Седма сједница првог редовног засиједања, 25.06.2011.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, вама хвала на разумијевању Господине министре вама, директно, нећу гласати за овај закон. Али морам то да кажем са жаљењем. Са жаљењем које проистиче из чињенице да сам дијете са села и да сам побјегао са села, али оно из мене никад није, и да би по вокацији требало да подржим све напоре које иду у смислу унапређења ситуације на селу, пољопривреде и тако даље. Нећу гласати из једног разлога што не могу још увијек да разлучим следећу дилему. Са једне стране, ми смо овај закон у процедуру добили у пакету закона који би требало да укину бизнис баријере. А са друге стране, знам, господине министре, знате и ви, а и да не знамо, дискусија колеге Кнежевића би нас довољно убиједила у то, да црногорски сељак не да није бизнисмен већ је тешки мученик који за даноноћни рад и велики зној успије да прибави тек ту и тамо по неку мрвицу. Господине министре, не могу да гласам за закон који једнако амнестира од неких обавеза оног сиромаха у веру мог Шекулара или неког Бобова горе, који планира да направи мало кућице, кога би, да је среће, требала држава да помогне свиме, онога који у катуну на мојој Мокри треба да огради телећар, што кажу код нас, заједно са ониме који ће у сред Зете да направи халу за дозријевање банана или да изједначимо онога који би негдје да направи мало штале са оним који би да направи халу, без обзира на габарите о којима је ријеч. Не може бити знак једнакости, господине министре, између куће и магацина, између штале и хале, и то је оно што не доприноси развоју пољопривреде и очувању пољопривредног земљишта које је, а око тога се морамо сложити, ресурс кога Црна Гора нема за расипање. Али господине министер, оно што мене више брине од ових могућих инцидената ове врсте којих се ви сада ратосиљате као министарство, јесте, небрига државе која је по последицама много гора од ових, појединачних прекршаја и појединачног непоштовања закона у области заштите пољопривредног земљишта. Та небрига државе према ресурсу који јој је један од фундаменталних, јер, колико ја знам, сви развојни планови, све развојне пројекције Црне Горе почињу заклетвом да је пољопривреда њена основна развојна грана, се састоји у следећем: прво је и осовно не незавршен већ незапочет процес реституције. Огромне количине пољопривредног земљишта још увијек се у власничком смислу третирају као ничија земља.
Други аспект, много гори, небрига о већ враћеном земљишту. Овдје је неко помињао, а ја нећу сад да изазивам реплику, нема општине и нема краја у којем је некад било велико пољопривредно друштвено газдинство да данас та земља, враћена наводно бившим власницима са намјером да унаприједе производњу, стоји и чека да се претвори у градско - грађевинско земљиште, господине министре, како би се онда зарадиле велике паре.
Треће, важније и горе од свега овога, господине министре, јесте стање катастра у Црној Гори које је на нивоу који не одговара ни XВИИИ вијеку, а не вијеку апсолутне дигитализације и компјутеризације у који смо закорачили. Све док се то не доведе до краја, господине министре, нема конзистентне пољопривредне, привредне, пореске и сваке друге политике која би требала да дјелује подстицајно на очување села. Подсјећам вас, Ви сте данас и министар руралног развоја и директно одговорни да зауставите процес умирања црногорског села без кога нема ни Црне Горе, будите сигурни.
