Девета сједница првог редовног засиједања, 22.06.2011.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем, господине предсједниче.
Госпођо Чарапић,
Да отклонимо сваки неспоразум - без обзира што је јако незанимљива и на моменте јако досадна, ја сам ову вашу књигу, вјерујте, прочитао од корице до корице. Прочитао сам је из разлога што је то моја посланичка обавеза, што је то минимум коректности и према Вама и према Вашем раду, а и према мојој посланичкој обавези. Могу вам рећи да сам нашао тачно оно што сам знао да ћу наћи, као што нијесам нашао оно што сам знао да нећу наћи. Али ме је посебно зачудило то што нијесам нашао један афирмативнији приступ новом концепту тужилачке истраге којом сте Ви постали шеф истражног тима и самим тим преузели одговорност за успјех и неуспјех читавог поступка. Имам утисак да сте то оставили као својеврстан маневарски простор, како би се наставила она пракса коју је инаугурисала Ваша претходница, а сада предсједница Врховног суда, да кад год се нађете пред зидом одговорности за нешто што нијесте учинили, увијек лоптицу можете да пребаците у сусједно двориште и да у том троуглу, који је помињао колега Кнежевић између вас, полиције и судства, одговорност некако испари. Оно што је и мени а и Вама јасно јесте да сама статистика, каква год она била, и била чак много повољнија од ове коју сте Ви овдје навели, нећу да сумњам у њу, далеко се казало, није довољна за позитивну перцепцију о стању у тужилачкој организацији. Ви то добро знате. Као што, такође, знате, шта је основна мотивација те евентуалне позитивне перцепције - а то је сазнање да у овој држави не постоје недодирљиви пред законом, госпођо Чарапић, као и да не постоје сиве зоне у које свијетло правде не да не допре, него не смије ни да се примакне. Нажалост, и ми изнутра, и они споља, а гарантујем да и Ви сами кад се суочите са собом у огледалу сте свјесни да то није тако. И постоје недодирљиви, и постоје ове зоне, и постоје читаве области криминала у које Тужилаштво још није ни загребло. Чак и у оним поступцима гдје сте покушали да демонстрирате политичку независност, госпођо Чарапић, имам утисак да сте само додатно манифестовали да је она диригована и да је дјелимична. Јер ми је просто несхватљиво да се води готово острашћена тужилачка, судска хајка, до мјере да чак ни став Уставног суда више није битан против једног градоначелника, против његових помоћника, а само 30 км јужније или 60 км сјеверније биће кривичног дјела, како ви то правници кажете, се одвија потпуно несметано и домаћини тих подручја газдују као да им је то од баба остало.
Госпођо Чарапић, ја имам утисак да тиме долазимо до онога што је проблем свих проблема и питање свих питања, претходно чак од свих ових о којима сам говорио, а то је питање дигнитета, како Вашега, тако и Ваших сарадника. И с тим у вези, не могу а да се и ја не присјетим, инспирисао ме је колега Живковић, Ђованија Фалконеа и неких података из његове биографије које ми говоре у том правцу. Ви говорите о условима за рад тужиоца и Тужилаштва, а знате ли, госпођо Чарапић, да је Ђовани Фалконе морао од куће да донесе столицу да би сјео у своју канцеларију. И прва реченица коју му је његов претпостављени изговорио кад га је примио на посао била је да ће, уколико се буде бавио својим послом, највероватније погинути. Ђовани Фалконе је знао од почетка шта га чега. Нажалост, поред свих мјера безбједности, држава није успјела да га спаси, али је он успио да спаси државу. Јер, након онога што је он започео, италијанско правосуђе може и те како да се похвали да је једно од најуспјешнијих у борби против организованог криминала и корупције. Ја од Вас не тражим ту врсту жртве, не требате Ви да погинете, дабогда живјели 100 година да би спасили Црну Гору, а има начина да спасите Црну Гору.
