирљивости одређених група и појединаца, погурати мало напријед, с једне, а са друге стране зебње да ће, када је ријеч о Црној Гори, све остати по оној народној да закон иде друмом, а пракса шумом тј. да је на дјелу свеопшта законодавно-правна хајдучија у којој се и „гони и суди“ и „по бабу и по стричевима“.
Покушавам да убиједим себе и покушавам да свој однос према овом закону више држим са ове позитивније стране. Из тога разлога ћу се, неочекивано, крајње афирмативно, неочекивано, однијети према неким генералним институтима које овај закон иновира и према самој чињеници што је ова област уређена не измјенама и допунама постојећег закона, јер би то направило једну правну рашомонијаду, већ тиме што сте се опредијелили да донесете један цјелисходан и конзистентан законски акт који ово покушава да рјешава на најбољи начин. Подржавам идеју коју је изнио колега Гошовић, да би можда било боље да је израда овог законика ишла упоредо са израдом новог кривичног закона или измјена и допуна тога закона, јер би се норме ослониле једна на другу, биле упоредно лакше контролисане и санкционисане. У сваком случају, у овом тренутку је боље што се овај закон доноси на овај начин, него да се приступило измјенама и допунама претходног законског текста.
Кренућу од самог краја, од образложења које сте изнијели на крају овог законског текста, од разлога, начина, поступка за његово доношење. Ми смо имали прилику да на Одбору за уставна питања и законодавство размијенимо мишљења тим поводом и да одговорите на моју примједбу да је у образложењу овог закона изостало оно, по мени, најважније, а то су генералне примједбе са организованих јавних расправа за које ви тврдите, а ја немам ниједан разлог да вам не вјерујем, да су биле и обимне и уз учешће веома стручних и појединаца и струковних удружења итд, мада имам податак да се Адвокатска комора о томе није изјашњавала, али нека то остане на њиховој адреси и на њиховој кривици. Посебно са становишта оних примједби и оних мишљења које су изнијели представници земаља, представници европских законодавних институција, који многе од ових института, који су иновације у овом закону, у својој пракси и у свом правосудном систему имају одавно. Њихове су инструкције и примједбе, било позитивне или негативне, морале бити од несумњивог значаја за коначну верзију овог закона. Знам да сте ви посланицима који су чланови Одбора за међународне односе и европске интеграције, на њихов захтјев, доставили мишљење европских стручњака, али не би било лоше, напротив, било би позитивно да сте генералне примједбе из јавне расправе унијели у ово образложење, као и образложење због чега сте се и са којим аргументима опредијелили између ове или оне солуције, између овог или оног предлога.
Као што сам и на почетку обећао, држећи се једног позитивног односа према овом закону, генерално, иако имам сијасет примједби и на појединачна његова рјешења, нарочито ћу се задржати на подршци укључивању државног тужиоца у процес истраге, остајући при оној сумњи, коју је нарочито апострофирао колега Гошовић, да је државно тужилаштво у овом тренутку и недовољно самостално и недовољно организовано. Подржавам ово из два разлога. Прво, што ће се државно тужилаштво коначно сусрести са сопственом одговорношћу и што ће се предуприједити она ситуација коју смо имали донедавно у црногорском правосуђу, да три власти - тужилаштво, судство и полиција - међусобно пребацују одговорност за неефикасност црногорског правосуђа, па је тужиоцима била крива полиција, а полицији судови, а судовима криви једни и други. Сада је, ако ништа друго, макар тај однос један напрема један, па ће бити прилика да се бољи и ефикасније адресира одговорност за нерад, за нестручност, за недирање у највиталније интересе разних криминалних група и појединаца, коначно боље и ефикасније адресира као и да се, ово говорим и са становишта сопственог искуства, и тужилаштво и судство коначно ослободе једне веома присутне појаве у досадашњој пракси јако изражене, а то је да се суочавају са разноразним полицијским намјештаљкама и исконструисаним истрагама које су они морали годинама и годинама да распетљавају и да негирају. Такође, подржавам институт тајног надзора и праћења, јер рачунам да ће коначно то омогућити ефикаснију борбу против организованог и прекограничног криминала и да ће, истовремено, то избити из руку један јак аргуменат којим се до сад правдала крајња неефикасност у рјешавању тих најтежих