Десета сједница првог редовног засиједања, 5.07.2011.

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, даме и господо посланици, поштовани грађани,
Расправљамо о измјенама Уставних одредби које се односе на правосуђе, а које је предложила Влада Црне Горе. Потпредсједник Владе је истакао три разлога који су их мотивисали за промјену Устава, то су социјална и економска сигурност грађана, темељне реформе у складу са препорукама Европске комисије и историјска тежња Црногораца на њиховом путу ка Европи. Наводно, уочене су све мањкавости на које је скренута пажња од стране европских партнера и то је Влада имала на уму када је покренула питање ових измјена Устава које се односе на правосуђе. Очигледно је да промјене долазе споља под притиском и то није добро. То само свједочи да не постоји искрена политичка воља у Влади да се мијења Устав.
Ми у Новој српској демократији сматрамо да треба тражити унутрашњи консензус јер је само тај консензус, договор, гарант демократских решења. Наводно, промјене иду у правцу јачања независности и ефикасности судства као гаранта развоја демократије и владавине права са циљем да се смањи политички утицај носилаца правосудних функција. Траже се најбоља решења у овој области у складу са најбољим стандардима и зато се мијења текст овог Устава. Сваки текст је након одређеног времена подложан промјенама и захтијева промјену, што би се рекло има рок трајања. Међутим, то је већ неко истакао, да начином избора врховног државног тужиоца, предсједника Врховног суда и других носилаца правосудних функција очигледно нећемо створити независно судство, јер је то један процес за који је потребан адекватан друштвени амбијент. Речено је да судство не смије бити под политичким утицајем било кога, него само под демократским утицајем те ако промијенимо модел избора појединих носилаца правосудних функиција нећемо остварити независно судство. Правосуђе треба да се избори за себе, за своју сопствену независност, а питање је колико је то могуће данас у Црној Гори. Ми видимо какав је амбијент у Црној Гори када је у питању назависност судства и када је ријеч о владавини права. Већ је неко поменуо неколико илустративних и симптоматичних примјера, прије свега суђење митрополиту Амфилохију, и то зашто - за вербални деликт. Дакле, за деликт ...што више нигдје, не само у Европи него у цивилизованом свијету нема, то је одлика тоталитарних режима. Сјетио сам се пресуде женама у Драговољићима код Никшића, које су наводно по оптужници напале специјалну јединицу МУП-а Црне Горе, која је тамо обезбиједила митинг бившег православног свештеника Мираша Дедејића и жене су осуђене на затворску казну. Па онда пресуда двијема дјевојкама студенткињама из Никшића које су писале графите, јер су наводно узнемиравале јавност. Један од графита је био "Отаџбина је ово Србина", дакле текст познате пјесме Ђуре Јакшића која се зове "Отаџбина" и коју смо сви ми учили у основној и средњој школи. Је ли то нешто увредљиво? Је ли Црна Гора отаџбина и мене као Србина? Као и Црногораца, као и господина Синисхтаја. Можете мислити, то је увредљиво и зато су оне експресно, по хитном поступку осуђене. Само тај примјер довољно говори о независности црногорског судства. Сви ти случајеви говоре да је правосуђе под политичком доминацијом и под политичким утицајем, а предсједница Врховног суда и Судског савјета обећава да ће дочекати пензију на тој функцији. Како она то зна? Зна јер је, као што је рекао колега Павловић, намјесник који је тамо постављен од стране шефа режима да контролише рад судства и правосуђа уопште и његову моралну и политичку подобност и зато је она сигурна да ће дочекати пензију на тој функцији.
Ми у Новој српској демократији сматамо да је сваки текст подложан измјенама, да ниједан није Свето писмо, само је један текст Свето писмо и нећемо подржати ове измјене јер сматрамо да треба промијенити Устав и у неким другим областима а не само у овој области. Ми смо за решења која ће бити прихватљива за све грађане, ми желимо да будемо конструктивни, да тражимо цјеловита демократска и за све грађане прихватљива решења. Кад је доношен овај...(Прекид)…који ће се јавити из предложених решења и да ће се у скаладу са протоком времена нека решења из тог текста морати мијењати. Ево, дошло је вријеме да се оне мијењају и ми апелујемо да се Устав мијења и у другим областима како би се заиста Црна Гора направила земљом једнаких шанси за све и како не би неким народима била мајка а другима маћеха.
...