Госпођо Чарапић, само треба да одете и да то мјесто препустите ономе који би заиста радио свој посао не зато што то од њега траже посланици, не зато што то од њега траже страни амбасадори, не зато што то од њега тражи Брисел, већ зато што му је обавеза и зато што за то прима плату. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Кривокапићу, имам један проблем. Мени се чини да господин Мугоша није полемисао са мном… /Прекид/ ако је већ по оној народној да рукама маше онај коме је пчела за капом, на неки начин ми је и драг. Оно што ја не желим у овом тренутку да урадим јесте да ову скупштину претварам у судницу. Не интересују ме Царине, не интересује ме не знам шта, мене интересује само чињеница да се мјесецима, годинама понавља прича на коју није стављена тачка, а која је потпуно идентична причи око које се дигла таква хајка да чак ни мишљење Уставног суда више није битно. Ја сам то истакао са становишта потребе да Тужилаштво са једнаком политичком слободом приђе свим могућим и немогућим случајевима и аферама. Потпуно ми је свеједно јесу ли оне 30 км јужно, 60 сјеверо-источно или било гдје на територији Црне Горе и то не зато што то тражим ја, и зато што то тражи Парламент, и зато што то тражи Мило Ђукановић или брани Мило Ђукановић, већ зато што је то законска обавеза Врховног државног тужиоца и његових сарадника који су за то и те како плаћени колико и ми. Ето само из тог разлога.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Колега, готово да сте ме довели у крајње непријатну ситуацију да се сложим са Вама, што мислим да није политички опортуно, али ја сам, бар сам то до сада овдје демонстрирао, човјек који се држи принципа и када је човјек у праву за мене је у праву без обзира на којој се страни ове сале налази. Ја ћу се, такође, сложити са Вама да је јавност рада свачија, најбољи лијек против корупције и најбољи допринос раду и тужилаштва, и судства, и свих државних органа и да има те јавности рада, да има тих wеб сајтова дје се свачији рад може измјерити и утврдити, многи од тих случајева којима се они баве или не баве били би сувишни. Али, господине Коњевићу, оно што не може бити, не може зато што нема политичке воље. Ту долазимо у ону зону због које се не слажем са Вама. Тај недостатак политичке воље да се то уради сте инаугурисали ви, подржавајући већинску власт и стварајући привредни, политички, законски и какав год хоћете амбијент, гдје се те пресуде држе по фиоцима, гдје се уговори крију и гдје се не зна ко шта ради и како управља нечим што се зове народно благо и државна имовина.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем.
Госпођо Меденица, ризикујући да будем критикован од колега из клуба, ја у старту морам да кажем да вам је извјештај љепши од извјештаја који смо претходно разматрали. Кад кажем љепши мислим на форму и на прелом. Заиста је љепши и папир, и прелом, и фотографије, и табеле у боји итд. итд. А о осталоме морам да изразим дубоку скепсу и да изразим и незадовољство многих података који су овдје истакнути. За почетак, држећи се принципа да човјек треба, ако мора, и криво да сједи, али да право збори, морам да констатујем напредак у ефикасности судства који је овдје назначен и то имајући у обзир чињеницу да број предмета који по глави судије, да се изразим статистичком нормом, они имају двоструко број радних дана у години. И ја се, право да вам кажем, питам, не разумијем се у тај посао, како ти људи уопште стигну да испуњавају норму и да сустижу тај прилив предмета. Једном ће неко морати да изврши озбиљну анализу која ће претходити свим другим анализама зашто у Црној Гори, која по глави становника има број судија изнад европског стандарда, изнад европске норме, има проблем да сустигне број предмета и има проблем да постигне ону дужину трајања судских процеса који би били задовољавајући и који би испунили европске стандарде и који не би били мотив за толико суданију према суду правде у Стразбуру. Нијесам стручњак, али слободан сам да констатујем да је то на неки начин олакшавајућа околност за организацију којом предсједавате, да је то због тога што многи други државни органи у Црној Гори не раде свој посао, прије него што грађани Црне Горе воле да се тужакају и да губе дане по ходницима судова и због тога што је у Европи незамисливо да се на суду мора тражити оно право и она правда која је законом гарантована, као што је, такође, незамисливо да се судске одлуке не спроводе и да се због њих мора штрајковати, да се због њих морају понављати оне ружне сцене лежања по подгоричким и херцегновским цестама или канцеларијама разних предузећа и разних установа.