кривичних дјела за које нас даноноћно прозивају из Европске заједнице и да ће то допринијети да се коначно расвијетли оних 29 убистава која још увијек вуче хипотеку црногорско правосуђе итд. Оно што сам и на сједници имао прилике да са вама расправим, а што желим и сад да апострофирам, јесте питање - и зато ми је јако стало до мишљења ових европских експерата и мишљења стручне јавности - гдје је граница између потребе да се прате организовани криминал и, нарочито, коруптивна дјела која, захваљујући технолошком и сваком другом напретку, из дана у дан бивају све сложенија, све замршенија, и онога што се зове право на заштиту приватности, право на заштиту слободе личности итд. Ово из разлога што починиоци кривичних дјела, а овдје није ријеч о починиоцима него о особама које су основано или неосновано осумњичене, нијесу у људском смислу пуста острва, они имају породице, имају пријатеље, имају супружнике, имају дјецу, господине министре. Велико је питање, а то је дилема коју нијесу разријешили ни правосудни системи земаља које већ деценијама примјењују најсавременије облике тајног надзора и прислушкивања, контроле путем електронских средстава, гдје је граница и право на приватност оних који ни по једној основи, осим по основи суживота са осумњиченим за одређено кривично дјело, нијесу инволвирани у читав тај процес. Знате, ово је лако обавити у Америци гдје се већ на нивоу родитељи-дјеца раскидају лични односи, гдје нико никоме није род. Питање је да ли је то могуће у Црној Гори у којој свако свакога зна, у којој се зна колико ко има кварних зуба и колико има кашика. Да ли је то могуће у једном процесу у који су, хтјели ми то или не хтјели, укључене десетине људи, од судије који издаје тај налог, преко полицијског инспектора који све то организује до оних техничара који обављају те припреме, дакле да ли је у тој и таквој ситуацији, у Црној Гори, једној конзервативној средини каква је она данас, могуће сачувати тајну и могуће одржати тајност података до којих се долази на начин који сте овдје предвидјели? Такође, подржавамо институт трајног одузимања имовине која је стечена на бази извршења кривичног дјела, без обзира што ту постоји она дилема о презумпцији невиности када тврдите да ималац имовине мора да доказује њену на закону заснованост, али у сваком случају ми се искрено надамо да ће, захваљујући овим оредбама, коначно на ред доћи ови који до јуче нијесу имали ни закрпе на панталонама а данас машу милионима и милионима. И на самом крају, извињавам се, господине предсједниче, имам крајње озбиљну примједбу, и у том смислу ћу подржати амандман колега из Социјалдемократске партије, на институт трајања притвора прије и након подизања оптужнице, из разлога права на суђење у разумном року. Иако сте ви увели једну значајну иновацију у смислу да свака два мјесеца независно судско вијеће оцјењује разлоге продужења притвора, ми мислимо да трајање притвора треба, ипак, да се ограничи на одређени рок. Тим прије што сам у посједу сам информације да се у притворској јединици у Спужу налази лице чији је евиденциони лист број 434/06, које је у притвору од 2.09.1999.године. За који мјесец равно десет година, господине министре. Па да је не знам шта учинио, а вјероватно јесте, до сад би то одслужио и заслужио је да га стигне правда, онако како то суд процијени. Захваљујем.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Колега Спахићу, дјелимично се слажући са вашим тезама, морам да примијетим да нијесте до краја конзистентни и да нијесте баш до краја прецизни у ономе што сматрате добрим а што лошим, нарочито када је ријеч о мјерама тајног надзора.У својој дискусији сам рекао да то, у начелу, подржавам из два разлога, не само због потребе ефикасније борбе против све организованијег организованог криминала, већ из чињенице да се на тај начин коначно легализује и из руку тајне полиције извлачи један од најбитнијих сегмената њенога рада. Шта мислите, да до сада мјере тајног надзора нијесу вршене не само над вама и да се данас не врше на готово свима нама са ове стране? Али, проблем је у томе, господине Спахићу, што су из тог доба те мјере вршене малтене помоћу штапа и канапа. У ситуацији када је техника узнапредовала до мјере до које је данас доспјела опрема за електронско надгледање, шпијунирање, од сателита па до феноменалних уредјаја за снимање слике, у домену и у домашају те и такве технике нијесу више само осумњичени или починиоци кривичног