Господине министре, више од свега ме брине једна реченица из вашег образложења, а то је да Минстарство може, али не мора, подвлачим не мора, да заштити политику развоја пољопривреде. И на крају, господине министре, да вам пренесем поруку пољопирвредника из Горњег Поља код Никшића. Они кажу да им не требају дозволе, треба им комбајн и треба им сјеме да поново сију пшеницу која је била квалитета као некад у Војводини и коју су продавали млину у Никшићу, а коју на жалост данас морају да чекају из Аргентине. Захвљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче,
Осјећам обавезу, и личну и у име клуба, да Вам се захвалим на начину вођења ове сједнице и чињеници да сте увијек посланицима када учествују у расправи претпоставили и пословник и договоре колегијума, и то је заиста за похвалу. А Вама, господине министре, да опет поновим оно што сам јуче рекао - Не можемо Вам подржати овај закон. Разлог због којег то не можемо да учинимо Вам је малоприје тачку по тачку, као на часу анатомије образложио господин Страхиња Булајић, а ја ћу се, у име клуба и у своје име начелно осврнути на чињеницу да ово не може бити метод рјешавања овога што Ви истичете као првенствени и превасходни разлог за доношење овог закона. Ми, господине министре, наиме, потребу за стварање повољног пословног амбијента и за сузбијање такозваних бизнис баријера не доживљавамо на овај начин. Ми то доживљавамо као потребу ефикаснијег рада државне администрације у решавању онога што су обавезе инвеститора, а не кроз укидање свих могућих и немогућих дозвола. Ви сте, господине министре, и оним претходним а и овим законом више водили рачуна, и ја ћу се сложити са колегом Небојшом Медојевићем, о потенцијалним бизнисменима, него о нечему што чини најважнији ресурс ове земље. Господине министре, ја ово доживљавам као крајњу вулгаризацију неолибералног концепта развоја друштва у коме се држава у свим својим сегментима измиче од својих одговорности и подстиче хаос у готово свим сферама привредног живота. Господине министре, и до сада се, уз постојање потребе и обавезе прибављања свих ових дозвола, у Црној Гори градило на начин као је ко хтио и гдје је ко хтио. Посљедица тога су десетине и десетине дивљих приградских, градских и каквих год хоћете насеља. Али, много је опасније, понављам по не знам који пут, то што се држава измиче од своје основне регулаторне функције развоја укупних привредних и друштвених токова. Господине министре, и ви са оне стране и ми са ове овамо морамо под хитно да се ослободимо двије заблуде.
Прва заблуда је да Црна Гора располаже неограниченим ресурсима питке воде. То није тачно. Она то располаже у овој и у можда још неколико следећих генерација, али је велико питање, с обзиром на глобална климатска и свака друга кретања, шта ће бити за 50-так година, а то је “сјутра” у развоју једне земље. Јавно је упозорење свих међународних да ће проблем недостатка питке воде надмашити проблем недостатка горива фосилног поријекла. Такође је заблуда да цјелокупна Црна Гора располаже ресурсима пијаће воде. Није тачно. Има крајева који су жестоко безводни и да се половина ових средстава, господине министре, колико се годишње издваја за увоз пијаће воде, ето и поред свега тога ми ту воду увозимо, уложило у регулисање водотокова и довођење пијаће и питке воде до оних насеља која то немају, рурални изглед Црне Горе би био данас много повољнији и много бољи. Такође, господине министре, једна од великих заблуда јесте да је вода само добро. Она то јесте, али вода може да буде и зло и Ви, укидањем ових дозвола и свих ових баријера, доводите до тога да се њени ефекти кад се она јавља као зло мултипликују. Сви смо били у прилици да гледамо оне стравичне слике поплава од прије пола године. Онај ко је хтио да то погледа из овог угла, могао је врло лако да примијети да је 90% поплавених кућа млађе од 20 година. Господине министре, људи граде и упорно граде на оним подручјима која су сукцесивно сваких 5 до 7 година изложена поплавама, а онда после, када се деси то што се деси, сви пружају руке према држави и очекују помоћ. Ми смо претходно укинули потребу да се обавезно прибавља геотехнички елаборат, па смо укинули ову дозволу, па укинули ону дозволу, а кад се деси то што се деси .... својим дијелом тамо гдје се гради неплански и у зонама које су добрим својим дијелом изложене поплавама онда сви очекују да држава помогне. Одакле господине министре? “Боље је спрјечити, него лијечити” и ово што Ви данас предлажете, а што ми не можемо да подржимо, иде управо супротно од те народне пословице која је, Бога ми, и данас важећа. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре,
Обратићу Вам се не као предлагачу овог закона већ као министру за информатичко или информационо друштво и бићу, надам се, много краћи него што је предвиђено. Скоро па да сам био склон да подржим предложене измјене и допуне овог закона јер сматрам да Црна Гора, не због својих европских пријатеља већ због својих грађана, треба да учини све и ама баш све што се не дотиче њеног државног достојанства и интереса, да створи могућности за несметано улагање у ову област јер је чињеница да ми не посједујемо капацитете који би то могли да развијају на бази домаће производње тако да морамо бити отворени за стране улагаче, за стране произвођаче, и тако даље и тако даље.
