Десета сједница првог редовног засиједања, 5.07.2011.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем.
Господине потпредсједниче, господине министре,
Тешко у ова три минута, готово цјелодневна је расправа, али ја ћу покушати да изнесем оно што је генерално гледање Нове српске демократије.
Прво, господине министре, није добро што се ова рјешења предлажу као притисак споља и због чињенице да вас је неко ухватио с рукама у тијесту. Много би боље било и пожељније и за вас и за нас и за Црну Гору укупно да је ово плод једног поштеног политичког мониторинга који би показао да је за ове четири године Устав ишао друмом, а живот шумом, и да се показало да оно што сте на брзину склепали, покушавајући да инаугуришете и озаконите једно безакоње, није издржало пробу времена. Такође није добро, господине министре, што се у земљи у којој постоје људи и појединци који су изнад Устава, изнад закона, који су недодирљиви за право и правду, покушава уопште говорити о принципу праведности и принципима права. У земљи у којој, попис ће то ускоро показати, има једва нешто око 615 хиљада становника, а још увијек у бирачким списковима има 500 хиљада грађана, говорити о праву и праведности је помало смијешно.
Али, да се вратим ономе што је предмет ове расправе.
Није питање независности судства само систем избора, мада га сматрам основном претпоставком. Облици притиска политичког на судство су вишеструки, вишестрани и често и невидљиви. Ја морам да укажем чак и на покушај да се из овог дома и са ове адресе у очекивању неких пожељних пресуда у веома актуелним судским процесима који су у току, покушава вршити притисак. И то није добро, али сложићу се једино ту са вама, све је питање дигнитета оних који суде, господине министре, али на жалост, ви сте се побринули да тамо не суде они који имају тај дигнитет, јер је основни критеријум био је ли наш или није наш. Ако вам је неко и промакао, врло брзо сте га притјерали да поднесе оставку и да оде у адвокате.
И на крају, господине министре, ми ово не можемо да подржимо, остаћемо уздржани, али вам, када је у питању ова промјена и кад је у питању изборни закон, нудимо часну, људску политичку понуду. Сједнимо, договоримо се и направимо рјешења која ће једнако важити за све, која ће омогућити да ова Црна Гора буде једнака и вама и нама, јер није добро, господине министре, ако се Устав свиди Венецијанској комисији, а не свиди готово половини грађана Црне Горе. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Нијесте угонетали, господине предсједниче, интересује ме нешто сасвим друго.
Позваћу се на члан 50 Пословника и затражићу од вас информацију. Искористићу прилику то што је поред вас и потпредсједник, интересује ме сљедеће: да ли је чињеница што се јуче нијесмо изјаснили о Предлогу уставних промјена, садржана у томе да нијесмо били у директном преносу, и да ли динамику рада овог парламента одређује Јавни сервис или ми имамо неку своју унутрашњу динамику? Ово ми је јако важно да знам, и мени и клубу Нове српске демократије, да бисмо убудуће гледали јесмо ли у преносу, па се онда организовали овдје, јер очигледно, по мишљењу Јавног сервиса, то је нама важније од свега другога, па ме интересује да ми само то објасните. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала, господине предсједниче.
Колегинице и колеге, господине министре,
Прво што желим да изразим јесте нада да је ова јавна расправа на коју сте се позвали у образложењу текста овог закона дала за резултат законски текст који ће бити једнако прихватљив, прије свега, спортистима и онима који се баве спортом, да се не би десило кроз годину, двије да неко ко је читав живот јурио само за лоптом тврди како би га боље написао од посланика Скупштине Црне Горе. Друго, што у начелу желим да истакнем јесте моје разочарење, господине министре, јер сам очекивао да ћете истом оном бескрупуложношћу, истом оном енергијом којом ових дана протјерујете српски језик из наставног и образовног процеса из Црне Горе, протјерати и оне кључне недоумице које су темељ свих позитивних и негативних дешавања у спорту. То је питање - Ко заправо газдује и ко је заправо власник спорта, спортских организација и спортских објеката у Црној Гори? Ко, у којој мјери и чијим капиталом, господине министре, одређује шта је спорт, у којој је мјери спорт и којег је нивоа спорт? Јер, господине министре, ако се то не разлучи, ако се то не разријеши, све ове друге норме које сам чак спреман да прихватим, типа увођења допинг контроле и тако даље, су само палијативне и само су празно слово на папиру, јер, без материјане базе и то јасно и прецизно дефинисане, без јасно и презицно дефинисаних унутрашњих односа и у спорту и између спорта нема и предупређења свих оних негативних дешавања која прате организацију спорта, не само у задње вријемед већ и последњих можда 30 година. Од како се са искључиво државног и друштвеног финансирања спорта и спортских организација прешло на ово мешетарење типа наводног приватно-јавног партнерства, имамо све и свашта, па и оно о чему је говорио господин Гојковић.
