Осма сједница првог редовног засиједања, 31.05.2011

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Нема проблема, господине предсједниче. Волим кад се ви раскомотите и направите атмосферу у којој можемо и ми да мало попустимо када су у питању емоције, али ово је сувише озбиљна ствар да бисмо у тој некој комотној атмосфери прешли преко неких чињеница.
Прво, желим да се осврнем на једну вашу констатацију. Наиме, рекли сте да не видите да ту уопште постоји проблем јер је Устав све ријешио. Питам вас откуд онда потреба да ово готово свака два-три мјесеца или сваких пола године поново нешто претресамо, поново нешто мијењамо, продужавамо, скраћујемо? Себе држим врло организованим и систематичним послаником и строго водим рачуна око тога да се издвоји оно о чему смо одлучивали, шта смо промијенили, шта нас чека. Покушао сам да прелистам и своје сјећање и неку своју архиву. Више ни сам не могу да пребројим колико смо измјена и допуна извршили када је у питању ова област. Неко је процијенио да је овај рок који је предвиђен предлогом ова два закона довољан да се тај проблем, макар са формално правне стране ријеши. Не знам на основу чега и на основу које инвентивности органа управе сте ви извршили ту процјену да је 31. јул 2012. године довољан да се ово ријеши, при чињеници да нико живи не зна, ви тврдите да је отприлике проблем у 600 грађана, чуо сам податак да их има и 40.000, али у сваком случају нико живи поуздано не зна колико их је када је у питању захтјев за добијање црногорског држављанства. Поуздано се зна да преко 100.000 пунољетних грађана још није аплицирало да добије личну карту.
С обзиром на вашу досадашњу ефикасност, с обзиром на вашу досадашњу организованост, господине Брајовићу и господине Субашићу, тврдо вам стојим да ћемо нешто прије 31. јула 2012. године, можда не ми, неки други, свеједно, поново морати да продужавамо ове рокове. То ме доводи до оног генералног закључка који ме је и мотивисао да се јавим, не да лицитирам око тога, а то је да није проблем у роковима. Очигледно да постоји нешто што је много суштинскије, што је много важније, што узрокује да ниједан рок изгледа није довољан. Знам да много тога отпада и на неорганизованост самих грађана, на њихову комотност, знате оно опредјељење - важно је да ми сада важи, па ћу то ријешити мјесец - два прије истека рока. Има и тога, не браним грађане. Очигледно је да је много озбиљнији проблем у суштини што сте у почетку, сад морам да пређем на лично адресирање, не могу заједно са вама да преузмем одговорност, читаву ствар поставили крајње ригорозно, крајње рестриктивно, крајње нехумано и крајње дискриминаторски. Све оно на шта смо вас упозоравали када сте доносили темељне законе, када сте доносили Устав, да ће нам се обити о главу, и нама и вама заједно као грађанима, сачекало нас је. Сада покушавамо да сталним измјенама и допунама, продужењем рокова, ријешимо нешто што у основи није добро. Покушавали смо из ових клупа, колеге из ПЗП-а, колеге из СНП-а, да ту ситуацију сагледамо системски и систематски и да покушамо да ријешимо ствар у коријену. Ви то упорно избјегавате, ви то упорно одбијате и покушавате да овом законском шминком учините да једног дана грађани, суочени са чињеницом да никако другачије не могу, одустану од свега тога.
Господине Брајовићу, не бих волио да вам ову исту причу поновим 1. јула 2012. године. Вријеме је да се отворите, и ви лично, и ваше министарство, и партија којој припадате, и власт коју чините, да тај проблем сагледамо са свих аспеката и да признамо и да признате да није добро ријешен и да се не може на овај начин решавати и да се не може бесконачно на овај начин пролонгирати оно што нас је чекало на почетку, а што сте избјегли захваљујући већини коју имате да ријешите на начин на који је требало да ријешите. Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колегинице и колеге,
Знам да смо сви уморни, али оно што смо започели треба привести крају како ваља.
Све недоумице које у овом моменту имам, и као посланик и као човјек, покушавам да објасним и да себе оправдам умором, јер, чини ми се, читав дан сам пратио расправу веома пажљиво, неколико пута се пео уз оне степенице на сједнице Одбора и чинило ми се да је све јасно. Али, очигледно, или ја нијесам политичар од формата или ми још предстоји да учим. Јер, ово што се данас десило је нешто што бих ја могао понекад и да објасним, можда себи, али не другима, али да оправдам - тешко.
Оно што је недвосмислено јасно, јесте сљедеће - Показало се да баш немамо среће са роковима, са датумима, и са ултиматумима. Господо, на то сам указао и приликом расправе о претходна два закона - о суштини је ријеч. И докле год се не забавимо и не прибавимо себи обавезу да се позабавимо суштином, имаћемо нове рокове, нова одлагања и нова спотицања.
Ја не могу себе да увјерим да онај недостатак воље, онај недостатак времена, онај недостатак спремности да се озбиљно разговара, који се показао у претходне три године, може бити надомјештен у сљедећа два мјесеца. Али, рекох, млад сам, имам још прилике да учим.
И на крају, у име Нове српске демократије која не умије да завлачи, да околиша, да вам јавно саопштим - ми из визуре 31. јула видимо 01. септембар. И докле год 01. септембар не буде датум који ће озбиљно бити предмет разматрања и вас и нас, потпуно нам је свеједно и 31. јул, и 31. септембар 2013, 2016, и не знам које године. Према томе, уколико желите наш допринос, уколико желите наше учешће, хајде да се људски договоримо и да разријешимо оно што је, по мом мишљењу, много више горући проблем него што је овај закон. Неће пропасти Црна Гора, има она овај закон. Али, будите сигурни, 01. септембар је нешто што може Црну Гору о чуду да забави. Зато вас молим да имате слуха и да не одбаците ово што вам братски, људски и политички до краја коректно нудимо. Да све то укључимо и да дођемо до једног цјелисходног и конзистентног рјешења, које ће за дуги рок отклонити све оно око чега се, под разноразним изговорима, вртимо ево већ три године.



Датум: 28.09.2011
Close
Close