Сматрам да Црна Гора мора не да буде само шампион по броју мобилних телефона по глави становника, (а Свјетска здравствена организација упозорава да су они по свом штетном утицају таман ,,по глави становника,) већ да сваком њеном грађанину морају бити доступни сви остали облици електронских комуникација и да се мора учинити све да Црна Гора у највећој могућој мјери прати искораке у тој области. Кажем да сам скоро био спреман, за разлику од свих ових претходних закона из овог пакета уклањања бизнис баријера, да овај подржим да нијесам прочитао чланове од 5 до 8 у којима сте казнену политику у овој области прилагодили измјенама и допунама новог Закона о прекршајима. Па, господине министре, неприхватљиво је, а рећи ћу, не замјерите ми, да није ово лични однос, готово смијешно да у ситуацији када су сви електронски емитери и провајдери и остали учесници у електронском саобраћају у Црној Гори или монополисти, или олигомонополисти и то на тржишту које, иако ограничено и мало, одваја профите од десетине и стотине милиона евра, казнити некога за било какав прекршај у овој области са 22,50 евра? Шта, господине министре, ако поменути нема ситно ових 22,50 евра па мора да оде на трафику да купи жваке и цигарете да их раситни, а донијећемо ускоро Закон о ограничењу употреба дуванских производа. Господине министре, боље би било да нијесте прописали никакву казну, него што сте организације, појединце, правна лица, свеједно, који остварују милионске и десетомилионске профите казнили од 22,50 па ево чини ми се да у једној од тих одредби је предвидјен износ од 11.000 евра. То је, оно што би се рекло за њих "џепарац" господине министре, спрдате се са државом, прије свега. Ако већ хоћете да будете беневолентни, а подржао бих вас у томе, ослободите их сваке одговорности док направе то што треба Црној Гори. Или, ако већ сматрате да треба санкционисати њихово незаконито понашање, онда пропишите казне достојне, прије свега, државе а онда сразмјерне профиту који ове организације и ови емитери остварују. Овако, ово је заиста изругивање са казненом политиком и само из тог разлога, господине министре нећу моћи, говорим у своје име, не знам шта ће Клуб одлучити, нећу моћи да Вам подржим овај закон. Хвала. ...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, Ви добро знате да ја, прије свега, добро познајем српски речник и такође добро знате да ја водим рачуна о јавно изговореној ријечи, не само овдје, него и на сваком другом мјесту. Не знам блажи израз у мом језику за ово што покушава ријешити са ових четири пет чланова у овом закону. То јесте спрдање и много је ружније то што чини држава себи него што ја то жигошем, будите сигурни. Можемо ми то да крстимо како год хоћете, али остаје чињеница да држава понижава себе, а нијесам ја само дужан да бринем о њеном угледу и интересу него је то, прије свега, и превасходно обавеза господина Лазовића...
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, госпођо Лакочевић, колегинице и колеге,
Не могу а да се за тренутак не присјетим једног утиска који ме све вријеме расправе о овом предлогу измјена и допуна држи, а то је да ми кад нешто шта хоћемо, хоћемо то одмах и да ово што је данас предмет расправе није у функцији рјешавања проблема већ покушај да се стекну неке симпатије код оних који то од нас не траже, а који ће, ипак, на крају процијенити колико смо стварно у овоме узнапредовали о чему је ријеч. Јер, господо, из угла човјека који је 20 година био новинар није проблем слободе или неслободе медија у Црној Гори то што новинаре и власнике медија туже кад не говоре истину и кад клевећу, већ што новинарима онда кад говоре истину пријете, сачекују их, узнемиравају, бију по ћошковима и, на крају, убијају. И будите сигурни ово о чему ћете ви данас гласати, а што ми нећемо подржати, неће ријешити тај проблем. Али, прије него што изнесем једну другу сумњу која мене држи у увјерењу да ово није баш најбоље рјешење, желим са вама да подијелим једну анегдоту о једном истинитом догађају који се иза оног великог рата десио горе код нас у Полимљу.
Наиме, један је једном, на јавном скупу, у присуству великог броја грађана рекао да је шпијун. Напомињем ријеч је о времену кад се о личном и моралном дигнитету и те како водило рачуна јер нијесам сигуран да то данас за многе не би био комплимент. У циљу заштите свог моралног интегритета он је дотичног тужио суду. Како је ријеч о угледним породицама тадашње друштвено - политичке структуре су покушале да их измире.Наравно није успјело, а посљедњи покушај је учинио судија непосредно прије изрицања пресуде позивајући окривљеног да се извини или ће га казнити драстично. Овај је одбио и судија му је тада изрекао казну од 20.000 динара која је према тврђењу савременика била довољна рецимо да се купи бирано имање у Полимљу. Овај је питао може ли то одмах да плати и на одговор да може понудио 40.000 динара. Шта радиш, човјече, на 20 сам те осудио, каже судија, он њему: не бих пропустио да частим себе приликом да још једном овога назовем шпијуном.