Да се вратим извјештају. Прво на шта сам обратио пажњу листајући садржај јесте оно поглавље гдје сте навели догађаје који су, по вама, обиљежили годину испред, и разочарао сам се. Очекивао сам да међу оним пописом састанака, семинара и свега другога гдје сте ви и ваше колеге судије обишли, нађем и једну од пресуда којом би се ставила тачка на било коју од оних вишегодишњих афера на које је већ полако пала прашина и прогутао мрак нечијих фиока, а у којима су били процесуирани разни високи државни јавни функционери.
Такође сам, госпођо Меденица, обратио пажњу на странице 87 и 126, на којима се, зарад јавности, налази списак предмета и средстава које сте одузели правоснажним и неправоснажним пресудама, очекујући тамо да нађем ону значајнију имовину бројних појединаца који су били предмет суђења и суданије у Црној Гори. Тамо сам нашао нешто што ме је навело да се чак и насмијем, дрога у грамима, мобилни телефони, новчанице у износима од двадесетак, тридесетак евра. Госпођо Меденица, проблем је оно што имамо и ви и ми, да се другима, ако већ то не можете нама, покаже да у Црној Гори нема силе изнад права и правде, али не можете све док постоје судије које су спремне кад их притиснете са свих страна, да се само сјетим судије Аковића, дигну руке од свега и да оду у адвоцате. Због свега тога и због чињенице да она богиња правде коју сте овај пут избјегли да ставите на корице ове извјештаје, не само да вири испод оног повеза, већ у неким случајевима гледа на оба ока, ми, нажалост, не можемо да подржимо овај извјештај. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем, потпредсједниче.
Колегинице и колеге, господине Баковићу,
Ми смо се у Клубу Нове српске демократије готово и двоумили да ли да искористимо ово право уводног коментара на ваше излагање, тим прије што се наше колеге спремају да говоре по појединим сегментима вашег извјештаја. Готово и да не бисмо искористили то право да није било једне ваше реченице са самог краја вашег уводног слова пред овим домом.
Наиме, рекли сте, при том не кријући задовољство, да срећом, ваљда по Црну Гору и нас у Црној Гори, у Црној Гори нема појаве масовног кршења људских права. Устао сам, господине Баковићу, да вас питам да ме подучите под коју бисте ви категорију онда смјестили чињеницу да готово без мало половина грађана Црне Горе не може да оствари своје основно људско и цивилизацијско право, право гарантовано готово свим међународним конвенцијама које се тичу људских права, право да се школују и образују на матерњем језику.
Господине Баковићу, не говорим ово само у име припадника српског народа у Црној Гори и као њихов представник, говорим ово и у име готово једне трећине оних који су се изјаснили као Црногорци, а који су записали да је њихов матерњи језик српски. Говорим у име убједљиве језичке већине, а за петнаестак дана то ће бити бјелодано када се саопште резултати недавно завршеног пописа, која говори српским језиком, а којој је под фирмом наводног уставног решења које онемогућава да се ту било шта промијени, онемогућено да користи ту основну тековину људске цивилизације. Такође, говорим и у име свих оних према којима се држава Црна Гора обавезала да им омогући квалитетно школовање и квалитетан наставни процес. Не мислите ли ваљда, господине Баковићу, да ови дводневни курсеви око којих се већ испредају вицеви по Црној Гори, треба да омогуће да сви, без обзира на националну припадност и језичко опредјељење добију нешто што је основно људско и уставно право, то је квалитетан образовни процес.
Господине Баковићу, ми смо свјесни ваше позиције и ваше улоге. Свјесни смо чињенице да не можете и не смијете да будете супститут за било који државни орган, али очекујемо од вас и захтијевамо од вас, господине Баковићу, да ово имате на уму. Захтијевамо вашу подршку. Захтијевамо ваш глас, господине Баковићу, јер 1. септембар је сјутра. У Црној Гори и Црној Гори је било доста подјела. У Црној Гори и Црној Гори је преко главе праксе “завади па владај“. Али, господине Баковићу, не смијете да останете по страни и не смијете да останете глуви и слијепи пред чињеницом да мањина терорише већину - до сада је ваљда било обрнуто - и да им ускраћује оно што им ни на једној тачки земаљске кугле не би било ускраћено.