Господине министре, Ви сте врло стидљиво и врло, да кажем, округло па на ћоше, оставили овај процес трансформације спортских клубова који треба да услиједи, приписујући то оним мјерама које се односе на привредна друштва, а добро знате да је то у спорту и то у спорту који је до сада конципиран и организован на начин на који је то рађено у Црној Гори, готово немогуће без репова. Нема, господине министре, трансформације и реорганизације спорта док се тачно не утврди у којој мјери су разни Брковићи, разни Челебићи, разни Божовићи итд, власници. То су јавне фирме и јавни учесници у читавом овом процесу, господине предсједниче, нијесам их поменуо ни у каквом контексту сем у контексту да су власници значајног дијела спортских организација у Црној Гори. Док се то не рашчисти, господине Стијеповићу, и док се не рашчисти ко и на који начин управља спортским објектима, нема напретка. Јер, немогуће је, господине министре, да у ситуацији када наводно држава газдује спортским објектима на једној страни и има нешто што се зове јавни интерес, да не кажем државни интерес да развија, да смо дошли у ситуацију да у овом тренутку Црна Гора као једна од пет сила спортских области, рецимо, ватерпола, нема одговарајући спортски објекат за тај спорт, или да би се фудбалска такмичења, ако би се одвијала под покровитељством УЕФЕ, могла организовати свега на једном стадиону. Ево учињен је уступак стадиону у Никшићу прије неки дан, само захваљујући чињеници да се радило о трећеразредном клубу и о трећеразредном пред такмичењу. Питање је да ли би рецимо један Манчестер јунајтед сјутра дошао у Никшић да одигра утакмицу.
Господине министре, Ви морате јасно и прецизно да разлучите шта се дешава када разноразни квази биснисмени, који су користили учешће у спорту и у спортским колективима да би опрали свој новац, кад заврше тај посао или банкротирају, са тим спортским клубовима? Јер се не смије и не може дозволити да, рецимо, поједини спортски колективи који представљају не само спортске брендове, већ националне и државне брендове зависе од воље тих и таквих појединаца. Немогуће је и не смије се дозволити, господине министре, а то нијесте предуприједили овим законом, да рецимо један ватерполо клуб који је био шампион Европе дође у ситуацију да се гаси, или да се било који спортски клуб за који је не само емотивно, већ и у сваком погледу везана више од половине јавности Црне Горе доведе у ситуацију да зависи од тога да ли је неки назови бизнисмен расположен да и даље пере свој новац кроз те објекте и кроз те спортске клубове.
Господине министре, у овом закону поред низа мањкавости које се односе на прилично недефинисан статус аматерског и школског спорта, као базе свих осталих спортова, нема ни ријечи о тим односима и о начину на који ће се то прецизирати и дефинисати убудуће, па ћемо имати и даље ону ситуацију да кад год се они повуку, а ријеч је о спортским клубовима од посебног интереса за ову државу, држава интервенише и улаже државне, односно /Прекид/ државно власништво. Они су добрим дијелом и друштвено власништво, јер су рађени зајмовима, јер су рађени самодоприносима, а то дан данас није доведено и рашчешљано до краја. Захваљујем и хвала Вам, господине предсједниче.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Уважена колегинице, случај је хтио да оно што сам сматрао као највећу фалинку овог закона подијелим са вама, захваљујући чињеници да сте спорт као дјелатност и овај закон сагледали из једног веома битног, а то је социолошког угла по коме је, за разлику од основног начела овог постиндустријског друштва гдје је резултат мјера свега, поново неопходно васкрснути ону Де Кубертенову да је важно учествовати. Управо из тог угла, очекивао сам да примијетите, баш као социолог, не као неко ко се разумије и бави спортом, оном његовом есенцијалном и појавном облику, основни недостатак овог закона. Свега четири, ако у то уврстим и онај члан који предвиђа оснивање клубова асоцијација лица која су са хендикепом, свега пет од 106 чланова овог закона се бави тзв. базичним, односно темељним спортом. Нема врхунским резултата без темељног спорта и без улагања у оно што се зове база. Не бих волио да колега Вулетић ово схвати као неку прозивку и мотив за коментар и полемику. Неприхватљиво је да у Црној Гори не постоји ниједан објекат за бављење правом атлетиком како дворанског, тако отвореног типа и неприхватљиво је да Марија Вуковић, један врхунски спортиста, буде резултат само индивидуалне предиспонираности, а не чињенице да једна од хиљаду оних који постижу ту неке приближне резултате.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала, господине потпредсједниче.
Дао бих допринос рационализацији, али не бих да пропустим ово задовољство, ово кување у Скупштини још једно пет минута, ако икако може.
Поштоване колеге, треба, прије свега, бити поштен у сагледавању стања путне инфраструктуре у Црној Гори у моменту када се доноси овај закон, сагледати је једном објективном опсервацијом и констатовати да на жалост највећи број путева од 6,5 хиљада километара путева, колико их Црна Гора има, је грађен у вријеме када се мање водило рачуна о елементима безбједности саобраћаја и о свим оним елементима које чине савремени пут, већ се више робовало конфигурацији терена што је он омогућавао. Али, ако за то вријеме када се градило помоћу крампе и лопате и има оправдања, господине министре, нема оправдања за ово вријеме и за оне интервенције на путној инфраструктури у Црној Гори које се сваке године дешавају, а које се најчешће своде на повремено и мјестимично шминкање, па се испоставља, што је указао господин Ниманбегу, да је оно што је грађено прије 40 и 50 година квалитетније од онога што се гради данас најсавременијим средствима.