Питам се и доводим ово у онај контекст о коме смо разговарали на Одбору за уставна питања: не доводимо ли ми овим измјенама и промјенама закона неке људе у посебан положај? Инаугуришемо ли грађанина вишег реда који ће увијек моћи да издвоји колико је довољно или више него што је довољно да себи приушти неку унутрашњу сатисфакцију и да некоме науди на начин на који сматра да му може наудити. Или, да преведем то на језик свакодневнице, шта је цијена, господо, нечијег моралног угледа? Која је то сума новца и која је то истина до које ће се доћи, кроз грађанску парницу? Ви знате да чак и у најефикаснијем грађанско - правном поступку она траје између четири до пет година. Кога ће, након пет година, да интересује та истина, и шта ће се десити ако одређену особу, не мора то да будемо ми, иако смо стално данас истицали да су у питању јавне личности него неко ко нема благе везе са укупним дешавањима, неко процијени као сметњу остварењу неког интереса, рецимо припадника невладиног сектора кога нека интересна групација препозна као сметњу за остварење неког свог циља па га дезавуише и учини неподесним и неподобним у једној конзервативној средини каква је још увијек Црна Гора за јавну комуникацију. Кад та личност након пет година, кроз један мукотрпан процес, гдје она, а не починилац кривичног дјела мора да доказује да није то што јој је спочитано на крају дође до истине, а овај то галантно плати сумом коју је унапријед укалкулисао.
И на крају госпођо Лакочевић, дозволите ми да упутим једну замјерку на саму норму. Ја нијесам правник али ми је неприхватљиво ,,да се неће кажњавати за клевету односно увреду учињену путем медија.” Ваљда за став, а да ли је то клевета и да ли га онај о коме се став износи преопознао као клевету, на жалост, остаје њему да доказује у грађанско-парничном поступку.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, госпођо Лакочевић, колегинице и колеге,
Не могу а да се за тренутак не присјетим једног утиска који ме све вријеме расправе о овом предлогу измјена и допуна држи, а то је да ми кад нешто шта хоћемо, хоћемо то одмах и да ово што је данас предмет расправе није у функцији рјешавања проблема већ покушај да се стекну неке симпатије код оних који то од нас не траже, а који ће, ипак, на крају процијенити колико смо стварно у овоме узнапредовали о чему је ријеч. Јер, господо, из угла човјека који је 20 година био новинар није проблем слободе или неслободе медија у Црној Гори то што новинаре и власнике медија туже кад не говоре истину и кад клевећу, већ што новинарима онда кад говоре истину пријете, сачекују их, узнемиравају, бију по ћошковима и, на крају, убијају. И будите сигурни ово о чему ћете ви данас гласати, а што ми нећемо подржати, неће ријешити тај проблем. Али, прије него што изнесем једну другу сумњу која мене држи у увјерењу да ово није баш најбоље рјешење, желим са вама да подијелим једну анегдоту о једном истинитом догађају који се иза оног великог рата десио горе код нас у Полимљу.
Наиме, један је једном, на јавном скупу, у присуству великог броја грађана рекао да је шпијун. Напомињем ријеч је о времену кад се о личном и моралном дигнитету и те како водило рачуна јер нијесам сигуран да то данас за многе не би био комплимент. У циљу заштите свог моралног интегритета он је дотичног тужио суду. Како је ријеч о угледним породицама тадашње друштвено - политичке структуре су покушале да их измире.Наравно није успјело, а посљедњи покушај је учинио судија непосредно прије изрицања пресуде позивајући окривљеног да се извини или ће га казнити драстично. Овај је одбио и судија му је тада изрекао казну од 20.000 динара која је према тврђењу савременика била довољна рецимо да се купи бирано имање у Полимљу. Овај је питао може ли то одмах да плати и на одговор да може понудио 40.000 динара. Шта радиш, човјече, на 20 сам те осудио, каже судија, он њему: не бих пропустио да частим себе приликом да још једном овога назовем шпијуном.