Такође, господине Баковићу, у име Нове српске демократије, али не само као Србин већ као грађанин ове државе, придружићу се критици оног вашег недовољног односа према чињеници о неједнакој заступљености свих припадника националних мањина и народа у Црној Гори у државним органима.
Господине Баковићу, зар вам чињеница на коју се позива већина државних органа када им тражите националну структуру запослених - кажу да они то не могу да Вам доставе, јер се запослени не желе изјаснити о томе - не говори о стању и степену слободе у Црној Гори и чињеници да та национална и социјална мимикрија којој прибјегавају запослени само говори о томе да у Црној Гори постоје народи другог реда?
Господине Баковићу, ви на то не смијете да зажмурите и докле год то не обезбиједите, ми не можемо да подржимо овај ваш извјештај. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Баковићу, добро знате да ја спадам у оне посланике који веома пажљиво приступају свим документима који су предмет расправе у овом дому. Будите увјерени да сам веома пажљиво и детаљно проучио ваше извјештаје и знам добро што пише у њима. Такође будите сигурни да сам свједок свих ваших активности према овом дому и према посланицима и посланичким клубовима када је ријеч и о овом питањима.
Али, господине Баковићу, знате шта је проблем? То су папири. У том Уставу такође пише, прије него што је дефинисано ово право да сам као грађанин једнак са свима и да имам сва права која ми може агарантовати цивилизацијска тековина коју је достигла Црна Гора, али немам право да се школујем, нити моје дијете да се школује на језику који једино зна. Испадам странац у овој држави. У држави за коју су сви моји - ево, даћу прилику господину Вуковићу - ништа мање него његови дали све што су могли да будемо данас ту гдје јесмо.
Господине Баковићу, треба нам ваш глас у јавности. Не да ми то напишете овдје, него јавно да саопштите да је ово дискриминација. Да је кршење основног људског права да језичка већина, која је недвосмислена, трпи терор једног министра који је себи ставио у задатак да дигне споменик, да би омогућио себи да чињеницу што не зна више од четири падежа инаугурише као основно правило. Господине Баковићу, ту се никако и никада нећемо сложити.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Пуповићу, можда ћете се изненадити, али морам да изразим неслагање са вама, када је ријеч о вашем односу и вашем ставу према овом дијелу Извјештаја омбудсмана. Сматрам ово једним од најхрабријих, најпоштенијих и најчаснијих оцјена које сам са једне званичне адресе чуо када је ријеч о стању у установи Васо Ћуковић у Рисну. Разумијем зашто је установа Комански мост у задње вријеме избила у први план. Чак да су и ове оцјене које је омбудсман изнио о стању у тој болници и површне и недовољно стручно сагледане, довољне су да алармирају и да захтијевају, прије свега од нас, господине Пуповићу, да се ми осврнемо на то стање и да ми допринесемо у мјери у којој је то могуће да се оно промијени. Обраћавам вас се, прије свега, као хуманисти, јер знам да то јесте и као члан Одбора за здравство и социјалну политику, да кад буде расправа о буџету за наредну годину имамо на уму и ту болницу. Сама оцјена да су тамо услови на нивоу 18. вијека не иде на част ни Црној Гори, а ни нама у Црној Гори.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Каварићу, помало се осјећам хендикепираним за расправу са Вама на ову тему, Ви сте љекар. Али, има нешто за шта чак нијесам морао ни да завирим ни у један од уџбеника који се тичу медицинске науке, а што могу да знам и о чему желим са Вама да полемишем.
Ви знате да један од најпогубнијих и по последицама најтежих ефеката транзиционог периода није губитак материјалних средстава нити срозавање и социјално раслојавање, већ повећих, такозваних психосоматских обољења због смањене способности адаптирања на нове услове и да постоје генерације и генерације које су у том погледу дефинитивно изгубљене. Е, у тим ситуацијама и у том стању кроз које пролази Црна Гора, хтјели ми то да признамо или не, оно што данас тамо постоји као психијатријска клиника назвати клиником, или услове који постоје у Доброти назвати уопште простором у коме се може било шта постићи на медицинском плану, будите сигурни, ево нећу да употријебим неку тежу ријеч, не смије имати ни најмањи призвук симпатијама према томе. И подржаћу вас и држим вас за ријеч кад буде усвајан нови буџет, а један сам од оних који је овдје стално указивао на потребу грађења нових објеката за пружање медицинских услуга у Црној Гори јер је несхватљиво да Клинички центар Црне Горе буде за цијелу Црну Гору, а да град Подгорица нема градску болницу, да у томе нешто учинимо и да, између осталог, услове за лијечење психосоматских болести стварно дигнемо на ниво који захтијева прије свега наука а онда и вријеме у којем живимо. Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем, господине потпредсједниче.
