Четврта сједница првог редовног засиједања - 22.03.2011.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, господине Јоковићу, Сваки искорак у правцу демократизације и контроле Службе националне безбједности мора да буде поздрављен и мора да буде подржан. Јер, ако ишта постоји у једном друштвеном систему а да је сачувано од процеса демократизације и да је до те мјере мистификовано да поприма чак понекад и размјере гротеске, то су службе националне безбједности, и то није спецификум ове службе и немојте ово схватити као критику од те болести болују и службе најразвијенијих и најдемократскијих држава у свијету. Јер, питање које је старо колико и демократија, ако не и старије од демократије, ко ће контролисати контролоре? је садржано и сама је суштина сваке приче о службама националне безбједности.
Међутим, не само као посланици опозиције, већ као грађани, а оно што често овдје заборављамо заштићени да кажем и неком својом посебном позицијом, а и понекад обавезношћу да подржавамо нешто само зато што је партијски интерес да смо прије свега и послије свега, и послије ових мандата, грађани и да све о чему данас и свих ових дана овдје одлучујемо да ће се прије или касније обити о нашу главу јесте интерес грађанина да буде заштићен од могућности злоупотребе. Јер, од оне, да кажем на неки начин стравичне девизе која је некад владала на овим просторима "Да ОЗНА све дозна" па до данас када су техничке и технолошке могућности контроле, праћења саучествовања у нечијем породичном и личном животу достигле те размјере да чак је велико питање да у овом моменту док ми расправљамо многе од ових мјера које ћемо овдје данас или неки дан усвојити већ застаријевају, намећу потребу да се овим много озбиљније позабавимо и ван оних оквира који подразумијевају политичку острашћеност за и против.
Господине Јоковићу,
Проблем свих проблема, а проблем и овог закона због кога врло скептично гледамо на њега иако кажем поздрављамо многе од ових института које сте овдје измијенили, јесте питање права такозваних колатералних жртава ваших метода. Знате, кад уђете некоме у стан, кад му уђете у животни простор, није више ријеч само о њему као потенцијалном предмету вашег интересовања. Ријеч је о праву на приватност свих оних других који дијеле тај животни и стамбени, пословни, какав год хоћете простор, а који нијесу ни једним својим поступком нити завриједили да буду праћени, нити на то било ко, па ни Служба националне безбједности, има право. Па се онда, с тим у вези, поставља питање судбине тих материјала, тог доказног материјала који се на тај начин стиче, ко га чува, до које границе и могућности спречавања злоупотребе у разноразне сврхе и у разноразним приликама.
Господине Јоковићу, ја вас ипак, без обзира на све политичке конотације, доживљавам овдје као професионална и желим да заиста у свом послу будете врхунски обучени, врхунски професионални, не само ви него читав тим коме командујете и зато вам је сад прилика да као професионалац пажљиво ослушнете ове предлоге и ове амандмане које смо као опозиција предложили, чија сврха није да вас ограничимо у раду. Напротив, желимо да будете што ефикаснији, али је сврха да вас спријечимо, а и вама ће то олакшати, од могућих злоупотреба појединаца и да вас, на крају крајва, сви скупа дођемо до оне климе у којој државни непријатељи нијесу они који другачије политички мисле, господине Јоковићу. А сва сврха, нажалост, Службе националне безбједности се до сад исцрпљавала и исцрпљивала у томе, већ да заиста дефинишући појам националне безбједности као безбједности свих нас у Црној Гори, без обзира шта мислимо, коме припадамо и како се зовемо и крстимо, или клањамо, створимо амбијент у коме ћете имати апсолутну подршку и Скупштине а и свих грађана у Црној Гори. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Стојковић, Вама ћу се као дами прво обратити, господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици,
Предлог измјена и допуна Закона о социјалном савјету је један од оних, да кажем, законских пројеката који из разлога измјена некаквих формално правних услова се прилагођавају и у суштини не доносе, не могу рећи ништа ново, али у сваком случају не доносе ништа битније ново.
