Пета сједница првог редовног засиједања, 26.04.2011.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Вукчевићу, оно што сте изнијели у свом излагању можда и не би пробудило моју потребу за коментаром да се нијесте и Ви упецали на ону причу о томе да" дуг није зао друг." И да то што се Црна Гора задужила на нивоу од готово 42 % свог бруто националног дохотка и није баш толико опасна ствар. Више је него јасно да не постоји готово економије у свијету која је тренутно сама себи довољна и која сама може да продукује онолико средстава, да покрије своје јавне расходе и да задуживање није нешто што је специфично само за Црну Гору, али оно што нас разликује од многих других јесте чињеница што ми у овом тренутку, а бојим се ни у догледном периоду не располажемо капацитетима за сервисирање тих дугова. Знате на шта личи Црна Гора са тог аспекта у овом моменту? На породицу у којој нико не ради, у којој су сви на Бироу за запошљавање, али су дигли кредит да би узели храну и да би купили луксузни аутомобил. Знате све је то фино, та вожња онако прија док не дође прва рата.
Ја Вас питам господине Вукчевићу од чега ћемо ми, ако укупне економске прилике у Црној Гори остану, а бојим се да хоће један дужи период овакве какве јесу, да сервисирамо те дугове. Шта то у Црној Гори одбацује доходак, одбацује вишак вриједности, од чега ћемо ми да враћамо те дугове.
Господине Вукчевићу у Црној Гори се увози вода, 40 милиона евра за увоз воде. Ја не знам, треба ли било какав други коментар нашим укупним економским приликама мимо тога. И то је проблем, а не само задуживање само по себи.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, госпођо Савовић, колегенице и колеге, Да се одмах на почетку изјасним и да кажем да ћу овај закон подржати с обје руке и да се искрено надам да ће ме у томе ставу слиједити и моје колеге из Клуба, а у то и не сумњам и то из два разлога. Прво, због његовог несумњивог друштвеног значаја, јер покушава да регулише једну изузетно важну друштвену област, а друго што је, рецимо, за разлику од Закона о забрани пушења је више усредсређен на превентиву и на санкционисање узрока, а не последица.
Били смо у прилици и на одборима и овдје у јавној расправи да чујемо заиста веома инспиративне и за мене лично образовне дискусије колега љекара који су овај проблем освијетлили са медицинског становишта и колегиница социолога које су указале на социолошку патологију друштва изложеног утицају и појачаном присуству психоактивних супстанци и чињеницу да је број корисника и зависника од дроге својеврстна клиничка слика укупног друштва. Али ми се чини да је, осим дијелом у дискусији колегенице Наташе Вуковић, остала изван домашаја једна димензија овог закона, заправо његова усредсређеност на већ дефинисане материје, супстанце које су препознате као психоактивне и инкриминисане као могућност злоупотребе. Остало је ван тога, без обзира што ће, законом је предвиђено Влада донијети конкретан списак супстанци које се сматрају инкриминисаним са становишта овог закона, један велики број супстанци и њихових корисника који имају елементе дроге и подстичу зависност, а које се могу слободно користити. Они који су присуствовали расправи на Одбору за здравство били су у прилици да чују колегу Зорана Срзентића који је истакао да, рецимо, код производње дувана, произвођачи користе више од 60 органских и неорганских супстанци које подстичу зависност од дувана. Зар то, госпођо Савовић није дрога? А они то несметано раде. Чак без обавезе да се то унесе у деклерацију која обавезно иде уз производ, мимо количине катрана и никотина, и оних основних елемената које садржи дувански производ. Да Вам не помињем и бројне напитке и пића која се јавно рекламирају по систему: ,,дају вам крила” и ,,од њих не можете заспати.” Пазите, рекламирају се чак и на државној телевизији и доступна су без икаквог ограничења малољетницима јер се, наводно, ради о напицима потпуно бесопасним, а у наслову и у реклами стоји да дају посебне ефекте на психоактивно стање њихових корисника. Ја мислим да је овај закон морао да обухвати и те и такве супстанце и те и такве произвођаче. И да, ако ништа друго, а оно макар јавно упозори кориснике тих производа и тих продуката да су ,,обогаћени” ево да употријебим еуфемизам, супстанцама које утичу на основно психоактивно стање корисника. Госпођо Савовић, 60 производа директно усмјерених на повећање зависности. Ако то није дрога, онда ја незнам шта је то!!!
