Осма сједница другог редовног засиједања 28.12.2010.

 ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Лукшићу, из формалних разлога Вам се још увијек не могу обратити са „господине премијеру“, али поуздано знам да ћете Ви то бити. Па ћу и ову моју дискусију тако интонирати као да разговарам са човјеком који је већ овог момента преузео одговорност, не само за привреду и политику у Црној Гори већ и за наше судбине и животе.
Прочитао сам Ваш експозе и за разлику од неких колега не желим да протестујем што је стигао касно. Стигао је на вријеме и кад сам га прочитао констатовао сам да сам могао и да га не читам, јер, сам у њему нашао тачно оно што сам знао да ћу наћи. Оно што га разликује од већ виђеног и већ чувеног овдје, јесте одређени стил, а као човјек коме је стало до стила, па макар и кад се пише најосновнија молба, морам да вам одам признање да имате стила. Што се садржине тиче, рекох „дежави“. Али, пажљиво га читајући, јер сматрам себе довољно одговорним да сваки докуменат који сам обавезан да коментаришем, прочитам и озбиљно схватим, схватио сам и озбиљно оно што сте Ви написали и запазио сам неколико начелних ставки и рјешења које нудите и које, по мени, заслужују да се на њих осврнем не улазећи дубље у оне појединости које су овдје већ колеге добрано изанализирали и назначили.
Оно што сам прво запазио већ на самом почетку, господине будући премијеру, јесте Ваша констатација да Црна Гора нема отворених питања са сусједима. И вјерујте забринуло ме.
Господине Лукшићу, значи ли то да сте се Ви у име Црне Горе и у име грађана Црне Горе већ одрекли Превлаке? Кључа врата за улазак не само у Боку Которску, него у пола Црне Горе? И значи ли то, господине Лукшићу, да ја овог часа могу да пребринем пола моје очевине која се налази са оне стране административне границе са јужном српском покрајином Косово, на коју данас не смију да ступе ногом ни припадници граничне полиције а камоли моји рођаци који тамо имају имања, шуме и, богами, колико до јуче, станове и викендице.
Такође сам запазио, господине Лукшићу, и то бих сматрао једним да кажем квалитетнијим дијелом онога што сте написали, Ваш позив за учвршћивање политичког консензуса. Онолико колико ја вас знам и колико познајем и пратим Ваш политички и јавни рад, ја сам Вас доживио као младог човјека који је спреман на политички консензус. То сте већ и овдје неколико пута демонстрирали и будите сигурни да ћу бити један од протагониста оних који ће Вас у томе подржати. Али, с друге ме стране плаши, господине Лукшићу, недостатак Ваше чврсте позиције у оквиру оних у име којих ово изјављујете. Да Вас не подсјећам на тежину Ваше ријечи и тежину Вашег става око оног недавног случаја поводом договора око Закона о попису, кад су Вас, прије него што се одјек Ваше ријечи и мастило Вашег потписа утихнуо и осушило, ови у чије име Ви говорите и који треба да Вас подрже доминантно у томе, дезавуисали.
Такође бих волио, као грађанин прије свега, да могу да Вам вјерујем, кад наговјештавате да црногорска привреда излази из рецесије и да нас очекују бољи економски дани. Али, не могу, господине Лукшићу, јер се сјећам да сте нас, колико до јуче, увјеравали да та иста економска криза не може да закачи и да дотакне Црну Гору јер је она захваљујући чињеници што је мале економске снаге, изван тих глобалних токова, па нас је онда послије млатила као мокром чарапом по глави и ево никако да се дозовемо свијести.
Био бих спреман, господине Лукшићу, да дигнем обије руке за онај дио Вашег експозеа гдје се позивате на повратак старим вриједностима, на којима је некад почивала, на којима је стасала и опстала Црна Гора. Али, нема тамо помена о томе, господине Лукшићу. Ви јесте потребу да се овдје озбиљније ради, а мање очекује од државе истакли као главни проблем система вриједности у Црној Гори, али вјерујте да она то није. Из Црне Горе, захваљујући владавини ДПС-а, протјерано оно што је Црну Гору учинило Црном Гором, специфичнијом од свих у окружењу. Нема части, нема поштења, патриотизма, поноса, храбрости, истинољубља. Све сам антиподових, темељних, моралних вриједности царује у Црној Гори, господине Лукшићу, и дошли смо у ситуацију због којег би нам се наши ђедови преврнули у гробу. Да нам доњи дио леђа, који се овдје из пристојности не могу поменути буде пречи од образа. И дошли смо у ситуацију да нам они који тај дио тијела стављају у промет диктирају границе моралног и традиционалног оквира. Нема ту промјене, господине Лукшићу, и мени је жао што сте то, имам утисак, овлаш поменули. А волио бих да је то озбиљније.