У овом случају овај закон о коме ми данас расправљамо заправо је његово формално прилагођавање новонасталој ситуацији када је ријеч о репрезентативности синдиката, ни за јоту није помјерио оно најважније што представља проблем у Црној Гори, а то је питање социјалне несигурности којој су изложени грађани Црне Горе.
Црна Гора се самодефинисала као земља социјалне правде и самим тиме се обавезала да ће посебну, да кажем, пажњу у креирању државне политике посветити социјалној политици.
Шта ми данас госпођо Стојковић имамо на дјелу:
Прво, да не постоји конзистентна социјална политика. Друго, да се социјалном политиком не баве социјални партнери, у овом случају Влада, послодавци и синдикат, јер имамо ситуацију да се послодавци ослобађајући се свих оних обавеза према запосленима, па и самих запослених, социјални терет пребацују на државу, синдикати немоћни да било шта преузму и предузму озбиљније у сталном су покушају да уцијене државу, односно Владу да повећа нека социјална давања и имамо Владу која је захваљујући неолиберланој економској политици све дизгине и све полуге управљања економским кретањима у држави буквално испустила из руке.
На другој страни, такође немамо конзинстентну одлуку о томе ко је предмет социјалне политике у Црној Гори госпођо Стојковић. Ми 20 година након обећања у Црној Гори нема основе за сваку социјалну политику, а то је социјалног картона.
У овој се држави још увијек не зна ко је стварно у социјалној потреби, ко је социјално третиран захваљујући чињеници да је близак овоме и ономе, а ко умире, буквално речено и зависи од повремених и ад хок социјалних акција да му се помогне. Па захваљујући тој и таквој чињеници госпођо Стојковић ми данас имамо социјалну политику као врсту политичке трговине - ако ћете да гласате за ДПС, онда ћете бити социјално збринути. Па се дешава да породице и појединци који су у најбољој животној доби и у најбољој животној снази су корисници социјалне помоћи, само захваљујући чињеници што су у одређеном тренутку своје повјерење дали Демократској партији социјалиста. Та и таква социјална политика, госпођо Стојковић, поред чињенице да је црногорска економија, да је њен буџет недовољан за сервисирање свих социјалних потреба у ситуацији кад огроман број незапослених притиска социјалне фондове, уз све ово о чему сам претходно говорио чини овај закон само пуком шминком који ни најмање неће допринијети ефикаснијој социјалној политици и побољшању социјалног положаја појединца или одређених социјалних групација.
Потпуно је свеједно да ли у новом социјалном савјету учествује по 11 представника ове или оне, да кажем овог или оног типа социјалних партнера, потпуно је свеједно ко бира и поставља савјет и секретара, итд. итд., све је то формално правна шминка која се ни најмање не дотиче суштине проблема када је у питању социјална политика у Црној Гори, а то је да те политике нема, па се реагује од случаја до случаја, па појединци морају да сађу 600 м под земљу да би се изборили за одређена социјална права, други морају да чуче мјесецима испред Владе или међу капијама....ситуацији кад чак и тако ограничена материјална средства омогућавају да они који су стварно социјално угрожени буду заштићени, али кад се то расподијели на овај начин, кад политички критеријуми одређују кориснике, кад су корисници цосијалне помоћи и социјалне заштите они који ни по једном критеријуму на то немају право, онда долазимо у ситуацију да они који су стварно у социајлној потреби не стижу на ред или ако стигну, стигну само до мрвица и тако да Клуб Нове српске демократије неће подржати овај закон. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Ово је све у духу овога образовања одраслих, ми се одрасли спорије образујемо, па и у техници.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Желио сам само да искористим прилику. Ја сам и на одбору, када смо расправљали, покушао да разјасним двије дилеме које се тичу овога закона који ја, иначе, поздрављам као једно цјеловитије рјешење, једног, по мени, прилично важног сегмента укупног образовног процеса, а односи се на члан 6 гдје су дефинисана значења појединих израза и сада не тражим, не сјећам се тачно следећег члана али ћу овај погодити оно што ме копка. Значи, овдје се под одраслим учесником овог образовног процеса подразумијевају лица старија од петнаест година, а онда се назначава да се у програме основних образовања одраслих могу укључити и лица млађа од петнаест година живота која немају статус ученика.