Такође, желим да подржим колегеницу Бајрамспахић и да јавно прозовем а користим прилику да се тренутно налази и предсједница Одбора за здравље, да предложе и иницирају измјене и допуне Кривичног закона Црне Горе на начин што ће најмање једна трећина имовине стечене организованим криминалом, а највећи удио у том организованом криминалу су дроге, буде усмјерен на програме превенције и на изградњу установа за лијечење зависника од дрога. Ја не знам какво је стање на Какарицкој гори, али знам поуздано да једна Какарицка гора није довољна за Црну Гору! Не знам ни како је стање у Доброти, али сам недавно прочитао у новинама Извјештај Омбудсмана који каже да су услови за лијечење зависника и затвореника у Доброти на нивоу раних година XИX вијека и да је то срамота за Црну Гору. Свјестан сам да држава нема пара, али има пара у овом дијелу о коме је говорила колегиница Бајрамспахић, у чему је ја подржавам, у дијелу оне имовине која је стечена на начин што су појединци згрнули огромна богатства на несрећама појединаца И, на несрећама породица и на несрећама укупног друштва. Онај ко једном уђе у то коло из кога се, ево чули смо овдје, тек њих 12 % успије вратити, трајно постаје не само свој и проблем своје породице, него проблем друштва и незасита рупа у коју се, без икаквог ефекта, дан - ноћ сипају одређена средства. Колико год она била мала кад се зброје испада поприлична сума. И зато, кажем, подржавам то што овај закон, у многим својим одредбама иде у превенцију, иде напријед, иде ка стварању оних услова да се број корисника смањи, да се укаже на опасност од коришћења дрога, да се са тиме на вријеме, прије него што дођу у ситуацију да буду изложени том искушењу, нарочито малољетници упознају, да се, ако не ништа друго, а ту морате помоћи, изолују школе од могућег контакта са разноразним препродавцима, дилерима и тако даље. Или да се макар разликује у санкционисању онај ко наводи на коришћење дроге малољетно лице у односу на онога који то одаје ономе ко је пунољетан и коме више, да кажем, нема повратка и, а на то сам указао и у полемици на Одбору да се много строжије, не на нивоу комуналне, санитарне и незнам које инспекције, поведе рачуна о контроли количина дроге која се, као лиценца, даје одређеном произвођачу у односу на количину коју он испоручи наручиоцу јер се ту крије међупростор за легалну злоупотребу и злоупотребу ових супстанци.
Такође, госпођо Савовић, оно што је, по мом мишљењу, једна од фалинки овог закона, јесте казнена политика. Ја знам да се у многим аспектима држава покушава поставити и хумано, али у овој области, госпођо Савовић, не признајем право на хуманист, тако да су износи санкција предвиђени за прекршаје по основу овог закона по мом мишљењу сувише благи. Онај ко се дрзне да зарађује, или да се понаша на било који начин мимо овог закона, на штету здравља и појединца и породице и укупног друштва, не може бити санкционисан као обичан прекршилац било којег другог закона. На жалост, примјећујем да на то нико није обратио пажњу нити је покушао амандмански да дјелује, а не знам да ли има сврхе да то радим ја, али у сваком случају подржао бих енормно повећање износа који су предвиђени за санкционисање злоупотреба појединих одредби овог закона, јер то сматрам и једном од превентивних мјера да у што мањој количини и у што мањем броју случајева дође до злоуптреба овог закона и свега онога што он покрива.
Дакле, имате нашу подршку, и хвала што сте ме саслушали.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Танасијевић, очигледно се нијесмо разумјели. Ја нијесам говорио о томе да поред психоактивних супстанци постоји опасност од коришћења алкохола, дувана, што може довести појединца у неко друго стање од, условно речено, нормалног, и друштво у проблем. Говорио сам о супстанцама органског и неорганског поријекла које нијесу на списку психоактивних супстанци којих се тиче овај закон, а додају се производима типа дувана, пића и хране да би појачали потребу корисника за њиховим коришћењем. Колега Срзентић је, ако се сјећате, на Одбору, чак и именом и презименом, набројао те супстанце које су врло отровне и подстичу зависност корисника дуванских производа и потребу за њима, а које се врло легално, без икаквог санкционисања, чак и без потребе упозорења корисника, додају дувану да би, рецимо, онај који је већ огрезао у пушењу што више тражио те производе. Такође, рекао сам јавно се рекламирају напици доступни дјеци основног школског узраста након којег ,,добијате крила” и након којих ,,вам се не спава.” Ако то није дрога, ако то није нешто над чим друштво треба да се запита, онда ја стварно не знам, шта је осим ако нема потребе ,,да сви некуд полетимо.”
Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Колега Вукчевићу, ја не спорим готово ништа од онога што сте ви рекли, али мени се чини да ми, расправљајући о овом Закону, превиђамо једну, по мени, веома важну чињеницу, а то је да је једно закон а друго нешто што се зове национална стратегија за борбу против дроге. Овај закон сам по себи је добар закон. Ја сам то истакао у свом излагању и уз неке мање поправке би могао чак да буде и међу онима који у неким рјешењима и иду испред ситуације. Никад ни један закон, па ни овај, није сам по себи довољан да се нешто спријечи и предуприједи. Оно што овдје изостаје и оно што сам ја чак данас могао да констатујем и у дијелу расправе која је вођена, јесте, општедруштвени консензус о томе колико је питање и проблем дроге питање и проблем цијелог друштва. Знате, она поређења типа ,,мање је тога код нас него у другим земљама“ или онога типа ,,ајде видите шта се ради по Лозани“ итд. Итд, нијесу охрабрујући подаци. Ми смо мало друштво, нас је 600 хиљада становника, ми се овдје готово сви међусобно познајемо и на неки начин смо везани и овдје ниједна појединачна и ниједна породична трагедија, изазвана коришћењем ових супстанци, није сама за себе. Она постаје много шири друштвени проблем и Црна Гора је у проблему. Оног момента кад се сви сложимо са тиме да је Црна Гора у проблему, па макар он са становишта пуке статистике био и мање изражен него у другим срединама, лако ћемо се сагласити око тога како да га решавамо.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Апсолутно подржавајући вашу беневолентност да се ово разријеши на најпријатељскији могући начин, имам једну дилему: Која је гаранција да ће, уколико ми одложимо данас засиједање Скупштине и наставимо га сјутра у 10, Јавни сервис преносити сједницу, ако не постоји обавеза овим досадашњим протоколом којим су регулисани односи између Скупштине и Јавног сервиса да то раде у овом тренутку?
Само ме то интересује, јер се онда у случају да та обавеза не постоји и да они сјутра у 10 могу данас обавијесте да неће да врше директан пренос Скупштине, питам шта смо добили? Само ту дилему сам имао и мислим да она теба да опредијели да ли ми данас да наставимо са радом или не.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Хвала.
Покушаћу да будем конструктиван.
С обзиром да онај који одлучује о томе хоће ли бити или неће бити преноса има плату од 4.000 евра, има пуно право да се понаша овако.Али, предлажем, да ми не губимо вријеме, да наставимо рад на оним тачкама које и онако не би биле преношене, а да ову тачку одложимо за сјутра, уз сав онај ризик који иначе слиједи - бити преношена или не бити преношена. Ако смо се спремили да данас радимо до 18 сати, и ако смо се спремили да у ова два дана исцрпимо дневни ред, онда је глупо да данас прекинемо и да доводимо динамику коју смо планирали, у питање.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, поштована господо из Агенције, колегинице и колеге,
Да сам ово излагање имао прилику да изложим јуче, имао бих вјероватно другачији концепт него данас, не из разлога што би се преносило, или се не би преносило на ТВ, већ са становишта једне информације коју сам јуче чуо, а која ме данас, а требало би све нас, доводи пред једну велику дилему Шта је данас заштићени податак?
Они који су пратили информативне емисије јуче су могли да чују вијест да је чувена компанија Сонy повукла више од три милиона својих конзола за чувене игрице Плаy статион јер су им хакери провалили у систем и дошли до података, међу којима и до броја банковних књижица које преко три ипо милиона грађана користи.