дјела. Зато сам и истакао дилему, јер они који су осумњичени нијесу пуста острва. Сада замислите ситуацију да ја радим са вама, а против вас се спроводи мјера тајног надзора, сједимо у истој канцеларији, она је озвучена зато што има потребе да се пратите ви. Шта сам ја ту крив? Шта је криво ваше дијете, на крају крајева, гдје је опрез према Декларацији о правима дјетета која су неприкосновена права? Ако ишта на овој планети постоји као неприкосновено то су права дјетета. Ти осумњичени починиоци су често и породични људи. Шта је са правима супруга и гдје су гаранције? Каже се да ће материјали који су тим начином скупљени бити достављени државном тужиоцу или судији који води истрагу,али гдје је гаранција да ће бити све достављено само њима? Ко контролише оне, што је рекао господин Павловић, ко контролише контролоре? Којом је то мјером овога закона прописана најстрожа контрола над подацима који су добивени на тај начин? Говорио сам у свом излагању да се у Црној Гори сви знамо. Господине Спахићу, ријеч је о подацима који могу да разоре нечији живот, нечији брак, нечију професионалну каријеру, нечији укупан друштвени статус. Није то баш тако једноставно и није то дилема само овог простора који први пут, пипајући, улази у ту проблематику него и друштава гдје се овакве мјере предузимају већ деценијама. Морате ту бити много одређенији и изразити много одређеније ту сумњу.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Божовићу без дубље потребе да полемишем са вама за највећи дио вашег излагања, имам потребу да овдје, а надам се да ово господин министар пажљиво слуша, са вама размијеним мишљење везано за вашу апсолутну подршку институту споразума о признању кривице. Ја се слажем са вашом претпоставком да ће он допринијети ефикаснијем и бржем судјењу, са мање трошкова, али постоји један проблем и ја сам мислио да о томе полемишем са министром када буде расправа о појединостима, али и са вама да искористим прилику.
Ријеч је о неконзистентној изведености тог института у ова два члана, 301 и 302. Ево да прочитам: “Споразумом о признању кривице окривљени у потпуности признаје кривично дјело” и тако даље, а окривљени и државни тужилац се саглашавају, па каже у ставу 1: “о висини казне и другим кривичним санкцијама које ће окривљеном бити изречене у складу са одредбама Кривичног законика”. Значи, прије суда и прије пресуде. Медјутим, у ставу 1 члана 302 каже се: “О признању кривице одлучује суд који споразум може одбацити, одбити или усвојити”. Е сада, подјите од хипотетичке ситуације: Починилац кривичног дјела које не мора бити тако лако доказиво, призна, очекујући одредјени бенифит у одредјивању казне, санкције када су у питању имовинско-правни односи, смањења трошкова судских трошкова и тако даље. значи изложи себе крајње отворено дјеловању суда и судије, а судија поништи или не прихвати споразум који су постигли државни тужилац и окривљени.
Да ли је у том случају починилац или осумњичени за почињено кривично дјело доведен у ситуацију која правно можда јесте одржива, али није са становишта његовог интереса и интереса права на правично судјење и тако даље?
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колеге и колегинице посланици, Захаљујем се на прилици коју сте ми дали да изнесем нека своја размишљања у овом закону која су прије мотивисана неким социјалошким и етичким дилемама које имам, не само као посланик већ као и градјанин, него јасно декларисаним ставом који Клуб Нове српске демократије има према овом законском пројекту а који је изрекао предсједник Клуба доктор Новица Станић.
Дакле, имам утисак, а тај утисак ми је поткријепљен безбројним разлозима, да се и овим законом више бавимо рјешењем посљедица него онога што им претходи и да овој веома сложеној, веома обимној и комплексној материји прилазимо из једног крајње уског и крање проблематичног угла. Питање такозваног популационог или демографског инжињеринга, колико код то звучало нехумано, је питање са којим се сусреће свака организована и одговорна државна заједница и друштвена средина. Разни су разлози због којих поједине државе и поједине друштвене средине приступају овим или оним мјерама и те мјере спроводе овим или оним средствима. Негдје је то пренесељеност, негдје су то економски разлози, негдје слаба насељеност и тако даље, али у сваком случају, свака одговорна држава мора да води рачуна о томе шта јој се дешава са популацијом и шта јој се дешава са становништвом. .