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господин Вуковић рекао је да подваљујем и да му четворица не могу ништа што се тиче историографије и правних знања, претпостављам. Дакле, ријеч је о његовом тексту, доказ да ја не подваљујем него да само цитирам јесте текст који је он написао као панегирик у славу петогодишњице стварања Савезе Републике Југославије, објављен у историским записима са насловом "Јубилеји" дакле, он обиљежава јубилеј петогодишњице Савезне Републике Југославије и пише врло афирмативан текст који се, најпрецизније речено, зове панегирик или ода или химна у славу тог јубилеја стварања Савезне Републике Југославије. А да је то тако, да ја неподваљујем и не измишљам, то доказује историчар Радован Паповић који припада црногорском идеолошком пројекту као и господин Вуковић. Он анализира текст господина Вуковића и тврди да је господин Вуковић негирао државотворну традицију осталим југословенским републикама и народима". За Хрватску је тврдио како у претходном периоду никада није била држава и да цитат текста господина Вуковића " Хрвати нијесу имали ни потребну независност ни националну слободу па ни остало за пуну државну афирмацију" . Словенији и Босни и Македонији је негирао, каже Паповић, државотворни легитимитет и зато је за издвајање ових република из СФРЈ 1991. године говорио да је неуставно и насилно и зато је кривио међународну заједницу и њене дупле стандарде. А за референдум из 1992. године сматра да је био демократски чин, а Савезна Република Југославија у којој су српски и црногорски народ ушли, каже господин Вуковић, због заједничког поријекла, језика, културе, вјере, традиције и економских интереса....
...

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господин Вуковић ме оптужио да подваљујем, а ја сам цитирао његов текст. Тиме смо, ја мислим, разјаснили и то јавност види , господине предсједниче, ко говори истину. То што се господин Вуковић сада вади да је он кориговао ове текстове и да је имао илузије па онда у последњим тексовима у свом уводном излагању то је кориговао, то је легитимно и то је његов проблем, ја немам ништа против тога, ми смо само говорили шта је он говорио 1997. у славу и част Савезне Републике Југославије. Према томе, нема везе са 18-том, него ви кажете да вам ја подваљујем, ја говорим о једном тексту, а ви онда кажете немојте о томе него о мом уводном излагању које је дијаметрално супротно као што видимо вашем тексту из 1997.године. Ја само могу да констатујем да сте ви промијенили своје ставове што је, такође, легитимно и нема проблема.
....

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, даме и господо посланици, Пред нама је један врло важан закон, имајући у виду, прије свега, застарјелост досадашње законске регулативе у овој области. Наиме, свједоци смо нечувеног нереда и крађе умјетничких и научних дјела у Црној Гори, тако да сматрам да овим законом треба стати на крај ономе што је било лоше у овој области, прије свега плагијатима. У том погледу сам поднио један амандман, полазећи од чињенице да је крађа интелектуалне својине врло раширена и врло омиљена пракса у Црној Гори, и то овим законом треба регулисати. Мој амандман на закон се односио на прецизирање, односно имао је циљ свеобухватније и прецизније одређење законске норме која се односи на набрајања писаних дјела по њиховим научно-стручним називима, како се не би оставио простор да се пракса која је омиљена у Црној Гори настави. Непријатно ме је изненадила чињеница да је Влада одбила овај мој амандман који прецизира шта се сматра ауторским дјелима. Наиме, каже се писана дјела, па се онда набрајају романи, поезија, чланци, приручници, студије, рачунарски програми и сл. Сматрам да то треба прецизирати, па сам предложио да се писана дјела из области умјетности прецизирају, не само романи него и приповијетке. Ако стоји само романи, значи неко украде приповијетку, и може да каже да то у закону није забрањено. Не видим разлог зашто не би стајало књижевна дјела у прози и стиху, онда су ту романи, приповијетке, кратке приче, есеји, кратке пјесме, дуже, и епске, и лирске, и све је ту речено. Овим издвајањем само неких књижевних жанрова оставља се могућност да се пракса која је у Црној Гори омиљена настави. Онда су наведене студије, зашто не и монографија? Ми имамо случај да људи преписују монографије и уџбенике. Познат је случај да је један професор који је овдје веома омиљен, и медијски, у интелектуалним и политичким круговима, преписао уџбеник од једног предратног професора. Један високи представник Демократске партије социјалиста код њега је одбранио докторат. Човјек је од ријечи до ријечи преписао уџбеник и то је доказано на факултету гдје он предаје и то је био прворазредни скандал. Да се то не би дешавало, треба рећи. Студије се апострофирају, а не, рецимо, монографија и уџбеници. Врло добронамјерно, без икакве политичке конотације, идеолошке мотивације, предложио сам да се то прецизира како се таквим људима не би оставила могућност да и даље раде оно што је овдје, као што сам рекао, била омиљена пракса. Један од оних који заговарају црногорски језик и много су дали на томе, и то је доказано, преписао је уџбенике, студије, текстове, чланке хрватских лингвиста, и никоме ништа. Да не помињем даље, то су читави случајеви.
Такође, један снажи подржавалац и креатор црногорског идеолошког пројекта преписао је научни рад покојног академика Нова Вуковића који се односи на књижевност у рату и то је доказано и објављено у новинама, и никоме ништа. Сматрам да овим законом треба стати на пут тој пракси. Овај закон треба да остварује неопходни ниво заштите ауторских и сродних права која представљају интегрални дио интелектуалне својине. Он је усаглашен са великим бројем међународних прописа и директива и то је добра страна овог закона, а биће најбоља његова страна ако се он буде примјењивао у пракси, ако не буде са њим случај као и са многим другим законима, на шта указују европски званичници када овдје дођу, дакле указују на чињеницу да у Црној Гори постоји велики проблем, а то је раскорак између усвојених законских прописа и њихове примјене у пракси. Не видим зашто се не би усвојио овај амандман који помаже прецизирању норме. Остале ствари у овом закону су добре. Има неких недоумица, прије свега поставља се питање ко је све надлежан, малоприје је колегиница Пековић то питала, за тај инспекцијски дио везано за крађу интелектуалне својине у разним областима. То је врло важно питање на које треба да дате одговор. Захваљујем.
...