Када у ери напретка технологије једна таква високософистицирана компанија у области информативне технологије не може да заштити своју базу података, питам и себе и вас која је то база података у Црној Гори данас заштићена од ових и сличних злоупотреба и шта данас уопште значи заштита података и шта значи заштићени пакет података? То је једна димензија. На жалост, на ту веома осјетљиву и сложену димензију овог питања, која у Црној Гори због наше технолошке заосталости добија још више на значају, иде и она друга а то је да су наши подаци не незаштићени од хакера, јер на срећу нијесмо још довољно интересантно подручје за такав вид упада, него су незаштићени од оних који би требало да их штите.
Ја знам, господо из Агенције, да сте ви нешто што се зове пионирски искорак у овој области и да сте зашли у простор који је крајње недефинисан, неистражен, законски неуобличен и да вас чека, и вас и нас са вама, много тога и да ћемо се много пута опећи и да ћемо до многих рјешења доћи тек након што главом ударимо у зид. И зато, ја ћу да поздравим ваш извјештај, јер то што радите, кажем, боље је какво год да је, а није савршено, да се не лажемо, али у сваком случају је корак напријед у односу на оно што смо имали и пружа какву-такву наду и какву-такву гаранцију да ћемо, ако ништа друго, имати коме да се пожалимо на могуће злоупотребе и на могуће повреде основних људских и Уставом загарантованих права која се тичу заштите података и заштите приватности.
На жалост, рекох, технологија је учињела да се данас простор у коме је загарантована приватност сваке врсте готово може мјерити метрима квадратним. Чак и последње упориште гдје би човјек требало да буде свој и са собом, стан, замислите чак и спаваћа соба, најновијим измјенама Закона о Агенцији за националну безбједност је изузет и данас буквалано човјек појединац, не само онај који је проказан и означен као сумњичав него и обичан грађанин, више не може бити сигуран ни на једном једином мјесту, било то улица, јавни простор, било то институција, зграда, стан, а да га велико око Великог брата однекуд не посматра.
Данас није проблем то што се прислушкују, што сте контролишу и што се прате сумњиви. Данас је најсумњивији критеријум сумњичавости. Ко данас, у чије име и са којим правом одређује и означава ко је сумњив? Шта је данас категорија “непријатељ народа”, “непријатељ државе”, ко су те категорије данас? Ко то данас одлучује и са којим правом одлучује и класификује људе и сврстава их у осумњичене и неосумњичене? И шта је са правом оних који дијеле животни и сваки други простор са тима који су осумњичени, а не спадају у осумњичене? Шта је са супружницима, шта је са дјецом, шта је са родитељима, шта је са пријатељима? Гдје је граница права да се неко прати и прислушкује и да му се улази и у личне податке у односу на право оних који су у суживоту са њиме да им ти подаци и да им та приватност буде заштићена? Ви сте реаговали, имали сте прилике да се заправо оштро се супротставите једној од најеклатантнијих злоупотреба права на приватност коју је Агенција за националну безбједност свих ових година од како постоје ооператори мобилне телефоније вршила упадом у пакете података.