Говорим ово из разлога што још увијек у сјећању држим једну готово апокалиптичну демографску и статистичку пројекцију, изречену прије једно четири – пет година, по којој би, уколико се овакав трент наталитета и морталитета настави, 2050. године, а вјерујте ми да то није далеко и није период за који ми данас не сносимо одговорност, Црна Гора била друштво у којем ће више од 50% становништва бити старије од 50 година. Питам вас, колегинице и колеге, за кога то онда стварамо једно богато друштво, једно економски, социјално, политички, правно, етички и какво год хоћете уредјено друштво. Коме се ми спремамо да оставимо ову земљу и ову државу? Знате добро да на планини гдје нема чобана влада само пустиња. Нећу намјерно да улазим у дилеме којих је овдје било и које више приличе онима који су од струке, шта је то живот и када он почиње, јер је питање кад почиње и кад се завршава живот старији од свих нас и старо готово колико и цивилизација, и сав напредак медицинске биолошке и свих других наука још увијек није дао коначан одговор на то питање. Присталица сам тога да, када год он почео и како год се реализовао, да то буде живот достојан човјека и да се онај који је зачет и који ће се родити роди у складу са највишим биолошким и антрополошким стандардима и у условима да буде жељен. Шта је услов да неко буде жељен? То је оно о чему нико данас није причао. То су углавном разлози који су садржани у економским, социјалним приликама и у моралу једне средине. Да ли смо као друштво учинили довољно да ови разлози не буду мотив по коме ће се одредјивати да ли је неко жељен или није жељен? Господо, нијесмо! Да смо оволико напора колико смо уложили у разматрање и припрему овог закона уложили у, рецимо, оно што је мој колега Горан Даниловић рекао, у објашњавање, у доступност средстава за спречавање нежељене трудноће, данас не бисмо имали разлога за оволику расправу. Господо, ако може дрога да буде доступна нашим дјечацима и дјевојчицама још од шестог разреда основне школе, дозволите да, као друштво, учинимо све да им буду доступна и контрацептивна средства и да се створи друштвена и морална клима по којој то није табу и по којој то није неморал. То је гарантовано мање табу и гарантовано је моралније од тога да је 10% дјевојчица до 13 година већ имало трауму звану прекид трудноће. Смијемо ли као нојеви да забијамо главу у пијесак пд тим податком, а то је податак из Црне Горе а не из Кине, нити из Румуније. Такодје, ван сваке је памети и дјелује понижавајуће, а ја се као човјек прије свега и као градјанин Црне Горе јежим од могућности дате овим законом да разлог за прекид трудноће буду социјални разлози. Ван памети је да неко из пуког сиромаштва буде лишен права да буде родјен и да родитељ буде лишен права да има дјеце онолико колико жели и колико сматра да му испуњава неке његове моралне, националне, вјерске и какве год хоћете стандарде. Такодје, оно чега овдје није било а што, право да вам кажем, желим заједно са вама да подјелим јесте једна крајње неправедна ситуација. Овдје се стално поставља питање права мајке и права жене. Намјерно правим разлику измедју права мајке и права жене. Не спорим чињеницу да је жена, односно мајка, извор живота и да је из тог разлога изузетно поштована и најдраже биће на свијету у животу сваког од нас, али ја вас молим да ми одговорите шта је са правом нас очева. Намјерно не говорим „нас мушкараца“ јер ми мушкарци можемо бити замијењени епруветом и шприцем, наука је то учинила, али молим вас да ми одговорите јесмо ли ми као очеви колатерална штета која се у свему овоме не пита ништа, када свако зна да је основни услов за здраву, нормалну породицу која ће формирати здрав и нормалан пород једнакост мајке и оца и њихова заједничка одговорност за њено формирање, економско, социјално и свако друго уздизање.