Питам се и доводим ово у онај контекст о коме смо разговарали на Одбору за уставна питања: не доводимо ли ми овим измјенама и промјенама закона неке људе у посебан положај? Инаугуришемо ли грађанина вишег реда који ће увијек моћи да издвоји колико је довољно или више него што је довољно да себи приушти неку унутрашњу сатисфакцију и да некоме науди на начин на који сматра да му може наудити. Или, да преведем то на језик свакодневнице, шта је цијена, господо, нечијег моралног угледа? Која је то сума новца и која је то истина до које ће се доћи, кроз грађанску парницу? Ви знате да чак и у најефикаснијем грађанско - правном поступку она траје између четири до пет година. Кога ће, након пет година, да интересује та истина, и шта ће се десити ако одређену особу, не мора то да будемо ми, иако смо стално данас истицали да су у питању јавне личности него неко ко нема благе везе са укупним дешавањима, неко процијени као сметњу остварењу неког интереса, рецимо припадника невладиног сектора кога нека интересна групација препозна као сметњу за остварење неког свог циља па га дезавуише и учини неподесним и неподобним у једној конзервативној средини каква је још увијек Црна Гора за јавну комуникацију. Кад та личност након пет година, кроз један мукотрпан процес, гдје она, а не починилац кривичног дјела мора да доказује да није то што јој је спочитано на крају дође до истине, а овај то галантно плати сумом коју је унапријед укалкулисао.
И на крају госпођо Лакочевић, дозволите ми да упутим једну замјерку на саму норму. Ја нијесам правник али ми је неприхватљиво ,,да се неће кажњавати за клевету односно увреду учињену путем медија.” Ваљда за став, а да ли је то клевета и да ли га онај о коме се став износи преопознао као клевету, на жалост, остаје њему да доказује у грађанско-парничном поступку.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господине потпредсједниче, колегинице и колеге,
Осврнућу се на Предлог измјена и допуна овог закона из два угла. Из угла посланика Нове српске демократије, али и из угла човјека коме је добрим дијелом и Вашом заслугом, господине потпредсједниче, омогућено да чари робијашког живота осјети са оне друге стране браве. Управо са становишта тог искуства да одмах кажем да ћу подржати ове измјене и допуне, и то из више разлога.
Први разлог и основни који ме мотивише да будем наклоњен овом пројекту који радите јесте чињеница да, и као човјек и као политички одговоран радник, сматрам да смисао казне не смије да буде друштвена одмазда већ да казна мора да буде васпитна мјера и да се, сложићу се ту са колегом Спахићем, мора свакоме ко је у једном тренутку из разноразних мотива, најчешће у тренутку помрачења свијести починио нешто због чега се можда већ истог секунда покајао, пружити шанса да се рехабилитује.
Такође, оно што ме мотивише да подржим ово рјешење јесте и чињеница да се у овом тренутку у Заводу за Извршење кривичних санкција већ налази број затвореника који је одавно премашио и онако скромне норме и који додатно отежава и онако скромно хумане услове за издржавање кривичних санкција у тим установама. А још више из разлога што се велики број грађана Црне Горе налази на списку оних који чекају на прилику да одуже свој дуг друштву и држави. Могу вам посвједочити да су дани чекања тога датума тежи од дана када се већ крене на извршавање казне. Али, без обзира што институт условног отпуста у правно техничком смислу доживљавам као наставак издржавања казне, али у другачијим условима, условима који су пуно хуманији, јер се затвореник сад налази у окружењу људи који га воле, који брину о њему у условима у којима чак и држава испољава одређену благонаклоност према њему у смислу подршке његовој ресоцијализацији и тд, сматрам да је законодавац морао да препозна она кривична дјела, односно, њихове починиоце који због свог деструктивног дјеловања и због атака на систем моралних вриједности не завређују ову друштвену милост. Условни отпуст је истовремено и чин државног и друштвеног милосрђа.
У том смислу, господине министре, сада се обраћам Вама као министру, и предложио сам амандман у коме сам, по мом неком виђењу, препознао сам одређена кривична дјела чији починиоци заслужују овај чин друштвеног милосрђа, не само са становишта моралне неприхватљивости и неодрживости самог акта милосрђа у систему када је то морално неприхватљиво, у једној средини каква је Црна Гора, већ и из разлога оне сумње, коју је исказао мој колега Славен Радуновић, да би се у том процесу арбитраже, а признаћете да је одлучивање комисије својеврстан процес арбитраже о испуњености одређених услова могло поткрасти да се и онима који то ни по чему не заслужују, осим по томе што су задужили или неку друштвену или државну структуру, изађу у сусрет и омогући да значајан дио своје казне на која их је ово друштво осудило проведу у овим много хуманијим условима.