Ја сам на то скретао пажњу господину Јоковићу и прије него што сте се ви огласили, јер сам имао лично искуство са тиме и знам поуздано да су не само руководилац Агенције за националну безбједност него и њени најобичнији оперативци располагали приступним шифрама за конекцију са базом података ових елекронских емитера и у сваком тренутку могли да уђу у ту базу и да се њоме користе. Зато Вам постављам питање, иако се оно конкретно не односи на извјештај који сте поднијели, али спада у обавезу: Шта је са подацима до којих су они дошли на тај начин? Имају ли право да их чувају? Зашто их и за које потребе чувају? Докле имају право да их чувају? Јер докле су год тамо, а кажем не спадају у ону врсту података на које они по закону и уз одобрење надлежног судског органа имају право на посједовање, отвара се могућност њихове злоупотребе, отвара се могућност уцјена, отвара се могућност свега и свачега. Јер, не заборавите, Црна Гора је мала друштвена заједница. Овдје се зна ко колико кварних зуба има и довољно је да једна информација процури у врло уском кругу да је за два дана имате у цијелој Црној Гори. Ја знам да је од како постоји људска цивилизација питање које најбоље одсликава читаво ово стање, питање “ко контролише контролоре” и знам да је то у постојећем односу снага, политичких, друштвених, како хоћете, у постојећем миљеу каква је Црна Гора и у постојећим законским оквирима прилично немогуће. Зато сматрам да је једини начин да се бори против могућих злоупотреба у овој области јавност рада. На вама је, поштована господо из Агенције, да ту јавност обезбиједите и на вама је, јер сте позвани и одабрани а самим тим се подразумијева и стручни, да ослушкујете, испитујете и указујете и тражите законска решења да се та област уреди што прецизније, што детаљније и што боље. У овој Скупштини, у Клубу у име којег излажем, имаћете подршку. Понављам, прихватамо ваш извјештај не гледајући му претјерано у зубе, јер је боље од свега што смо до сад имали. Честитам на неким потезима које сте већ направили, подржавамо вас у томе и обавезујемо вас, ми смо вас бирали, да нам укажете на вријеме и да сигналишете гдје су и у којим законским рјешењима проблеми који вас онемогућавају да свој посао обавите до краја. Овдје, у овом дому, ми као посланици једино можемо на тај начин да дјелујемо и једино можемо на тај начин да вам ширимо оквир, законски и сваки други, да бисте свој посао, за који сте плаћени колико и ми, могли да обавите ваљано и до краја. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине Рутовићу, колегинице и колеге, На дневном реду је један од оних бројних докумената о којима, ја морам да признам и да дио одговорности за један такав однос преузмем на себе, приступамо доста декларативно, доста необавезно и без упознавања и продирања у саму суштину онога што потписујемо и онога чему приступамо свјесни једним добрим дијелом у недјелотворност тих бројних конвенција када је њихова примјена и њихова суштина у Црној Гори у питању, а с друге стране скоро и по некаквој навици која се полако уврежује овдје да смо ми заправо овдје једна, да кажем, мануфактурна трака која треба тај сијасет прописа и закона, који нам сљедују на овом путу према Европској унији, да само одштамбиљамо и да ставимо и да сложимо тамо у те бројне фасцикле које ће скупљати прашину на полицама Министарства правде или на неким другим мјестима, а која ће у реалном животу бити присутна кроз оно што се зове воља оних који су на власти. Теоретичари политичких кретања када је власт и њена суштина у питању, а гледано из модерног угла и модерних кретања на политичкој сцени самом унутрашњом суштином власти сматрају присуство или силе или информације. Присуство силе, као сржи власти и њеног одржавања све мање је у моди. Присуство и посједовање информације, могућност њеног дозирања, могућност манипулације том информацијом се данас сматра најјачим оружјем и најјачим моментом за очување или за обарање одређене власти на одређеном простору. Оно што ме мотивисало да узмем ријеч,када је у питању ова конвенција, јесте стање духа у Црној Гори када је ријеч о слободи приступања документима. Није довољно то што постоји закон, као што није довољно постојање ниједног закона самог по себи, мит о недодирљивости, мит о недокучивости онога што се ради у власти је нешто што у Црној Гори није ни начето. Знате која је могућност да се у Црној Гори деси неки викиликс. Једнако отприлике колико и вјероватноћа да неке од бројих метеорита који круже око Земље или пролазе њеном путањом удареу у њу. 1:1.000.000, а бојим се да када је о Црној Гори ријеч да та вјероватноца иде на много, много већу сразмјеру. Ја знам да ћемо ми изгласати ову конвенцију, приступити њој, али такође знам да са становишта промјене стања у Црној Гори то неће значити ништа. Говорили су моји претходници о томе која је могућност да ми који смо креатори, на крају крајева, и те законске атмосфере и амбијента додјемо до одређених података, а када смо ми у тој немогућности више него у могућности, могу вам рећи да је могућност грађанина обичног да додје до нечега што се зове службени докуменат и да на основу увида у тај службени докуменат додје до одређене информације, јер није само интенција да се докуменат види још реципрочно вишеструко суочена са непромостивим баријерама. Гласајући за ову конвенцију ја молим све вас, молећи самог мене да имамо на уму да није довољно само да дигнемо руку ....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге,