Такође, морам констатовати да се, с обзиром на број аутомобила којима располаже Црна Гора и средства која се издвајају приликом њихове регистрације и свих оних дажбина које с тим у вези иду, издваја недовољно за редовно одржавање путева. Ми се стално заносимо некаквом идејом о будућем аутопуту у Црној Гори који, сва је прилика, бар ова генерација неће дочекати. А под свјетлом рефлектора усмјерених ка том имагинарном ауто-путу оно што имамо даноноћно пропада и девастира се. Такође, што није нашло овдје мјеста у овом закону јесте обавеза овог снимања са становишта безбједности и исправљања онога што је евидентно не чекајући да број саобраћајних несрећа укаже да је на неком путу нешто урађено како не ваља. Ја не могу а да се овом приликом не подсјетим чувеног моста Скакавац на потезу пута између Берана и Бијелог Поља који је готово двадесетак жртава однио прије него што се неко досјетио да једноставно уради нешто што би урадио и неко ко никад у животу није узео оловку да нацрта пут, а то је да исправи ту несрећну лакат кривину која је коштала многе породице и многе појединце.
Господине министре, наука о путевима је дошла , омогућава да се, уз поштовање елементарних услова саобраћај, одвија крање безбједно и да се број несрећа сведе на најмањи могући минимум. Такође, оно што нема у овом закону, а што се по мени важно, када је ријеч о одржавању и уопште пројектовању путева, јесте однос према ријечним водотоцима који се крећу уз трасу пута. Господине министре, сваке године смо свједоци да због нерационалног непланског и дивљачког коришћења ресурса из тих водотока када се њихова матица усмејрава према насипима путевима, према стопама мостова, и сваке године држава мора да интервенише и да поправља и санира штете које су настале кажем непоштовањем обавеза које имају конценсионари, а да при том се уопште превентивно не дјелује. Дјелује се ад хок, и кад се деси то што се деси.
И на крају, оно што је по мени лоша страна овог закона јесте што су његове најважније ставке оно што треба да омогући модернизацију путне структуре у Црној Гори резервисане за период када Црна Гора уђе у Европску унију. Дај боже господиние министре да то Ви и ја дочекамо а у сваком случају до тада нам ваља прећи хиљаде и хиљаде километара овим путевима. Ви се углавном возите авионом према Европи, ја као освједочени путник аутобусом могу вам посвједочити да се овим путевима не да не стиже у Европу, него се не може стићи ни до Пријепоља.
....

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Потпуно ми је свеједно има ли или нема преноса, ја сам ту “болест” давно одболовао. Господине предсједниче, колегинице и колеге, Као и увијек кад дођемо у ову фазу рада често се запитам уопште о сврси нашег настојања да амандманима дјелујемо на законске пројекте, јер скупштинска већина, уљуљкана у своју бројчану предност, а предлагач закона сигуран у њену несебичну подршку често остаје глув на све наше интервенције. Из тог разлога ја одустајем не само од ова три амандмана које сам поднио а које предлагач закона није прихватио него одустајем и од онога који је предлагач прихватио. Јер стварно не видим никакву сврху и никакав допринос тиме што сам покушао да нешто, што је рекао наш народ, грбо рођено, исправљам амандманским дјеловањем. Али, не могу да одустанем од амандмана који смо поднијели као Клуб посланика јер нас је мотивисала једна трагична прича једног младог и некад перспективног и обећавајућег спортисте. Да вас упознам, ријеч је о бившем боксеру, веома талентованом и познатом, боксерског клуба Будућност, господину Коћелу, који је путујући на бокс меч доживио саобраћајну несрећу заједно са осталим члановима клуба и при том остао без ноге и завршио своју професионалну каријеру. Руковођени том причом, спортском прије свега и људском, а и другим причама којих у Црној Гори на срећу нема много, поготово не толико да би Влада могла овако ан блок да одбије амандман, ми смо предложили да се у Закон о спорту уврсти члан 25а којим је предвиђено да се „спортистима и члановима спортских клубова који су се такмичили у савезној и републичкој лиги, а који су обољели услед бављења спортом или доживјели тешку повреду приликом припреме за такмичење, односно на путу за мјесто такмичења или на самом такмичењу, одреди одређена спортска инвалиднина.“ Вама је свима познато да је највећи број тих спортиста био социјално недефинисаног статуса јер, нарочито у то вријеме аматерског бављења боксом, они нијесу имали другог запослења и они су данас на нивоу социјалних случајева. Мислим да њихов допринос црногорском спорту и угледу црногорског спорта не заслужује да буду социјални случајеви. Мени стварно ни на крај памети није да било какву политичку идеју овим амандманом спроводим и не могу да схватим да Влада Црне Горе нема осјећаја за те људе и да се боји да њихов статус ријеши једним скромним новчаним доприносом који би им омогућио да не просе по Загоричу и осталим подгоричким насељима. Захваљујем.



Датум: 28.09.2011
Close
Close