Алексић: Конгресна теологија

Након што је прогласио "неовисну и суверену државу", извршио уставни геноцид над Србима, избацио српски језик из школа, а српски народ свео на статус обесправљене популације ван устава и закона - шеф режима Мило Ђукановић је одлучио да среди ствари и у области духовности, и да коначно ријеши и проблем постојања Српске православне цркве у Црној Гори. Зато је као следећи партијски задатак испројектовао "једну, аутокефалну православну вјерску заједницу у Црној Гори", и та његова идеја је постала саставни дио новог програма ДПС-а, усвојеног на последњем конгресу те странке. Образлажући своје залагање да се формира организационо самостална православна црква, Ђукановић је у интервјуу РТЦГ 16. маја ове године истакао да је то неопходно због превазилажења подјела међу православним вјерницима, односно због "обједињавања корпуса православних вјерника у Црној Гори".
Осим тога, по његовом мишљењу, то треба урадити зато што Митрополија црногорско-приморска (Епархију будимљанско-никшићку он упорно игнорише и уопште је не спомиње) "као аутономан дио, али ипак дио СПЦ, није довољно у сагласју са оним што су државни интереси Црне Горе". Коначно, закључио је Ђукановић, треба створити цркву "која ће логично бити у хармоничним односима са државним органима". Очито је да Ђукановић жели православну цркву која би била у функцији црногорског идеолошког пројекта, и зато је ту идеју он лично покренуо и образложио. Јер, да није тако – било би заиста необично и неприродно да једна странка лијеве оријентације, чланица Социјалистичке интернационале, у свој програм уграђује предлог како поједине цркве треба да уређују своју унутрашњу организацију. (Овом иницијативом Ђукановић и његова партија крше уставно начело одвојености цркве од државе, по коме је црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију)
Што се тиче идеје о стварању "једне православне цркве", због "обједињавања корпуса православних вјерника" – у питању је класична замјена теза. И сада у Црној Гори постоји само једна православна црква. Тзв. "ЦПЦ" је антицрква која служи као средство притиска на православну цркву. Она не окупља вјернике, него црногорске шовинисте и атеисте, који сматрају да црква треба да буде у функцији црногорског идеолошког пројекта. Дакле, међу православним вјерницима нема подјеле, јер су они окупљени у оквиру СПЦ, односно њених овдашњих епархија. Подјела међу вјерницима би настала уколико би се реализовао Ђукановићев наум (што се граничи с фантастиком, зато што је то просто немогуће), јер највећи број православних вјерника, по логици ствари, не би прихватио политички мотивисану промјену канонског поретка и статуса цркве. А то је управо оно што прижељкује ова власт и што тако дуго припрема.
М. Ђукановић, наиме, размишља на следећи начин: раскол у цркви и подјела међу православним вјерницима би толико ослабила ову најзначајнију институцију у земљи да би је режим лако ставио под своју контролу. Јер, да подсјетимо, православна црква је једина институција у овој земљи која није под контролом режима и која није у служби црногорског идеолошког пројекта. Све друге установе и удружења то већ одавно јесу: и Универзитет, и Академија наука, и студентска удружења, и синдикалне организације, и Адвокатска комора, и удружење правника, и највећи број невладиних организација. Стога диктаторски режим не може да се помири са чињеницом да јој нека институција измиче контроли.
Осим тога, ова власт се не би задовољила само аутокефалним статусом цркве. Њој не би било довољно да црква више не буде српска. Власт једноставно жели да црква буде антисрпска и само би таква црква за ову власт била прихватљива. Ђукановић је то, уосталом, јасно казао: треба му црква која ће бити "у сагласју са државним интересима Црне Горе". А сви знамо да је приоритетни државни интерес Црне Горе – асимилација Срба. Држава свим својим потенцијалима притиска Србе да престану да буду Срби и да постану национални Црногорци, да свој језик не зову српским, него црногорским именом, и да не припадају Српској, него "црногорској цркви".
У плановима Мила Ђукановића православна црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ цркви, супротан канонима, и потпуно стран њеном бићу). Он неће православну цркву која има јеванђељску мисију; он жели институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била "у хармоничним односима са државним органима", у којима (да и то не заборавимо) за Србе нема мјеста. Дакле, у цркви какву Ђукановић пројектује не би било мјеста, прије свега за Светог Саву, јер је он – са становишта официјелне црногорске историографије – не само страни светац, него и "окупатор Црне Горе". У таквој цркви не би било мјеста ни за српски језик (као што му нема мјеста ни у другим државним институцијама), већ би се служба вршила на лингвистички непостојећем "црногорском језику", а, следствено, не би било мјеста ни за ћирилично писмо, кога одавно нема "у државним органима", са којима би црква требало да буде "у хармоничним односима". Такву цркву жели конгресни теолог Мило Ђукановић и остали креатори црногорског идеолошког пројекта.

 


Будимир Алексић, посланик Нове српске демократије
 




(ДАН, 13. 08. 2011.)




Датум: 13.08.2011
Close
Close