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Господине потпредсједниче, министре и помоћнице министра, даме и господо посланици, поштовани грађани,
Расправљамо о једном много важном закону, системском закону који доноси читав сет рјешења која се тичу ове важне проблематике. Речено је од стране предлагача да се овим законом у односу на претходне из 2004. године ствара бољи амбијент за бављење спортом у Црној Гори и за остваривање врхунских резултата у овој области. Затим је истакнуто да је овај закон усаглашен са стандардима Европске уније у овој области и да је регулисан статус врхунског спортисте, статус заслужног спортског радника итд. све у свему тврде предлагачи да ће око 1000 спортских организација у Црној Гори добити овим законом подстицај за успјешније бављење спортом. Ми у Новој српској демократији битно другачије мислимо о томе.
Наиме, овај закон је, и ту бих се сложио са колегом Бранком Радуловићем пун негативних особина, има пуно негативних рјешења, прије свега зато што он материју не третира свеобухватно и то је рекао колега Радуловић, све је у рукама министра и финансирање, и све остало. Он је централистички и пошто је све у рукама министра препушта се његовој вољи, онда је волунтаристички. Проблематичан је осим тога и са становишта европске усаглашености, без обзира на тезу да је он усаглашен са европским стандардима у овој области итд. ми сматрамо да није. Оно што је врло важно, а што је колега Лабудовић истакао, овим законом нијесу елиминисане, протјеране онако ефикасно као што се протјерује српски језик из Црне Горе, нијесу елиминисане недоумице, кључне недоумице које се тичу спорта нрп. ко и чијим капиталом одређује збивања и кретања у спорту, то је основна недоумица, па ко креира спортски живот у Црној Гори, како је организован и конципиран спортски живот у Црној Гори, ко и на који начин управља спортским објектима. Поновићу и ја да у Црној Гори не постоји адекватан објекат за бављење ватерполо спортом итд. Ја нећу говорити о патриотској димензији спорта о чему је овдје било ријечи када је један колега нагласио да је спорт лице нације, што је тачно јер видимо да је Новак Ђоковић лице наше српске нације, сада је највећи и најбољи наш амбасадор у свјетској јавности. Дакле о томе нећу говорити, него ћу се задржати на једном рјешењу које је по мени важно и које сте требали да уважите које сам ја предлагао на Одбору за науку, културу и спорт, а то је члан 79. Дакле, здравствену способност ученика и студената за учествовање на школским и студентским спортским такмичењима утврђује изабрани доктор, односно овлашћени доктор о чему је говорио колега Пуповић.
Дакле, овдје се поставља основно питање - зашто се то даје изабраном доктору који има ионако пуно посла? То по нашем мишљењу требају да раде специјалисти спортске медицине који сваке године у периоду крајем марта и почетком априла прегледају око 700 до 800 ученика спортских игара. Ово се сада пребацује изабраном љекару, тако да може доћи до хаоса јер се посао неће адекватно завршити, претпостављам. Не треба мијењати нешто што добро функционише већ 20 година. Једноставно тај посао треба оставити онима који су га до сада успјешно радили и због тога били похваљивани и награђивани. То би био наш предлог који се тиче овог рјешења и да поновим да ми нећемо подржати овај предлог закона из разлога које сам навео и које нећу понављати.
Дакле, у питању је један законски текст који оставља могућност за разноразне манипулације у овој области и за политизацију и ево опет да цитирам колегу Бранка Радуловића "депес и депеизацију спорта". Хвала.
...

