Четврта сједница првог редовног засиједања, 22.03.2011.

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Господине потпредсједниче, поштоване колеге.
Предлогом закона о регионалном развоју чланом 4 су утврђена три региона: сјеверни, централни, приморски и утврђене су области које припадају овим регионима. Сазнали смо да сјеверном припада 11 општина, централном четири, а приморском шест. Кад се утврђује број региона у смислу овог закона требало би да један од најважнијих критеријума буде и уједначеност броја становника, поред ових које је господин Шабовић прије набројао.
Наиме, према последњем попису број становника у сједиштима општина, дакле у сједиштима општина износи око 348 хиљада или нешто више од 56% од укупног броја становника у Црној Гори.
Дакле, говорим о броју становника у сједиштима општина. Оваквом подјелом предложеном, утврђено је да број становника који живе у сједиштима општина изгледа овако. У приморском региону у сједшитима општина је 68 хиљада или око 19%, а од укупног броја становника, нешто мање од 11% у сјеверном региону, у сједиштима општина је од 73 хиљаде становника или нешто више од 20%, односно 11,7% од укупног становништва Црне Горе. Док је у централном региону у ове четири општине у сједиштима општина око 215 хиљада или око 62%, односно 35% од укупног броја становника Црне Горе. Немам времена да износим употребне податке односно анализу о броју односно учешћу пољопривредног становништва по предложеним регионима што је веома важно кад се разматра равномјерност регионалног развоја Црне Горе или на примјер оно што је веома важно однос природних ресурса по регионима или однос постојеће привредне инфраструктуре по регионима која сада равномјерно умире независно од региона итд. итд.
Дакле, мишљења сам да предложена подјела не одговара ни привредно-економским, ни демографским условима у Црној Гори. У члану 6 каже се да стратегију развоја доноси Влада, мислим да је то парекселанс посао парламента. Стратегију развоја Влада може да предложи, али свакако мора парламент да одлучи. У члану 7 стоји да је за све послове предвиђене овим Предлогом закона одговаран државни орган надлежан за послове регионалног развоја у даљем тексту министарство. Није тачно наведено име и презиме министарства или се доноси рекао бих важан закон, а Влада не зна чији је то посао. Па и у члану 12 пише да Министарство утврђује чак и степен развијености јединица локалне самоуправе, само што не знамо које министарство тако озбиљан посао има у опису свога дјелокруга рада. У Новој српској демократији мишљења смо, да једно овако важно питање заслужује чак и посебно Министарство за развој, а у најмању руку овим законом да се прецизира министарство у овом из овог састава Владе.
У члану 11, каже се да ће се степен развијености јединица локалне самоуправе одредити преко такозваног индекса развијености. Али, није прописан начин израчунавања тог индекса, већ ће се накнадно утврдити некаквим прописом Владе. Мислим да би било лакше, обзиром да се не зна још увијек , бар тако пише у овом Предлогу закона, како ће се доћи до тог индекса. Дакле, било би једноставније, а у црногорским условима практичније и сврсисходније, да сте просто написали у члану 11, да се јединице локалне самоуправе разврставају на оне изнад 50% републичког просјека бруто друштвеног производа, по становнику наравно и оне испод тог процента и даље како то стоји у члану 13. Тако би се дошло до потпуно јасног и недвосмисленог резултата који би представљао егзактну подлогу за будући рад по питању равномјерног развоја.
У члану 22, предвиђа се оснивање такозваног партнерског савјета за регионални развој којег именује Влада. Ово је посебно занимљив детаљ из овог предлога закона, дакле, Влада оснива партнерски савјет. Набројано је из којих ће све институција бити формиран, у том набрајању једино нема институција из струке и науке, нема Црногорске академије, нема Универзитета и тд. То само указује да ће равномјерност регионалног развоја и даље бити ексклузивитет појединца или најужег круга људи и да ће зависити искључиво од њихове воље. Даље, нема ни ријечи колико траје њихов мандат, односно мандат тог савјета. Не зна се колико ће чланова да чини тај савјет. Мислим да све то треба да пише у овом предлогу закона. Да ли ће савјет имати, нејасно је, савјетодавни, арбитражни или какав већ карактер? Све у свему један овако важан за Црну Гору, рекао бих веома важан закон, по мом мишљењу требало би да има шири и много прецизнији приступ. За очекивати је било да ће овај закон на прави начин поставити питање несразмјерног развоја, на примјер сјевера Црне Горе и рецимо Подгорице. Ми у Новој српској демократији нијесмо сигурни да ће власт, односно Влада, показати барем вољу да иде даље од пуке подјеле на регионе. Бојим се да иза, чини ми се, великих, а можда и прераних надања, лебди круцијално питање, а то је, новац, финансијска добит од предприступних фондова Европске уније, бесповратне помоћи међународних организација, кредита међународно финансијских организација и тд, како то стоји у члану 20 предлога овога закона. Да ли ће овај закон, између осталог, иницирати трку између појединих градова по предложеним регијама из члана 4, за будуће центре тих регија, иако овај закон није предвидио постојање регионалних центара? А постати центар региона значи привући инвестиције, фондове и значи финансијско јачање. Та трка у одређеном смислу може да буде и добра, али познавајући нас, наш начин и нашу сујету, склон сам да вјерујем да ће бити управо супротно.
Предложена регионализација по дефиницији подразумијева децентрализацију. То значи, да и региони имају већи степен аутономије у смислу одређивања приоритета свог развоја, односно развоја свог региона, да предлажу и свој регионални савез за развој који овим предлогом закона није ни предвиђен. Дакле, да ли је у реду да имамо један централни партнерски савјет у три регије? То је контрадикторност. Ако се иде на регионализацију онда би било у реду да и регије имају своје савјете за развој. Овако сматрам да предлагач закона није баш имао најјаснију представу шта хоће. Можда је овај предлог, рекао бих, дошао рано јер регионализацију у смислу овог закона треба ипак да прати искрена политичка воља и кадровски и институцијални капацитети. Лично мислим да се пребрзо и помало брзоплето ушло у овакву регионализацију, јер прије тога треба да се спроведу многе ствари. Између осталих на примјер и повраћај имовине по локалним самоуправама, регијама, а онда ако хоћемо равномјеран развој треба да се спроведе и фискална децентрализација. Али, од свега тога мислим да неће бити ништа, тако да од пуке подјеле на регионе неће се много одмаћи. Самим тим велики сам скептик и по питању равномјерног развоја, односно превазилажења или бар ублажавања несразмјерног развоја у Црној Гори. Захваљујем.
...

