Трећа сједница првог редовног засиједања-07.07.2009.

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Уважени предсједавајући, поштовани посланици,
За неколико дана биће 14 година од како се термин Сребреница користи као синоним за масакар муслимана од стране хришћана. Тачније, недужних босанско-муслиманских цивила од стране дијела војске босанских Срба, која је, према верзији коју прихватају најважнији свјетски медији измасакрирала цитирам "између седам и осам хиљада Муслимана“ када је заузела ту малу варош у источној Босни средином јула 1995. године. По тој причи босански Срби су заузели ту заштићену зону Уједињених нација, а онда одвели и ликвидирали више хиљада мушкараца, жена и дјеце и затим их закопали у масовне гробнице, које се, ево још увијек, раскопавају безмало 13 година. Многи страни и домаћи историчари и истраживачи различитих специјалности који се више од 10 година баве документовањем жртава југословенског грађанског рата, на неки начин доводе ову тврдњу у сумњу. У њиховим документима се износи и то да су на Меморијалном гробљу у Сребреници сахрањена тијела више стотина људи који нијесу страдали током јула 1995. године укључујући и људе који су умрли природном смрћу, чак 13 година прије самог догађаја. Докази који се нуде указују на то да не само да један број оних који су сахрањени на меморијалном гробљу у Сребреници нијесу убијени током јула 1995. године, већ да су ти људи умрли знатно раније, чак и почетком 80-тих. Дакле, више од 10 година прије почетка грађанског рата у Југославији. Према тим фактима закључно са 31. мартом 2007. године или 12 година након тих дешавања на Меморијалном гробљу сахрањено је, кажем на тај датум, 2.442 тијела. Према тим подацима међу њима се налази 914 људи или око 37% који су били на бирачким списковима за изборе у Босни 1996. године. Значи, годину дана послије. Ти бирачки спискови су одобрени и провјерени од стране ОЕБС-а и до њих уопште није проблем доћи. ОЕБС је тада нагледао те изборе. Још важнији налаз односи се на чињеницу да је најмање 100 људи који су сахрањени на том гробљу умрло природном смрћу, а у тим документима, тврдим да би тај број био још већи да им је омогућен приступ књигама умрлих у Сребреници и околини. Ипак, наводе се одредјена имена, са датумима рођења, смрти и мјестима гдје су умрли. Овдје имам списак одређених имена, али овом приликом не бих да га читам, јер не желим никога да повриједим.
Треће, налази указују да је неколико стотина војника и цивила пребачено на меморијално гробље са других мјеста и поново сахрањено. И у овом случају посједујем списак са одређеним именима, али такође, не желим да га читам. Четврто, на бази заробљених докумената Војске босанских Муслимана, налазе се десетине имена војника, чијим су породицама одобрене стамбене и социјалне бенефиције које припадају породицама војника погинулих у рату прије 11. новембра 1993. године, када су та документа заплијењена од стране снага босанских Срба. Пето, такође користећи заробљена документа, наводе се имена више десетина муслиманских војника погинулих прије 7. марта 1994. године, наводе се и имена Муслиманских војника сахрањених на Меморијалном гробљу у Сребреници, а који су умијешани у бројне масакре против српских цивила у тој области између 1992-1995. године, којом приликом је убијено 3300 припадника народа коме ја припадам. Занимљиво је да је командант босанских снага у Сребреници Насер Орић неке масакре својих војника снимио на видео траци и показао извјештачу Вашингтонг поста Џону Помфрету који га је посјетио унутар те заштићене зоне Уједињених нација током 94. године, а поменути господин у једном свом тексту је, доставио и писани докуменат. Током 90-тих година, Клинтонова администрација се одлучила и употријебила коначну тврдњу о геноциду у Сребреници, како би се умијешала у грађански рат у Босни, на страни босанских Муслимана, и касније наметнула Дејтонски мировни уговор за БиХ, новембра 1995. године. На ширем плану Клинтонов апарат у Стејт департменту употријебио је геноцид у Сребреници, дакле, термин који је у оптицају на бази контроверзних пресуда Хашког трибунала као алиби, односно оправдање за своју подршку муслиманским политичким покретима не само у Босни, већ у Македонији и српској покрајини Косову и Метохији, која је као што знамо прогласила лажну државу, а Црна Гора и поред свега тога узела то за истину. Дакле, док је борба косовских Албанаца за независност уживала и ужива снажну подршку од САД, Британије и Њемачке, дотле се моме народу у Босни и Херцеговини, који је незадовољан могућношћу да остане окован унутар Босне, због предоминантног Муслиманског утицаја, одбија могућност изјашњавања о сопственој независности уз употребу терминолошке одреднице геноцид у Сребреници, као главног аргумента. Они који желе могу пронаћи сијасент веома суптилних анализа, првенствено западних политичара, који у својим закључцима