Остајући при ставу који је изрекао доктор Новица Станић уколико се,када буде расправа о амандманима, не усвоји став да само медицински разлози могу бити основ за право на абортус, заложићу се да овај закон буде прихваћен и гласаћу против, мада је могућност доприноса свих мојих колега раван више моралној придици него што можемо бројем својих гласова да нешто спријечимо или одобримо,као и да се и као Скупштина и као друштво у цјелини више заложимо да цијелој овој проблематици приђемо крајње комплексно и да кроз овај закон не рјешавамо посљедице него да стварамо предуслове да тих посљедица буде што мање. Захваљујем.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Танасијевић, слажући се у највећем дијелу са вашом дискусијом, а желећи да дам допринос нестрпљењу мојих колега да се ово што прије заврши, највећи дио дискусије ћу „приложити“. Само ћу се сложити са вама у оном дијелу да је сав овај мој напор био управо усмјерен ка томе да будемо и ви и ја и сви ми заједно више у прилици да на улицама сретамо и очеве и мајке са дјечијим колицима, него што шетају кучиће по граду. Хвала најљепше.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колеге и колегинице посланици, господине представниче Владе,
Мени се чини да је и овај акт који је данас пред нама један типичан примјер односа који Црна Гора има према обавези усклађивања законодавне инфраструктуре са законодавном инфраструктуром Европске уније и обавезама које проистичу из свега тога. Често се дешава, а ово је еклатантан примјер, да припремамо ражањ, а зец не само да није у шуми, већ је велико питање да ли је уопште тамо. Подржавајући став колега који су до сада говорили о овоме, да је прије него што ово усвојимо неопходно утврдити шта желимо да сачувамо овом конвенцијом, додајем и два нова питања. Од кога да то сачувамо, господине представниче Владе, и за кога? Највећи непријатељи, ово непријатељи схватите у пренесеном значењу, поштовања нематеријалне кутлурне баштине нијесу они преко границе. Вјерујте, мало ко ће се дрзнути и мало ко има потребу да посегне за нечијом културном баштином, јер је прије свега усредсређен и усмјерен на чување, његовање и развијање своје културне баштине. Због тога, ми код нас у нашем друштву и у нашем културном амбијенту, имамо један застрашујући процес свакодневних малтене фалсификовања, преименовања и својатања онога што је нематеријална, а посебно материјална културна баштина.
Да не идем даље од овог парламента, овдје у холу, овом другом иза централног, стоји једна слика. Они, који су учили школу у вријеме када сам ја учио и у систему у којем сам учио основну, те се слике веома добро сјећају, то је слика покојног народног хероја, Ивана Милутиновића. Сви који су били у прилици да имају читанке из тога доба, а сви смо прошли основну школу, сјећају се те фотографије, била је незаобилазно штиво у тим читанкама и сјећају се каква је та фотографија умјетничке слике Ђорђа Андрејевића Куна изгледала. Свако зна да је на њој била звијезда петокрака, основно обиљежје покрета коме је припадао Иван Милутиновић и који га је именовао народним херојем. Погледајте данас ту слику, виси овдје у овом холу и након рестаурације. Видјећете да се неко дрзнуо да са те слике, са његовог лика, с његове капе скине звијезду петокраку. Не говорим ово због односа према петокраци, неко ће то поздравити, неко неће, али је чињеница да се неко дрзнуо да фалсификује историју. Ово је само један бизаран примјер нашег односа према укупном нашем историјском насљеђу. Лично мислим да ће ово бити само још један у низу наших напора да дефинишемо нешто што још ни сами у својим главама нијесмо дефинисали, да се законски одредимо према нечему што нијесмо дефинисали ни са једне могуће тачке, ни са једног могућег аспекта и да ће ово бити још један у низу закона и законских пројеката које ћемо усвојити, унапријед свјесни да не значе ништа осим испуњавања пуке, формалне обавезе, да испунимо тај бонус и да докрајчимо тај списак који нам је достављен, а према коме се, то је рекао и господин Даниловић, крајње некритички односимо преписујући од а до ш, често не водећи рачуна ни о тим најелементарнијим детаљима, као што је макар прилагођавање одређених термина и терминологије законског прописа у духу нашег језика, како га год ви звали, како год се према њему односили.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче,
Имам потребе да овдје на пленарном засиједању са господином Вујачићем, као представником Владе и Министарства пољопривреде разријешим једну дилему коју смо начели на Одбору за уставна питања и законодавство и током које ме он није убиједио да нијесам у праву. Ја сам тада предлагао да се ова два термина који су у суштинском значењу компатибилни, али и веома различити, раздвоје и да се ова проблематика третира у најмање два закона. Размјењујући са господином Вујачићем мишљење о терминолошки размијенили мишљење у терминолошком значењу појма “рурални развој” дошли до закључка да он јесте непосредно везан за развој села, за развој пољопривреде, али да и по значенском а и по суштинском смислу далеко надмашује пољопривреду као привредну грану. Господине Вујачићу, тада сам рекао а и сада са Вама о томе желим да размијеним мишљење, не чине ми се довољно конзистентним и заокруженим све ове мјере које Ви овдје предлажете за развој села и пољопривреде на селу, уколико оне нијесу праћене једним крајње озбиљним, свеобухватним и интердисциплинарним приступом селу као феномену у Црној Гори.