Мотив да се јавим за ову дискусију није конкретно овај споразум који треба да се потпише, већ чињеница да проблем око дипломатских представништава Црне Горе у иностранству није исцрпљен тиме што ћемо ријешти питање будуће амбасаде Црне Горе у Републици Турској. Ви знате, и ја то не морам да подвлачим, да што се тиче мене лично и клуба којем припадам, ми ни изблиза не дијелимо готово ни један од спољно политичких погледа и спољно политичких акција Црне Горе, и за многе непосредне одлуке и активности, не само да нијесмо спрени да их подржимо, већ се никада са њима нећемо помирити. Али, то је једна друга прича. Оно што је неизбјежно и оно што чека и нас сјутра кад преузмемо управљање Црном Гором, јесте, потреба да Црна Гора, као држава, има своја дипломатска представништва у земљама за које се опредијели. Али, оно што је претходна обавеза, а што никад ова Влада и ова власт није урадила јесте да направи сразмјеру између својих спољно политичких интереса и својих економских могућносити. У тој чињеници, господине Катнићу, видим на неки начин и везу што се овим поводом обраћам вама и ако је ово превасходно и првенствено проблем Министарства вањских послова. Наиме, оно што ја сматрам питањем не само потребе већ питањем части и угледа, а то је у дипломатији, такође, веома важно, јесте, локација, позиција и изглед дипломатских представништава које Црна Гора има у иностранству. Био сам недавно свједок у једној од држава која је у овом тренутку од посебног спољно политичког интереса за Црну Гору, да дипломатско представништво можете наћи сасвим случајно. Вјерујте, без обзира, на моју позицију, посланичку, грађанску и какву год хоћете, било ме је у извјесној мјери срамота изгледа тог дипломатског представништва. Представништо иоле боље спољно трговинске фирме, господине Катнићу, у тој држави изгледа боље од дипломатског представништва Црне Горе. На почетку нечега што се зове резиденцијални кварт, гдје 50м након те локације наилазите на велелепне виле дипломатских представништава земаља које то себи могу да приуште, готово непримјетна, са таблом која се налази на ивици подрумских степеница и са државном заставом која се налази уза саме степенице, при том изблиједила, исцијепана и да вам не кажем каква. То није слика коју Црна Гора заслужује да је представља на било којој тачки у иностранству. Можемо ми да се споримо око тога шта под Црном Гором подразумијевамо, али је чињеница да оно што нам је заједничко, јесте и мора да буде, њен међународни углед, господине Катнићу. Па опружите се онолико колико вам је губер дуг. Тамо гдје сте се опредијелили да имате резиденцијално представништво, оно мора заиста бити репрезентативно. И да га нема, боље да те послове представљања Црне Горе обавља нека друга амбасада и неко друго дипломатско представништво, него да се обавља на тој и таквој адреси и у тој и у таквим просторијама. Упозоравам Вас да начин на који је ово ријешено са Републиком Турском треба у најмањој могућој мјери да буде основица и да буде модел на који би требало да ријешите питање дипломатских представништава Црне Горе у оним земљама, понављам за које се Црна Гора опредијели да су јој у спољно-политичком том погледу најважније.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Катнићу, уопште ми није јасно на основу чега сте Ви извукли закључак да је питање међународног угледа Црне Горе искључиво ваша ствар и да је Црна Гора ваше приватно власништво и да се по свим сегментима и по свим облицима њеног испољавања може једино препознавати по вама. Она припада, вјерујте, и мени ништа мање него било коме од вас са те тамо стране. То што се ми не слажемо и нећемо се никад сложити због чега Ви сједите тамо, ја сједим овдје, а брзо ћемо се замијенити, око тога каква она треба да изгледа то је друга прича. Али, када је у питању њен међународни углед као државе, господине Катнићу, то није никако ваша привилегија. И ово не схватите као подршку вама и вашој спољно-политичкој визури Црне Горе! Ни на крај памети. Али, докле год будем ја жив и сви моји који су у Црну Гору уложили све што су имали и могли нама ће бити стало до Црне Горе и до њенога угледа и то не на начин на којима је вама стало, господине Катнићу, него на један начин који подразумијева историјско утемељење и државно утемељење. Јер не почиње Црна Гора 21. Маја, господине Катнићу, и не почиње са Вама, а будите сигурни, неће се ни са вама завршити.



Датум: 19.09.2011
Close
Close