указују да западна подршка балканским Муслиманима иде на штету хришћана као дио глобалне политике додворавања сунитским режимима на Блиском истоку, а у циљу учвршћивања антииранско-шиитски коалиције. Све то добило је и добија одлучујућу подршку од стране главних западних медија, који као што знамо већ годинама соле своје изјештаје са ових простора налазима о “геноциду у Сребреници”, називајући га измеду осталог “највећим злочином у Европи послије ИИ свјетског рата, мрљом на савјести запада” и тако даље. У љето 2005. године, на десетогодишњицу тог догађаја, “Сребреничка истраживачка група”, коју су чинили утицајни људи из америчких и британских и академских кругова и бивши цивилни и војни званичници и посматрачи Уједињених нација са искуством у бившој Југославији, поставила је сајт “Сребреница-репорт. Цом”, на коме пишу имена попут, Едварда Хермана, Филипа Корвина, Џонатана Рупера, Филипа Хамонда, генерала Чарлса Бојда, поменутог Џона Помфрета, Била Шилера и многих других. На том сајту читава прича о масакру у Сребреници је преиспитана и апсолутно доведена у сумњу. Умјесто цифре од “7-8 хиљада” званичници и експерти Уједињених нација и конгреса САД-а нуде цифре од: “700, 800” или “неколико стотина”, или “највише око 2000 Муслимана и Срба укупно” и тако даље. Цитирана је изјава Хенрија Виленда, сјећате се тога човјека, тада је био шеф Мисије за људска праваун, који је провео многе дане интервјуишући сребреничке избјеглице током јула 1995. године и он каже: “Њесам пронашао никога ко је видио било који злочин сопственим очима”. Такодје, канадски тим експерата за међународно право деконструисао је пресуде Хашког трибунала о Сребреници, указујући, између осталог, да је генерал Војске босанских Срба Радослав Крстић, иначе осуђен на 46 година затвора, по пресуди Трибунала ослобођен од оптужбе да је учествовао или чак имао сазнања о наводном геноциду, а да је у ствари осуђен на основу трибуналове сопствене конструкције о командној одговорности. Медјутим, мас - медији су, без изузетка, игнорисали налазе ове групе. Институт за ратну документацију Краљевине Холандије, издао је 2002. године веома прецизан изјештај који се зове “Сребреница заштићена зона”. Погледајте сајт, “Сребреница.нл/ен” у коме се, између осталог, наводи и то да упркос томе што је проглашена заштићеном зоном Уједињених нација, Сребреница никада није демилитаризована да се у њој налазило више хиљада наоружаних војника босанских Муслимана, а који су између 92. и 95. године у више напада на српска села у околини Сребренице оставили ужасне трагове. Извјештај генералног секретара Уједињених нација Кофиа Анана, упућен Генералној Скупштини, а датиран на 15. новембар 1999. године подржава ову тврдњу.
Поштовани градјани, да ли треба сада са овог мјеста да подсјећам све нас, да је на примјер у Хрватској, измеду 1991. и 1997. године, постојао 221 логор и сабирни ценатар за српске цивиле и ратне заробљенике? Да су на територији Босне и Херцеговине регистрована још 44 хрватска логора у којима се поред Срба нашло мјеста и за Бошњаке’. Да ли да вас подсјећам на масакре и звјерства која су се догодила нашим грађанима у Сплитској “Лори”? Све то што се дешавало у и око Сребренице остаје непревазиђено у својој симболичкој моћи. Сребреница је постала симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, али и оправданости и праведности западног растурања Југославије. Сребреница је још више, она оправдава и агресију НАТО-а без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација на једну суверену државу. Нова српска демократија у којој имам част да будем потпредсједник залаже се да се осуде сви злочини без разлике, без обзира ко их је учинио, без обзира на име вјере којој припадамо и у име народа чија смо покољења. Ипак, рат је рат, за рат је потребно двоје, али и за љубав је потребно двоје. Хвала на пажњи.
...
СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, уважени посланици,
Нијесам примијетио да је неко од досадашњих дискутаната, па ни господин министар Симовић, дакле није потенцирано по мом мишљењу веома важно питање, а што није нормирано овим законом, а што је, опет по мом мишљењу, апсолутно припада корпусу овог закона, дакле питање складиштења пољопривредних производа. На одбору сам поставио то питање. Морам да будем искрен, нијесам баш нешто био задовољан тим одговорим, па желим да то питање потенцирам на пленуму. Консултовао сам неке законе о пољопривреди држава из региона, прочитао како се то тамо ради, како је то тамо планирано. Дакле, питање складиштења пољопривредних производа, зашто то није прецизирано овим законом, а ако није како се то планира прецизирати. Мишљења сам да тај сегмент треба апсолутно да има своје мјесто у овом закону. Хвала.
...
СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Образложење се односи на прва два амандмана, јер је трећи амандман директна посљедица ова два.