Да Вас не подсјећам на статистику, да Вас не подсјећам на попис, сваке године, господине Вујачићу у Црној Гори умру у просјеку два села и није довољно, то упорно тврдим, тај процес заустављати само мјерама пољопривредног развоја, пољопривредног подстицања и мјерама које су у надлежности Министарства пољопривреде. Узалудно су вам подстицајне мјере из области пољопривреде, ако се у исто вријеме затвара школа. Чиме ћете да мотивишете младе људе који треба ту да формирају породице, да се баве пољопривредом, да остану на селу, ако њихова дјеца не могу да иду у школу у мјесту у коме су родјена. Такодје нијесу довољне само подстицајне мјере за развој пољопривреде, господине Вујачићу, у селима која у 21. вијеку а има их још увијек пет у Црној Гори немају елементарно цивилизацијско средство, немају цивилизацијску предност, немају електричну струју. Какве имају везе и какав је ефекат на крају, подстицајних мјера пољопривреде, ако у том селу немате телефона, и тд? Или мислите да о свему овоме треба да брине искључиво Министарство пољопривреде? Ја мислим, и ту се нећу никада сложити са Вама да је ово много озбиљнији и комплекснији проблем и да би ове двије ситуације требало раздвојити тако да ово остане закон о пољопривреди, а закон о руралном развоју да се уради много комплементарније, много садржајније и на принципу интердисциплинарности. Хвала.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Чавор,
Ја се са највећим дијелом Ваше дискусије апсолутно слажем и не бих желио да ово испадне по систему “кћерку кара снахи приговара”, али имам утисак да се ни са господином Вујачићем, а ни са Вама очигледно, не разумијем око најважнијег. Нико не спори да су пољопривреда и подстицајне И развојне мјере у пољопривреди окосница руралног развоја.То уопште није спорно. Али, упорно тврдим да нијесу довољни и упорно тврдим да рурални развој подразумијева много тога што је изван домена пољопривреде и Министарства пољопривреде. Можете Ви, господине Чавор да створите најидеалније услове младом човјеку, јер мислим да овај закона, прије свега усмјерен према младима, у сваком случају мојој мајци од 76 година не значи ништа. Али, пошто том младом човјеку на селу створите најидеалније услове за бављење пољопривредом и са становишта услова, и са становишта откупа итд, све то пада у воду пред чињеницом да он на 50 км од своје куће нема основну школу.
Такође, можете створити не знам какве услове да он од тога чиме се бави у селу стиче репрезентативан доходак који омогућава да његова породица и он лично живе животом достојним овог времена, али све то пада у воду пред чињеницом да он нема, рецимо редовну саобраћајну везу са градом. А, то највећи број наших села нема. Да нема ни једног од садржаја културног и јавног живота у том селу. Да нема ниједног индустријског објекта који, макар у перспективи, омогућава запослење његовој дјеци и њему да планира породицу и профилише њихову будућност у смислу да ће их запослити ту негдје, да ће му помоћи докле се он може бавити пољопривредом или касније преузети пољопривредно домаћинство. Зато упорно тврдим да је рурарни развој нешто што надмашује, и капацитетом и у сваком другом смислу ово што регулише овај закон. Највећи број његових мјера искрено подржавамо. Чињеница је и то је господин Вујачић нагласио, а ја се слажем да многе земље у окружењу или рецимо у Европи то третирају једно уз друго. Али, ситуација у црногорском селу је до те мјере специфична да се брига о њему и о његовом опстанку, о његовом развоју искључиво свести, на мониторинг Министарства пољопривреде. Упркос свим овим заиста крајње похвалним мјерама које се предвиђају овим законом при чему остајем веома сагласан са Вашом тврдњом да није проблем у закону. Проблем је у томе колико ће се он спроводити и у контроли, свакодневној или годишњој, како год хоћете, мјера које су преузете и њихових ефеката.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колеге посланици, господине министре, У старту ћу се сложити са Вашом почетном констатацијом да је ријеч о једној веома значајној привредној и друштвеној области која је завриједила посебно законско уређење и из тог угла и само из тог угла поздрављам доношење овог закона. Али, кад сам увидом у законски текст хтио да упоредим оно што сте хтјели и оно што сте дали, запањио сам се колика је разлика између жеља и резултата тих жеља. Чињеница да овај законски текст који регулише једну веома важну, а уз то ни у једном сегменту досад у Црној Гори неуређену привредну дјелатност, има свега 22 члана, упућује на два закључка. Или је ријеч о крајње ингениозним рјешењима који суе, са врло мало ријечи, рекли све што је требало да се рече, или је пак ријеч о једном покушају да се направи пошто пото један законски текст који би ето требало да са дневног реда скине једну обавезу која је проистицала како из унутрашњих, тако и из међународних обавеза. Ово што држим у руци, то је Предлог закона о занатству ми личи на без намјере да било кога увриједим, на једну рукотворину склепану од руке невјештог занатлије, без одговарајуће стручне спреме, и што је најважније, без положеног мајсторског испита.