Колегинице, колеге и господине Лековићу,
Прочитао сам ваш извјештај знајући унапријед шта ћу у њему да нађем и оно што бих могао међу позитивним подацима које сам тамо сусрео да истакнем јесте чињеница да сте успјели да нас дисциплинујете. Што мјерама јавног притиска, што мјерама притиска закона успјели сте да, поготово нас републичке функционере доведете к познанију права и да нас натјерате да ту своју имовину и неимање учинимо бјелоданим. Све друго је остало прилично скривено иза бројних статистичких података што ме увјерило у оно што сам унапријед очекивао, да тамо нећу наћи ни један податак макар у форми чуђења, како су неки успијевали да годинама пријављују имовину која није сразмјерна могућности да је стекну ониме што су пријавили као своје лично примање и примање чланова своје породице, а да при том не изазову никакву сумњу. Као што сам очекивао и знао да нећу наћи ни један податак о томе како може јавни функционер да дигне кредит од пола милиона евра, што упућује на чињеницу да га не може отплатити да сва своја примања издваја за отплату док је жив, а не док је јавни функионер, а онда, годину дана касније тога кредита нема и тако даље.
Била би дуга и узалудна прича кад би се само на то осврнуо, зато ћу се задражати на нечему што се зове темељно поимање сукоба интереса и оно што, на неки начин чини готово и препреку, и при том, врло нерадо признајем васт, на неки начин и амнестира од претјеране одговорности јер није она само на вама, а то је што ми још увијек нијесмо до краја разријешили шта је сукоб интереса. Чињеница да сте ви и на нови закон, а рекли сте даће имати 37 чланова, имали 21 примједбу, које су готово, како сте рекли, стопроцентрно унесене у ново законско решење говори да ми у овој области још увијек лутамо, а томе лутању значајно доприносе и они који нас савјетују споља. Захтијев да се међу јавним функционерима и службеницима који су сад обавезни да износе своју имовину и, потенцијално, доводе у зону сукоба интереса, нађу професори или љекари, говори да се мијеша појам сукоба интереса и злоупотребе службеног положаја. Такође, чињеница да смо по овом закону, а имам утисак да ће то бити и по новом, обавезни да учинимо јавном своју имовину поново реафирмише питање свих питања, а то је уставности такве норме. Шта значи учинити јавном имовину? Коме је учинити јавном? Да ли је довољно да јавни функионер своје имовинско стање поднесе вама и Комисији или се то мора учинити троструко јавним? Прво чињеницом да се налази на вашем сајту који је јавно доступан и коме треба и коме не треба, потом кроз чињеницу да свако заинтересован, од невладине организације до појединца, по Закону о слободном приступу информација може доћи до тог податка и кроз трећу чињеницу да се тај податак, филован различитим коментарима ове и оне врсте, може, у наставцима, објављивати по дневној штампи да би се јавност сеирила нашим имањем и нашим неимањем. Озбиљно сумњам да је то уставно. Једно је пријавити имовину ономе коме треба да се пријави, а друго је учинити је предметом испирања уста по подгоричким и црногорским буџацима и пијацама.
Према томе, господине Лековићу, оно што треба претходно да разлучимо јесте, да ли сте ви комисија за спречавање и превентивно дјеловање да се неко нађе у сукобу интереса, при чему не видим како би …. ових снага, рецимо, опозициони посланик могао бити у том сукобу, јер не утичемо готово ни на шта, или сте оно што би свако од вас хтио, али за некога другога, комисија за испитивање поријекла имовине. Све докле се од вас тражи и очекује да ви будете ово друго ви нећете радити ово што је ваш превасходни задатак. Све док не разлучимо шта је сукоб интереса поготово са становишта некога ко се зове посланик, јер смо ми овдје еклатантни представници интереса нечијих и политичких и економских и социјалних и не знам све каквих, и све докле се буду мијешале бабе и жабе, ја се извињавам на пежоративном значењу овог израза, док у истом лонцу буду посланици са професорима, докторима и не знам каквим чиновницима, ово ће стално изазивати полемике и стално ћемо бити у недоумици да ли ви радите свој посао како треба или га не радите. Ово на жалост вама пружа и те како значајан алиби да не радите, бар по мом мишљењу, на најбољи начин, али поново понављам, морам бити поштен: није све ни у вама и није све ни до вас.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала, господине потпредсједниче.