Да вам преведем то на српски језик, господине Марковићу. Осудите некога због тешког убиства на 30 година, па га Апелациони суд осуди на 19, а онда му ви овим чином омогућите да у затвору остане нешто више од 10 година. Мислим, господине Марковићу, да је то друштвено неприхватљиво. Сматрам да сте као законодавац морали да препознате та кривична дјела и те починиоце, и да за њих ускратите могућност да се обрате овој комисији за условни отпуст. Иначе, због свега овог другог, рекох, имате мој глас.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Најкраће, господине министре, нисам ни очекивао да ћете их прихватити. Оно што је неприхватљиво, јесте, ваш позив на мотив. Кад ви говорите о европским стандардима то мени личи на покушај да се палма, рецимо, засади на Антарктику. Ја говорим о нечему што су црногорски услови. Кроз саму чињеницу да наше правосуђе не познаје смртну казну и ту врсту одмазде за разлику од многих који нама то доцирају а то имају у свом правосуђу, мени се чини да је већ испољена одређена друштвена и државна милост према починиоцима неких кривичних дјела. У нашем миљеу, у нашем моралном кодексу, постоје кривична дјела, а самим тиме и њихови починиоци, који не заслужују друштвену и државну милост, а ово је чин друштвене и државне милости.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала, господине потпредсједниче.
Господине Нумановићу, и сами смо предлагали, па, самим тиме, као странка ћемо и подржати свако рјешење које иде у прилог олакшавању позиције радника у Црној Гори, који су највеће жртве транзиционог периода. И будите сигурни да, не отимајући се око права првенства то што једном нијесте препознали нашу иницијативу, па сте је данас присвојили као своју, ми ћемо иза овога стати.
Али, једна реченица из Вашег образложења ме је понукала да Вас питам сљедеће -Наиме, рекли сте да сте овим рјешењем избјегли селективан приступ разним категоријама радника, али се бојим да сте чињеницом да сте ово законско рјешење орочили на 31.12. ове године заправо направили селективан приступ у оквиру исте категорије радника.
Замислите ситуацију, господине Нумановићу, два добра друга, који су 20 година радили на истом радном мјесту, под истим условима, отприлике 30 година укупно, али један тих 30 година, односно 20 година, тог бенефицираног радног стажа испуњава рецимо у јуну, јулу, августу ове године, а један 04. јануара 2012. године. Е, сад, овај има право на ове повлашћене услове, а овај само због “проклета” четири дана то право нема. Не чини ли Вам се онда, господине Нумановићу, ово рјешење спорно са становишта правичности и праведности које је једно од основних начела код доношења закона, а, с друге стране, врло проблематичним и са становишта уставности овог рјешења, јер одређене категорије оне који су по свим другим условима једнаки доводи у неравноправан положај?
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, колегинице и колеге посланици,
Тешко је, понекад илузорно, расправљати о некој законској норми као о нечему крајње апстрактном, о нечему што се не дотиче реалног живота и што нема реалне реперкусије на оно што се дешава око нас. Тако да, узимајући ову ријеч, не могу из своје главе да избришем слику од прије неку ноћ са државне телевизије, на којој предсједник државе са једним блазираним осмјехом дјеци која се, заиста, од срца осмјехују дијели пригодне приручнике на језицима и на средствима која она разумију приказана њихова дјечија права. Тог момента су ми пала на памет она дјеца која не само да су несвјесна својих права, већ су несвјесна и својих проблема.
Господине министре, овдје сте неколико пута, одговарајући на иницијативу два посланика који су изашли формално са амандманом у име свих нас који мисле на исти начин, рекли да је то немогуће остварити јер је ријеч о личним правима. Питам вас, господине министре, Ви сте хуманиста, Ви сте љекар, шта је са правима оних који су осим тога што су радили и привређивали овом друштву и овој држави били хероји рада, слободно то могу да тврдим, водећи бригу о својој дјеци са изузетно тешким поремећајима у развоју? Ко може и на који начин, господине министре, да измјери рад тих родитеља 24 сата 365 дана у години бдјења над дјецом, која не само што не знају и не могу да кажу шта их боли, већ чак понекад нијесу свјесна ни да су жива. Тешко је бити у руднику. Ја сам дијете радника који је своју скромну пензију, нажалост починуо је, зарадио на мјесту са посебним отежавајућим околностима, и знам шта то значи. Више сам него убијеђен да се тај рад који се одвија осам сати дневно, пет дана у недјељи са мјесецима одмора, са свецима, празницима не може ни изблиза измјерити са трудом и радом који улажу родитељи пазећи на особе које су, такође, грађани и имају сва права која имамо и ми запослени, незапослени и било какви. Господине министре, знам да када се нешто хоће да се то може, да се може наћи правни основ да се и права ових родитеља уврсте у права из пензијско-инвалидског осигурања.