И на крају, господине Лукшићу, онолико колико је важно, шта намјеравате учинити једнако је важно са киме намјеравате то учинити. Али, прије него се осврнем на нека ваша кадровска рјешења желим само двије генералне напомене.
Прва, јуче сте се овдје малтене извињавали због чињенице да у вашој Влади нема ваших школских другова. Вјерујте као грађанину, било би ми милије да је у њој више ваших школских него партијских другова.
Имам утисак, такође, господине Лукшићу, овако генерално гледано, да сте у најновијем мијешању и подјели карата из ДПС шпила извукли оне слабије, оне са којима се не добија партија.
Јер ја сам више него убијеђен, господине Лукшићу, да сте и Ви свјесни, да се област права и правосуђа, област која је најосјетљивија и најважнија област друштвеног живота, област која значи слободу. Не дефинише и унапређује са човјеком који је, колико до јуче, та права кршио ногама и рукама. Да не може човјек који је попут оног већ легендарног лика Илије Чворовића из филма "Балкански шпијун", бдио над нашим сновима, над нашим телефонским разговорима, над нашим сусретима, породичним окупљањима, инаугурисати систем вриједности и систем права и правде у коме се она неће манифестовати на овај начин на који се ових дана манифестује попут оног времена из дивљег запада кад је шериф упадао онако главачки у салун и прво пуцао па питао.
И, господине Лукшићу, желим да Вас упозорим, има она народна: „Једном полицајац - довијек полицајац“. Овај пут он више нема потребе да контролише нас, бојим се да ће контролисати Вас.
Ја сам, такође, сигуран господине Лукшићу, да Ви знате да се област спољне политике у којој сте Ви сад придодали и област европских интеграција, не унапређује и не спроводи са човјеком који је све ово вријеме више оптерећен грађевинском оперативом и неким капиталним инфраструктурним пројектима него спољном политиком. Такође, нијесам сигуран да се до ауто-пута стиже са оним министром који из три пута не може да погоди нешто што је дугачко 140 и кусур километара.
Такође знам, господине Лукшићу, да сте Ви више него убијеђени да се нарушени и девастирани црногорски туризам не може поправити тако што ћете једног естрадног манекена замијенити једним политичким манекеном. Такође, знам да Ви знате, господине Лукшићу, да се област образовања, она област на коју сте Ви упрли прстом, не поправља са човјеком који се тамо понаша попут „пендрек ефендије“ и који више води рачуна да који од директора што не зуцне или да, не дај боже, не остане какав траг од српског језика, српске културе, од оних доминантних вриједности на којима је настала Црна Гора, него што се брине о квалитету образовања.
Такође, господине Лукшићу, знам да Ви знате као што и ја знам, да се област културе у Црној Гори, област која је апсолутно индивидуални израз која је, нажалост, претворена у један колективни концепт подршке, бесомучне подршке овом државном пројекту као рецимо, послије другог свјетског рата не поправља са човјеком који ту културу доживљава и манифестује као породичну мануфактуру. Господине Лукшићу, ја сам овдје, у разним својствима, био свједок више експозеа мандатара и вјерујте ми на ријеч овај ваш експозе је први експозе у овој Скупштини који није пропраћен макар оним конвенционалним аплаузом из редова оних који вас подржавају. Извуците, господине Лукшићу, наук из тога. И сасвим на крају нека вам је Бог на помоћи, а богами и нама са Вама.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Шабовићу, покушавам да повјерујем да сте прво направили два тешка лапсуса и да иза њих није стајала намјера мада ми то тешко иде, вјерујте.
Прво није ријеч о Завали, него о Превлаци. О веома важном дијелу територије Црне Горе, а друго, мој Шекулар се на срећу не граничи са Албанијом осим у случају ако сте Ви то већ прогласили великом Албанијом. Што се тиче овога осталога господине Шабовићу, мене радује да сте Ви овако добро упознати са ситуацијом. Мора да је та трговина ишла преко Вас. Ја о томе немам појма, али знам нешто што је много важније. Ја сам посједник земље у том дијелу, господине Шабовићу, ево десет година, не смијем нос да помолим тамо, не само ја, ја и нијесам вала нешто нарочито заинтересован, али господине Шабовићу ни моји пријатељи, ни моји рођаци који су колико до јуче ту имали своје катуне, своје посједе, куће чак, господине Шабовићу, ви знате да је она породица Томовића имала кућу тамо. И, господине Шабовићу, убудуће кад год ми дође да тамо кренем, богами ћете Ви преда мном то будите сигурни.

 




Датум: 01.07.2011
Close
Close