Што се тиче ових амандмана, познато ми је да је овај закон донесен из једног разлога, а то је проглашавање Проклетија националним парком. У образложењу се каже да је чланом 39 Закона о заштити природе, који је донесен као леx специјалис, дата дефиниција националних паркова. Она је усаглашена са међународном одредницом, односно међународном категоризацијом. Прије предавања тих амандмана консултовао сам тај закон. Мишљења сам да је, без обзира на то, било мјеста да се у Закону о националним парковима одређеним члановима да дефиниција појма национални парк. Да се једноставно каже шта је то национални парк, која је његова сврха, зашто постоје национални паркови и који је смисао националног парка. За амандман 2, у образложењу се каже да је прецизиран чланом 57 Закона о заштити природе. Ту се ради о прецизности. У члану 57 Закона о заштити природе користи се тремин - природно добро. Став 1 „за природно добро за које се на основу студије заштите итд. итд.“ Природно добро може бити и регионални парк, и парк природе, и споменик природе, и предио изузетних одлика итд. Ту се ради само о томе да се у Закону о националним парковима говори прецизно о националним парковима. Интенција је била, дакле, та. Амандмани су дати крајње добронамјерно, у смислу конзистентности овога закона. Дакле, доносити закон о националним парковима, а ниједном нормом не изрећи шта је то национални парк и који су услови да би одређени предио добио заштиту националног парка, мислим да, није у реду. Овако, ако неко буде желио да зна шта је то национални парк у смислу овог закона или који су то услови, у овом закону неће наћи помоћ. Захваљујем.
...
СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Господине потпредсједниче, мој амандман се односио на члан 17 поменутог Предлога закона. Амандман сам поднио из простог разлога, јер послије проведене 23 године у енергетици, морам да кажем да ми је засметала норма, уз сав ризик који може да произиђе, којом се каже. "Забрањује се изградња нуклеарних електрана". Једно тако важно, стратешко питање, мислим да се не рјешава на тако једноставан начин. Неприхватљиво ми је да се на такав начин, са три ријечи у оквиру једног става, рјешава једно тако важно стратешко питање. Ја мислим да питање изградње нуклеарних постројења заслужује да се ријеши посебним законом. Да ли ће то бити закон о енергетици, да ли ће то бити неки закон који ће да третира искључиво нуклеарна постројења, то је већ ствар договора. Поставља се и питање смислености такве одреднице, кад се има у виду да у нашем ближем и ширем окружењу тренутно ради око 25 комерцијалних блокова, да је око 30 у плану, да је у 31 земљи у погону 431 комерцијални реактор, да ће до 2050. године бити преко 700, чини ми се 720 реактора. У сваком случају, кажем, са три ријечи у оквиру једног става, мислим да то питање не може да се нормира у оквиру овог предлога. У образложењу које сам добио помиње се стратегија развоја енергетике. Ја сам имао прилику да се упознам са одређеним књигама те стратегије, додуше књигама које су највише третирале лежиште угља, нафте и гаса, али сам имао прилику да читам и ову књигу која се помиње и у овом образложењу. Шта хоћу да кажем? Господин Станковић је присутан. У образложењима овог типа бих вас молио да не цитирате погрешне одредбе обрађивача те стратегије. Ево, цитирам, шта је Влада дала у образложењу, а што су написали обрађивачи Стратегије развоја енергетике до 2025. године. Каже се овако: "Значајне нове и додатне анализе, понајвише по питањима могуће локације макроекономских утицаја на Црну Гору..." итд., па каже на једном мјесту "којем Европска унија има генерално неутралан став у посљедњим годинама". То једноставно није тачно. Не постоји ниједна директива Европске уније у којој Европска унија исказује неутралан став. Напротив, посљедњих година на примјеру Финске гради се нуклеарна електрана са реакторима четврте генерације која треба да послужи као еталон будућих електрана, наравно нуклеарних, у Европској унији. Значи, баш тај тип, и Финска је узета као еталон. Даље, каже: "Висок степен енергетске зависности због увоза нуклеарног горива". Каква енергетска зависност од увоза нуклеарног горива? Ако бисмо имали електрану која би била снаге као Кршко до 600 - 700 мегавати, то би значило четири и по до пет милијарди киловат сати на годишњем нивоу, а то преведено значи подмирење потпуног конзума у Црној Гори и двије милијарде за извоз. Али, да ме не би погрешно неко схватио, не залажем се за изградњу нуклеарки, само говорим о фактима шта то значи у смислу овог образложења.
Каже - "Поставља се питање кредибилности Црне Горе као еколошке државе. Питање управљања и депоновања радиоактивног отпада". Па, управо са аспекта еколошке државе, сви знате једнако добро као и ја да је то најчистија енергија, најјефтинија, да је потпуно еколошки чиста, апсолутно. И нуклеарке се не могу третирати са тога аспекта. Тачно је да их неке државе затварају, али нуклеарна енергија, то је неминовност, враћа се на велика врата, нема ту никакве сумње, као једини излаз. Захваљујем.
 



Датум: 28.05.2010
Close
Close