Ја се нећу сложити са колегама који тврде да Црна Гора има занатску традицију. Уважавајући податак који је изнијела госпођа Радуловић, да је Котор то имао још у 14 вијеку, али рачунам да и она уважава моју тврдњу да Котор није Црна Гора, наша занатска традиција, уколико се у то не рачуна прављење самара, грабуља и вила, не иде баш далеко. Такође ми се чини да овдје није довољно направљена дистикција, господине министре, између заната који подразумијева одређено умјетничко дјело и производ који је, као такав, намијењен тржишту и заната који је пружање занатских услуга. То се овдје веома често преплиће, али оно што ме посебно запрепастило, ако хоћете да будем искрен, јесте изостанак основних услова који дефинишу ко, на који начин и под којим условима може да буде занатлија. Не улазим у правно техничке, оне минималне правно техничке прописе које сте Ви ту навели, али је неприхватљиво да се стручном образовању који је услов за бављење, да се по овом закону посвећују два члана и то прилично немушто.
Да Вас подсјетим, каже нарочито када је ријеч о тим простим занатима, ја ћу се сложити са господином Радуловићем да је веома дискутабилно шта је прост занат у XXИ вијеку, али, шта тражите као услов са становишта стручног образовања за обављање сложеног заната; Да посједује диплому више стручне школе, односно положен мајсторски испит. Које више стручне школе, господине министре. Да ли је рецимо виша пословна школа предуслов и довољан услов да неко буде рецимо добар столар, добар керамичар, да буде занатлија у било ком и пред киме, под којим условима положен стручни испит, након колико година рада у одређеном занатском објекту и у одређеној занатској производњи? Са којом стручном спремом? Ко је то надлежан и довољно стручно, правно или како год хоћете верификован да оцијени нечију мајсторску умјешност и да му да диплому која је иначе била, колико знам, у оно мало заната у оно мало занатских радњи које сам имао прилике да видим у Црној Гори гдје је висила као мајсторско писмо и као обавезујући докуменат у свакој мајсторској радионици. Очекивао сам да то нађем у занатској комори, да можда она у оквиру својих овлашћења, наравно са одговарајућом стручном институцијом, можда има то право. Али и њу сте више конципирали као једно комерцијално професионално удружење занатлија, него као структурно удружење. Тако би, господине министре и даље ту могли да се споримо око бројних ових недостатака овог закона, али с обзиром да је ограничено вријеме расправе да не злоупотребљавам договор који је направљен придружићу се предлогу колеге Бранка Радуловића да се овај закон повуче и да се заиста сједне и направи један конзистентан свеобухватан законски текст који ова област, ова материја заслужују. Овако само сте отаљали посао, а заправо ништа није ријешено.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Зарубица, апсолутно се слажем са Вама. Реците ми гдје то пише у овом закону. Немојте, молим вас, не мора да пише у закону. Не можемо да нагађамо. Овдје не пише на који начин тај, како Ви рекосте самоук који је заиста овладао, ја му то признајем одређеном занатском вјештином, пред киме то доказује и ко је овлашћени орган, овлашћена комисија која му даје мајсторско писмо. Мајсторско писмо докуменат без кога нема ваљаног обављања заната. Знате што данас имамо, господине Зарубица?
Управо из овог рјешења, углавном нарочито када је ријеч о пружању занатских услуга имамо ситуацију да су столари бивши машинбравари "Радоја Дакића", да су керамичари бивши професори незапослени у систему образовања, да су паркетари бивши аутомеханичари који нијесу могли да нађу посао у својој струци. Која је гаранција, која је заштита мене као грађанина и корисника услуга да ћу добити, чињеницом да сам ступио у уговорни однос или било какав однос са пружаоцем услуга, одговарајућу услугу са одговарајућим квалитетом и са одговарајућом цијеном и свим оним што представља једно легално и нормално бављење овим занатом.