Такође, господине министре, спадам у оне посланике који прије него што се опредијеле за неки законски пројекат увијек имају на уму његове ефекте на стварна дешавања, па између осталог и на она решења о којима смо овдје одлучивали и на њихов ефекат на Фонд пензијско-инвалидског осигурања. Немојмо да се кријемо иза чињенице да ће то да оптерети не знам колико Фонд ПИО јер је ријеч о највише стотину потенцијалних корисника тога права. Немојте ми рећи да у ситуацији када ћемо за неки дан да донесемо одлуку да један принц може да узме четири и по милиона, када смо свакога спортисту који је ишта урадио за Црну Гору и за њен спорт наградили са спортском пензијом, да ће ових 100 пензија да угрозе Фонд ПИО до мјере да за то не можемо да гласамо. Господине министре, на крају овог свог обраћања, нећу да се обратим Вама, Вас очигледно не могу да убиједим. Обраћам се вама, поштоване колегинице и колеге, у име оних чији глас не може да допре до овдје. Срећом, не спадам не само у родитеље који имају тај проблем, него тај проблем немам ни у окружењу, али знам како изгледа. Молим вас, не више сада у име колегинице Бајрамспахић и колеге Спахића, већ у име свих нас и у име оних који очекују ово решење, да се издигнемо, издигнете изнад потребе за неким слијеђењем партијских ставова и партијске послушности, да једном у овом дому не будемо само посланици, партијски функционери и партијски војници већ, прије свега, родитељи и хуманисти и да подржимо овај амандман, а вријеме ће показати да смо били у праву.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, колегинице и колеге,
Из којег год угла да се приђе овом законском пројекту, а не може човјек да избјегне један амбивалентан однос који се неминовно намеће без обзира да ли му прилазите са позиције пушача или непушача. Ја сам непушач и имам све разлоге овог свијета да подржим једно овакво рјешење, да гласам за њега, не само за то што је у европском маниру већ зато што би човјек који мисли добро и себи и својој породици својој околини морао да подржи све што иде у прилог побољшању општег здравља и опште културе здравља, али као неко ко 50 година и нешто дијели простор са пушачима знам шта је страст знам шта су проблеми и знам колико је могуће и колики су крајњи домети овог Закона. Сумњам у те домете из једног простог разлога који ме наводи на то да чак оспорим и сам његов наслов.
Господине министре, може да пише на папиру шта год хоћете, али постарао сам се ових дана и онолико колико је то мени било доступно извршио поређења са искуствима земаља у окружењу и онима које то држе на интернету у односу на потрошњу дувана након усвајања оваквих и сличних закона.
Господине министре, употреба дуванских производа није ограничена, напротив, нажалост, само су пушачи склоњени са јавних простора и са јавних површина и само је физички урађено да се издвоји простор за непушаче у циљу њихове заштите али на начин што су пушачи протјерани. Е, из тог разлога, господине министре, ми се јавља она дилема која ме држи до мјере да чак и не гласам за овај Закон јер сам против сваке ресоцијализације и сваке сегрегације било кога, па и пушача.
Такође, оно што ме држи у увјерењу да овај Закон, ево, не могу да кажем да није добар, добар је сам по себи, али неће имати оне ефекте које све очекујемо јесте чињеница што он кажњава посљедицу. Намеће ми се поређење са недавно усвојеним Законом о спречавању злоупотребе дрога, ја сам тада похвалио то рјешење, зато што највећи број његових одредби иде на превенције. Овдје ми санкационишемо посљедице, господине министре, и то на један врло драстичан, да не кажем, драконски начин, а мало шта се чини на пољу превенције.
Господине министре, ово ми личи рецимо на ситуацију кад бисте кажњавали корисника дроге, али не оне у Колумбији који је производе и не оне који је проносе свијетом и шверцују. Знате и сами какав је однос државе према дуванској индустрији. Али, такође као љекар знате да се у дуванској индустрији у овом тренутку, као својеврсна хемијска и адитивна средства користе више од 60 веома отровних материја које наводно побољшавају квалитет дувана, а све су усмјерене на јачање зависности од пушења и сви то знате и сви то знамо али у дуванску индустрију нико не дира.