С обзиром да је основно образовање обавезујуће и обавезно, мене интересује на који начин неко млађи од петнаест година може бити изузет из овог процеса и потпасти под критеријум и могућност образовања одраслих и такође, у једном од чланова унапријед се прописује да извођачи наставе у процесу образовања одраслих морају бити андрагошки оспособљени. Нема и није дефинисано шта је потврда да је неко у тој сфери андрагошки оспособљен, уколико није професор са неког од ових образовних факултета, условно речено. Јесте. Или дипломирани андрагог кад су у питању разни раднички универзитети, ауто школе и тако даље, шта се подразумијева под андрагошки оспособљеним извођачем наставе и шта је доказ о његовој андрагошкој оспособљености и могућности да буде извођач наставе. Ето, ако може ове двије дилеме? Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Ми смо Пословник тумачили широко, а све у функцији разјашњења и добре кумуникације. Госпођо Курпејовић, ја сам схватио шта је интенција увођења лица млађих од петнаест година у образовни процес, али не чини ли Вам се да Ви једним законом амнестирате починиоце прекршајног и кривичног дјела по основу другог закона. Јер онај ко је онемогућио лице основног школског узраста, без обзира на његову способност , на његове мане, недостатке физичке и интелектуалне и како год хоћете, је направио кривично дјело и то се не смије амнестирати на овај начин прво, а друго, није ми баш било најасније ово накнадно стицање андрагошког искуства код испитног центра. Значи да и они подлијежу образовању одраслих јер не видим на који би ту начин другачије могло да се третира без да и они прођу прво кроз овај циклус образовања одраслих и да код испитног центра или негдје другдје стекну то искуство које је неопходно да буду извођачи наставе.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Танасијевић, спреман сам не само да подржим него да потпишем највећи дио ваше дискусије, али имам један дио који је, по мени, веома споран, на који се, чини ми се, не обраћа довољно пажње, а садржан је у члану 27 овог закона, који се односи на организаторе образовања. Чини ми се да је та тзв. палета институција који врше образовање не само одраслих, него образовање уопште прилично комотно и прилично широко дата и да данас може да образује ко стигне и како стигне. Ових дана кружи Црном Гором један виц: улази аутобус у мојковачку станицу и кондуктер се обраћа путницима и каже - поштовани путници, овдје ћемо се задржати петнаест минута, неко може да оде до тоалета, неки могу и да попију кафу, а неки могу и да заврше факултет. Мислим да је то највећи проблем образовног система у овом тренутку у Црној Гори, а ништа није боља ситуација ни када је ријеч о образовању одраслих. Овдје су побројани некакви раднички универзитети. Има ли тога данас у Црној Гори? Чини ми се да је овим чланом та лепеза установа које се могу бавити образовањем, без обзира што се ту подразумијева лиценца за рад, прилично широко дата и самим тим не гарантује оно што је основна интенција, а то је да то образовање као резултат нема само диплому него да има знање. Диплома имамо на претек, а знања нијесам баш најсигурнији.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Хадровићу, скоро да се не бих јавио да није било ваше уводне реченице у којој сте изразили, само не знам на чему утемељени, оптимизам када је ријеч о овом закону.
Прво, не видим шта се ту нешто нарочито битно мијења што би требало да појача тај оптимизам и поглед на стварну слику и друштвене прилике у Црној Гори гдје, и сами знате колико, има кривичних дјела почињених ватреним и хладним оружјем.
Друго, и сами знате као и ја, као и сви овдје, да Закон, сам по себи, никад није био препрека да се нешто предуприједи. А с друге стране, никад није да давао довољно гаранција да то што пише у Закону неће се догодити и у стварности.
Треће, не знам како не примјећујете, и стварно ми је ван сваке логике, ван сваког резона чињеница да лице коме чак ни држава не може да гарантује безбједност добије право на набавку и држање оружја, има право да то оружје држи у кући гдје је, по природи ствари, најбезбједније, али не и на било којем другом мјесту гдје опасност по његов интегритет и по његов живот расте скоро геометријском прогресијом.



Датум: 08.07.2011
Close
Close