Колегинице и колеге, господине министер,
Ја бих волио да је овај закон о коме данас расправљамо плод сазнања о достигнућу и технолошком напретку који је остварила Црна Гора и резултат потребе да се то технолошко достигнуће и тај технолошки напредак испрати у овој области, него што је притисак међународне заједнице и обавеза на коју се Црна Гора обавезала и, између осталог и, Законом о прекограничној телевизији.
Такође бих волио да читавас прича о овом закону није закамуфлирана потребом да се донесе по хитном поступку како би се предуприједила кључна прича која је везана за аферу око добављача опреме која треба да обезбиједи техничко опслужење онога што се зове обавеза преузета овим законом, али о том потом. Ипак ћемо се бавити законом иако он у суштини представља материју разумљиву уском броју људи. Међутим, има оних рјешења која се и те како тичу свих нас и која нас стављају у обавезу да се на овај закон ипак мало подробније и детаљније осврнемо.
Прије неко се осврнем на неколико непознаница везаних за ова рјешења која сте понудили, имам потребу да Вас замолим да када будете одговарали мало детаљније образложите и објасните став 5 члана 9 овог Закона, јер колико сам га год пута покушао протумачити нијесам успио, па или је проблем у мом недовољном образовању или о не баш срећно сроченој материји ставу овог закона.
Сада да се вратим на оно што сам овдје примијетио као прилично дискутабилно, а везано је за члан 10 овог закона којим се регулишу начин и учешће државе у формирању тзв. друге мреже дигиталне телевизије. Овим чланом је предвиђено да Влада може да дијелом партиципира средствима буџета у реализацији овог пројекта. Чим нешто „може“ то подразумијева, господине министре, и одређену дозу арбитрарности и озбиљно доводи у питање једнако правни положај свих електронских емитера, слободу и равноправност медијског тржишта у Црној Гори. Или ће се Влада обавезати да све електронске емитере на које се односи ова обавеза, а односи се на све, помогне у једнакој мјери или ће их препустити законима тржишта, па ко се снађе снађе, ко се не снађе нека му је бог у помоћ.
Међутим, господине министре, ја овдје нијесам ни заступник интереса ни Јавног сервиса, ни Радио дифузног центра, ни Министарства за информационе технологије, ја сам овдје заступник интереса грађана и мене са те позиције посебно интересује како ће да се преболи најболнији дио ове операције која се, по мени, спроводи без имало анестезије.
Наиме, чињеница је да ће након 31.12. 2012. Године, када у Црној Гори утихне и последњи аналогни радио и ТВ сигнал, сви грађани Црне Горе бити доведени у обавезу да прибаве нимало јефтине или адаптере за пријем овог дигиталног радио и ТВ сигнала, нарочито када је ријеч о сигналу високе резолуције или, пак да прибаве, такође ни мало јефтине телевизоре новије технологије који ће омогућити пријем тога сигнала.
Господине министре, у ситуацији када је у Црној Гори више од 70.000 грађана испод доњег минимума сиромаштва, у ситуацији када многи не могу да обезбиједе ни хљеб, ја Вас питам да ли ће бити реално очекивати да 1. јануара 2013. године сви грађани у Црној Гори могу да гледају телевизијски програм у новом формату? Или ћемо се вратити у оно вријеме које ја памтим, а можда Ви не,када смо сви скупа одлазили код привилигованих комшија које су имале ту срећу и ту прилику да прије тридесетак година имају један или два телевизора у селу.