Такође, знате, господине министре, учили сте ако ништа друго макар кроз један предмет, психологију, да у адолесцентском добу кад се највећи број грађана опредјељује да буде пушач или непушач, свака забрана помало дјелује стимулативно. Све то, господине министре, ме упућује на закључак да ће ово физички одвојити пушача од непушача и протјерати пушаче, а будите убијеђени да 99% њих зна оно што знамо и ви и ја да је дуван штетан, али и даље пуше, а само ће их протјерати тамо на неку друштвену маргину.
И још нешто господине министре, можда бих подржао овај Закон под условом да она средства која се обезбиједе спровођењем казнених одредби из овог Закона буду искључиво усмјерена на један рачун намијењен превентивним активностима у основним и средњим школама кад се регрутује највише пушача, јер колико ја знам мало њих је почело да пуши у 20 години. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала, господине потпредсједниче.
Колегинице и колеге, господине министре,
На први поглед измјене и допуне овог закона би можда чак завређивале и подршку, без неке велике расправе. Саме по себи и саме за себе не представљају неки проблем. Нико претпостављам са елементарним здравим разумом и са елементарном политичком и људском одговорношћу за укупно стање у Црној Гори не би требало и не би могао да буде против свих оних мјера које иду у прилог унапређењу пословног амбијента и смањењу онога што се зове - пословне баријере. Међутим, господине министре истако сам то и приликом дискусије поводом једног од претходних закона из тог пакета које смо овдје усвајали, мени се чини да овдје није проблем у конкретним рјешењима већ да је проблем у самом концепту. Ја овај проблем и његово решавање не видим кроз укидање свега и свачега, свих могућих и немогућих дозвола већ, би много прихватљивији И по укупне интересе и грађана и државе много цјелисходни начин био кад би се повећала ефикасност управе и кад би се све оне дозволе, које и даље држим, су неопходне, добијале кроз један много ефикаснији и временски много скраћенији поступак него што је то данас, а не да идемо у њихово елиминисање. Не заборавите, господине министре, ја знам да вас тренутно интересују само одредбе овога закона и да сте ви тим поводом ту, али било је ту у задњих 15-так дана неколико ваших колега са сличним задатком. Шта имамо? Укинули смо дозволу за геотехничка истраживања, па смо укинули водопривредне дозволе, укинућемо и ове дозволе. Шта ћемо за последицу имати, господине министре? Један хаос који и онако већ, поред свих ових дозвола, хаос у грађењу влада, који ће се сад само озаконити.
Знам, господине министре, и тога смо сви ми овдје свјесни, да се елементарне природне катастрофе не спречавају законима. Оне се дешавају, па макар та област била уређена најбољим могућим законом. На жалост, један од најсвежијих примјера је сам Јапан који, ја вјерујем, има најригорозније грађевинске и све остале услове с обзиром да на подручје које се налази али десило се то што се десило. Циљ свих ових неопходних дозвола које су из вашег угла сада и угла потенцијалних бизнисмена препознате као препрека, није било да спречава инвестирање и да спречава градњу, већ да омогући оне услове и оне елементе у тој градњи које ако не могу да предуприједе макар могу да ублаже евентуалне последице неке природне катастрофе и да омогуће њихово благовремено санирање. Ви кажете овдје да нема потребе за овом дозволом за стамбену јединицу до 500 м2 и четири стамбене јединице. Господине министре, то вам је најмање 10 становника. Шта ако та стамбена јединица или кућа буде изграђена на начин да до ње не може да дође, рецимо, ватрогасно возило и да се приликом њеног лоцирања и приликом добијања грађевинске дозволе на то уопште не обрати пажња? На који начин помоћи тим људима? И сијасет других решења које смо на жалост ових дана под једном општеприхватљивом законском мимикријом око стварања једног повољнијег законског амбијента усвојили, не водећи рачуна о могућим последицама кад се све то већ једном деси.
Имам утисак да дијелим мишљење и мојих колега из Клуба, да не можемо ово да подржимо. Не зато што ово није добро само по себи. Мислим да није добар концепт и да би много било корисније и много боље, господине министре, да смо порадили детаљније на овом закону о управнм поступку и на оним законима који регулишу добијање тих дозвола на начин да се побољша рад ураве којој сте на челу и да се грађанин кад се већ једном нађе пред шалтером са обавезом да прибави све ове дозволе са тог шалтера не сељака на к


Датум: 27.09.2011
Close
Close