Господине Зарубица, ово је збрда-здола склепано. Остало је много тога да се подразумијева и много тога да се претпоставља. Закон то не трпи. Или има нечега у закону или нема нечега у закону. Ви сте сами рекли у номерклатури образовној нема више виших школа. Нема више виших школа. Шта ћемо? Са којом дипломом онда да гарантујемо могућност да се неко бави сложеним занатом? Па немојте, кумим Вас Богом, сами знате да тога нема, а кажете да се то подразумијева. Немојте да се подразумијева. Ви добро знате, не морате да будете правник, али оно што није написано у закону може да се подразумијева, али не мора. Није добар закон у коме се више тога подразумијева, него онога што је написано. 22 члана од којих је 12 правно-техничке природе, нијесу да кажем добра препорука једном закону који треба да регулише једну веома сложену и једну веома важну обаску. То би требало да буде стварно једно генијално рјешење. Ништа генијално у овом закону не препознајем.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Чињеница је, међутим, госпођо Радуловић, злоупотријебили сте пословничку могућност. То што сам Вас поменуо не значи да сам Вас поменуо у негативном контексту. Ја сам се само позвао и то не негирајући се на Ваш податак да је Котор у XИВ вијеку имао то што Ви тврдите да је имао. То нијесам оспорио, али сам рекао да то није довољно за традицију Црне Горе. Није Котор Црна Гора. Опростите, молим Вас, то је мој политички став и ја на тај став имам право. Али, већ када сте, нијесте се само задржали на томе, него сте ме покушали подучити шта је традиција.
Госпођо Радуловић, Црна Гора има традицију у занатству изван оног руралног приступа занату као потреби да се обезбиједи најелеменетарнији прибор за рад и неки, да кажем етнички, етнолошки сегмент и попут те народне ношње, веза итд. о чему сте говорили, а то искључиво да кажем више из економских, него било каквих потреба. То није традиција. Да имамо традицију у Црној Гори занатску, не бисмо данас имали проблем нестајања тих заната. Традиција подразумијева да се нешто преноси с кољена на кољено. То кољене на коме је задњи пут у Црној Гори почивало занатство, изгледа је давно нестало. Ми углавном немамо заната, поготово не заната, ја говорим намјерно одвајам занате од занатских услуга, заната који подразумијевају одређени умјетнички производ, вјештину и умијеће. Тога у Црној Гори нема. Можемо се спорити колико хоћете, али ме у то не можете убиједити.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колега Нухоџићу,
Мотив да се јавим, да коментаришем Ваше излагање, није толико садржан у спорењу онога што сте Ви рекли. Напротив, највећи дио онога што сте изнијели бих подржао. Међутим, Ваш приступ и угао који сте одабрали у свом излагању ме инспирисао, а због скраћеног времена које нам припада за дискусију, нијесам био у прилици да о томе полемишем са Врховним државних тужиоцем искористићу ову прилику да укажем на то. Када је ријеч о карактеризацији тзв. малољетничког криминала има један охрабрујући податак који, мене као родитеља и грађанина на неки начин радује, то је да је број извршилаца тзв. криминалних радњи гдје су починиоци малољетници, мањи за скоро 10%. Мени што недостаје за један квалитетиван и објективан приступ овоме податку јесте број тзв. повратника у извршењу кривичног дјела, јер је то најрепрезентантивнији податак који говори, који се не тиче само Врховног државног тужилаштва, него се тиче укупне казнене и судске политике, укупне социјалне политике цијелог друштва. Оно о чему сте Ви говорили о недостатку квалитетних малољетничких домова, недостатак превенције, недостатак у кривично-правном систему гдје би се малољетници другачије третирали, не само као пуки извршиоци криминалног дјела и тако даље. Значи, главни квалитет да кажем тог податка би био уз овај да он пада у том некаквом општем броју јесте да нема повратника између извршиоцима кривичних дјела који су млађи од 18 година. То би уз ово да се тај број да кажем смањио био још један охрабрујући податак који би могао да укаже на то да се укупна друштвена ситуација поправља и да је наш мл


Датум: 28.05.2010
Close
Close