Уколико држава не преузме одговорност при чему не мора овим законом, али се мора макар назначити обавеза да то уради неким подзаконским актом да помогне грађанима Црне Горе да у истом том временском термину обезбиједе макар у највећем могућем броју квалитетне радио и ТВ пријемнике који ће прихватити нову резолуцију и нови дигитални радио и ТВ сигнал, онда смо џабе кречили, господине министре. Ја не знам онда за кога сва та опрема и за кога све те мреже, ако онај крањи корисник због кога се све то ради,а то је грађанин Црне Горе, не може тај сигнал да прими. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, генерале, колегинице и колеге,
Јесам члан Одбора за безбједност и можда не располажем свим релевантним информацијама које су неопходне да ово питање сагледам у потпуности, али и без тога са оним што ја знам и што ја разумијем, видим да се данашња расправа одвија у покушају инаугурације двије велике политичке обмане.
Прва и, по мени, тежа од ове двије јесте покушај да се ово сагледа у оквиру некаквог дуга који Црна Гора има према НАТО пакту и према својим евроатлантским интеграцијама, при чему се НАТО покушава представити као промотер демократских вриједности и ширења демократије по свијету.
Господо, политиколог сам по струци и знам да је чак и на нивоу теорије неодржива теза да је војна сила, како год била упакована, промотер и заштитник демократије и демократских процеса. Ако не вјерујете овоме, ако не вјерујете свом искуству, ако не вјерујете искуству своје земље и свога народа, питајте оне у Ираку, питајте оне у Авганистану, питајте оне у Сомалији, питајте оне данас у Либији на који начин се утјерује, а не промовише и шири демократија по америчком моделу и узусу. Или ми нећете рећи да је стање људских права у Либији више угрожено него што је то у Јемену, него што је то у Сирији, него што је то у Саудијској Арабији, него што је то у Египту, али тамо нема НАТО пројектила.
Само онај ко не жели да види неће да види да је ријеч рецимо у овом најновијем случају о настојању двије велике чланице НАТО-а, које су до скоро имале Уговор са Либијом о експлоатацији 40% њених количина нафте, само желе да промијене власника Либије да би тај Уговор попеле на више од 50%, итд. итд.
Друга обмана која се овдје покушава инаугурисати јесте да је ово дуг и на захтјев команде НАТО пакта у Авганистану. Није тачно. У образложењу ове одлуке на Одбору за уставна питања сазнао сам да је ово заправо покушај доприноса мисији да се оформи такозвани образовни и регрутни центар за обуку припадника авганистанске војске како би преузели одговорност за безбједност земље кад се НАТО повуче, којим руководи Хрватска. И зашто не признате да је ово заправо израз те обавезе коју сте преузели из оквира такозване регионалне сарадње, при чему, господине министре, ту регионалну сарадњу сматрате и практикујете веома ограничено и веома једнострано, па рецимо могу наши војници и у повећаном броју у Авганистан, а рецимо, не може сарадња Црне Горе са Центром за ванредне ситуације у Нишу, јер то није дио ове ваше стратегије о регионалној сарадњи.
Оно што је, по нама, посебно дискутабилно у овој одлуци, поред свих оних законских и уставних недоречености њених, јесте економска ситуација у којој се ово одвија. Сами сте признали да свака ротација од прилике кошта између милион и милион и по евра и то у ситуацији кад смо овдје морали да ми из опозиције иницирамо измјене и допуне Закона о војсци да би омогућили припадницима оружаних снага Црне Горе елементарне услове за преживљавање. И ви овдје стално истичете такозвани принцип добровољности, кријући иза тога онај основни мотив који чини да се на једно мјесто за учешће у тим снагама јављају по четворица. А то је чињеница да је то прилика да се на тај, не дај боже, крвави начин заради онај минимум егзистенције за породицу. У ситуацији када у Црној Гори свакодневно букте разноразни социјални пожари, кад се шири талас штрајкова глађу, кад у самој војсци имате покушај да се проговори на ту тему, ви за сваку ротацију, а најмање их мора бити четири у ове двије године издвајате по милион и по еура. Зар није боље било, господине министре, да сте те паре уложили у обуку, у рјешавање социјалног и материјалног статуса војника овдје, а не да шаљете наше људе да буду топовска храна за реализацију нечијих туђих интереса. Из тог разлога, и свих осталих, Нова српска демократија, наравно неће подржати ову одлуку.



Датум: 28.09.2011
Close
Close