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Ја мислим да у свом излагању нијесам ништа увредљиво интонирао, напротив ја сам начелно анализирао овај текст и изнио једну генералну тврдњу да је текст заиста централистички, а та моја тврдња је заснована на анализи професора са Факултета за спорт. Ја сам аматер практично и теоријски јер слабо се разумијем у ту област и онда сам консултовао оне који се у то добро разумију и када кажу професори са факултета, ја сам заиста, може се слободно рећи, ево да признам то и исповиједим безрезевно и некритички прихватио ту њихову тезу и овдје је јавно изнио. Чини ми се и онолико колико сам сам читао текст да сам и сам као лаик у тој области закључио да има довољно елемената да се заиста тако може рећи како и стручњаци у тој области то тврде.
Кажете да нема елемената и нема могућности и простора за централизацију и волунтаризам од стране власти и Министарства и Владе итд. и то се заснива на чињеници да је све у рукама савеза. Поставља се онда сљедеће питање, а ко је на челу тих савеза? Дакле, ако је на челу Кошаркашког савеза предсједник Демократске партије социјалиста, ето доказа да сам ја у праву када кажем да има могућности да се врши ДПС-тизација спорта. Знам отприлике, господин овдје није присутан проф. др академик Мишко Вуковић одавно на челу једног савеза чини ми се Рукометног савеза Црне Горе, да,да шаховског. Знам да је стално на телевизији везано за спорт. То сам запамтио. Па онда и други људи, да их не помињем који су активни, који су функционери највиши руководиоци Демократске партије социјалиста, а и СДП-а богами, тако да ће ипак бити да сам ја у праву. Ђоковића сам поменуо илуструјући девизу коју је изнио један ваш колега из ДПС-а да је спорт лице нације, па се ето ја сјетих да је Ђоковић лице наше српске нације, иначе Србин из Црне Горе, као што је познато. Дакле, ево из Црне Горе да укључим у ову нашу причу.
...

БУДИМИР АЛЕКСИЋ:
Ја искрено заиста желим да Вас питам је ли то био Ваш партијски задатак? Ако је то мотивисано потребом да реагујете на моју дискусију, онда сте Ви потпуно промашили причу и морам да кажем да је потпуно бесмислено све што сте рекли.
Дакле, ја Вас сада питам којом сте Ви то методом индуктивном или дедуктивном или неком другом закључили да ја ниподаштавам спортске резултате одређених клубова из Црне Горе, одређених појединаца који су остварили одређене резултате у спорту? Из чега сте Ви то извели и закључили мени није јасно. Биће да је то ипак партијски задатак да се реагује на ово што смо ми из опозиције говорили. Ми смо говорили врло аналитички сви, ако сте Ви то пажљиво слушали, онда ја не знам шта сте Ви ту препознали увредљиво. То што ја нијесам поменуо њих по чему то значи да их ја ниподаштавам. Само ми то реците. Што ме обавезује да ја помињем Вас и ваш алтетски савез? Није ми логично да сада ја узмем и спомињем и хвалим све спортисте са простора бивше Југославије и њихове резултате. У што би се то претворило? Марију Вуковић сте поменули. Цијеним Марију Вуковић и право да Вам кажем још је више цијеним, као лаик у спорту, када сам је видио пред манастиром Цетињским, дакле као вјерника Митрополије црногорско-приморске на Божић кад је била на пријему код митрополита. Нијесам знао ни ко је него су рекли ово је свјетски шампион у атлетици. Ту је дошла и због тога је још више цијеним.
Према томе, господине Вулетићу Ви сте партијски војник. Ја разумијем Ваше мотиве да реагујете, али реакција Вам је била заиста без икаквог основа.
 



Датум: 28.09.2011
Close
Close