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Господине министре, нешто је нејасно. Рекосте да регионализација није релевантна. Не знам каква јој је сврха онда. Не знам зашто сте је онда уопште предложили. Ако је то тако, онда је овај закон потпуно промашио. Зашто нијесу предвиђени регионални центри које сте и Ви сад споменули? Да ли сте наумили да на примјер један град, па био то и мој Никшић или Подгорица или било који други, буде регионални центар за све три регије. Ако је то наум, то је скандал. Примјера ради, ако рецимо сјеверни регион кандидује неки од својих пројеката код предприступних фондова Европске уније, и ако бог да тај пројекат прође и добију те паре, значи те паре прво долазе или у Подгорицу или у Никшић или у било који други град, па тек онда њима, а то не може. Часније је да не правите онда регионализацију ако је то тако како Ви кажете.
...

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Господине предсједниче, поштоване колеге.
Господин Радуновић и ја смо поднијели амандман на овај закон о којем су јуче господа Мандић и Радуновић дали добро образложење. Овом приликом желио бих само да скренем пажњу свих вас, на суштину тога амандмана.
Дакле, члан 21, мијења се и гласи: да се након ријечи коришћења на стрелишту, брише текст и замјењује се новим. Као и ради пребацивања из једног стамбеног или пословног простора у други с тим да током процедуре преношења власници који посједују оружје, на основу оружног листа за држање оружја не смију са оружјем излазити у јавне објекте, нити исто износити из транспортног средства, док муниција мора бити ван оружја.
Дакле, чланом 13 овога Предлога закона већ је прецизирано у којим случајевима су оправдани разлози за набавку оружја, па је набрајано у ставу, тачки 1 да је то лична безбједност, тачка 2 ако се бави ловом, тачка 3 ако се бави особа спортским стрељаштвом.
Дакле, по нама је потпуно нереално, па ево да кажем и несхватљиво, да онај за кога се процијенило да је здрав у сваком смислу те ријечи, да је добио од званичних органа дозволу за оружје, да не може да га пренесе из једног објекта у други. Да га пренесе из свога стана у коме стално живи у кућу на селу у којој борави, на примјер, преко љета. Мало нам је то нејасно, мало нам је несхватљиво, а добио је редовно и дозволу за то оружје. Не знам шта је сметња, да се то не би могло урадити. Захваљујем.



Датум: 08.07.2011
Close
Close