Седма сједница другог редовног засиједања 13.12.2010.

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господине министре, колегинице и колеге,
Од како постоји модерно организована држава и од када постоје буџети као облик финансирања јавне потрошње и инвестиција, постоји један умрежени однос према буџету који се не мијења, а сва је прилика неће се промијенити ни у будућности, а то је да увијек постоји разлика и различит приступ оних који креирају буџет и оних који га користе.Та непомирљива, да кажем, супротност је нешто што ће пратити не само буџетско креирање у Црној Гори него буџетско креирање уопште. С те стране, господине министре, можете да будете потпуно релаксирани и да сте предложили буџет од 5 милијарди, овдје би отприлике била иста прича. Потрошачке јединице и ми, као нека врста њихових адвоката, бисмо тврдили да није довољно за реализацију свих планова, потреба и програма. Ви бисте такође тврдили да је то објективно реално, да не може више, да је буџет развојни, да омогућава да свако заврши свој посао и тако даље и тако даље. Оно што је, по мени, много важније од самог износа буџета који сте планирали јесте могућност његове реализације.То је оно у чему не дијелим ваш оптимизам. Црногорска економија, оваква каква јесте, у стању у каквом јесте, не може, будите сигурни, знам да ви као министар нећете и не смијете да признате, да обезбиједи ни оволике буџетске расходе и приходе. Али, то не значи, господине министре, да пара нема. То је оно због чега посланици и Посланички клуб Нове српске демократије неће гласати овај буџет, па кажем да је чак и од 5 милијарди, јер пара има. На жалост, оне нијесу у легалним економским токовима. Оне су у зони сиве економије. Оне су у зони организованог криминала. Оне су у зони недодирљивог круга ималаца који чак ни држава не смије да дотакне. Све док, господине Лукшићу, ово се не односи на Вас, Ви можда нијесте најпозванији, али спадате свакако у тим који је позван да то уради, дакле, све док зарежете тај пришт на економском тијелу Црне Горе и све док не исциједите тај гној, ту сукрвицу, можете на другој страни да повећавате акцизе, порезе, да чините шта год хоћете, из суве дрновине, господине Лукшићу, не могу да потекну мед и млијеко.
Дакле, желећи на неки начин да похвалим и овај искорак који смо направили и Ви, као министар и Ваше министарство, и ми као Скупштина, да о овом најважнијем питању, читаве скупштинске расправе, уопште, ипак за разлику од претходних година расправљамо, и на вријеме, доста и детаљније и да смо о многим овим буџетским ставкама имали прилику да на разним нашим одборима размијенимо мишљење са Вама и са Вашим помоћницима, опет морам да кажем да је можда, и о томе би требало размислити за убудуће, ипак и оволики обим расправе недовољан. Толико је потребе, толико је ставки, толико је проблема које буџет треба да разрјеши. Овако олако претрчавање и овлаш упознавање са многим од њих, ова мимикрија којом се многе ставке на неки начин прикривају, о чему је говорио колега Страхиња, и тако даље, онемогућавају да и ми посланици, а тек грађани Црне Горе, стекну стварну слику о нашим економским приликама и о нашем економском губеру којим треба да се покријемо у наредној години. Оно што ја као посланик Нове српске демократије могу да кажем као генералну оцјену овог буџета јесте да је он рестриктиван, да нема у себи развојну компоненту и да је он буџет који свједочи да Црна Гора није ни близу изласку из економске привреде рецесије, да је ово буџет преживљавања, и то буџет преживљавања по систему "Ђекна сигурно неће урмијети ове године, али је још сигурније да се неће придићи из постеље".
Такође, господине Лукшићу, желим овдје са Вама да подијелим једно, дозволите ми да тако кажем, чуђење. Присуствујући расправама на одборима сазнао сам да су готово сви корисници буџета, све потрошачке јединице, тражили ако не вишеструко а оно макар дупло веће износе него што сте им ви додијелили, с једне стране, да би онда након тога рекли како су задовољни и како им је то довољно да изврше најосновније потребе и најосновније обавезе које имају. Сада се питам, господине Лукшићу, или у потрошачким јединицама не знају да планирају, што ће бити бар 60% истине, или Вас баш брига за њихове планове, што ће, такође, бити дио истине, или њихов посао у највећој мјери, лише оних плата и лише оних обавезујућих и обавезних давања, и није толико битан за укупни развој Црне Горе. Једно од тога троје мора бити. Немогуће је, господине министре, да потрошачка јединица тражи 5 милиона, да јој ви додијелите 2, а да њен шеф каже – па, добро, тражили смо, нијесмо добили, али и ово што смо добили довољно је да извршимо обавезе и задатке које имамо.
Такође, морам да примијетим, господине министре, један крајње маћехински однос који Влада има према бројним агенцијама, дирекцијама и свим тим регулаторним тијелима које смо ми овдје, заједно са вама, и на ваш предлог, опонашајући једну модерну државу каквом хоћемо да направимо Црну Гору, формирали. Не понашамо се по оној народној – Родили смо га, сада га морамо љуљати, тако да су многе веома важне агенције, нећу помињати оне освједочене монополске које захваљујући својој позицији на тржишту много и не брину за буџетска давања, него оне које искључиво живе од буџета, остављене не на нивоу преживљавања, него на нивоу више постојања на папиру него што ће им ова средства која сте им додијелили омогућити да изврше макар и минимум оних обавеза због којих су формиране и због којих смо их инаугурисали.
На крају, господине Лукшићу, ако дозволите да се осврнем на двије потрошачке јединице због којих сам страшно незадовољан овим буџетом. По оној народној - да је Бог прво створио себи браду, ја сам, као посланик, дужан, прије свега, да се осврнем на буџет Скупштине Црне Горе. Он је 5,5 милиона еура. Ви ћете рећи -довољан, ја ћу рећи да није, али то је ствар оне перцепције са почетка моје приче. Оно што ме убјеђује да можда нијесте били у праву јесте чињеница да је он исти као прошле године, односно ове текуће, а да Скупштину Црне Горе у 2011. години очекује најмање 2 пута више обавеза него што их је имала ове године. Па, или смо ове године били претплаћени и предозирани, или сте нас слабо процијенили и нашу обавезу, и нашу позицију, и нашу улогу у наредној години, години када треба снажно да закорачимо на пут европских интеграција. Такође, не могу да схватим, господине Лукшићу, да се у капиталном буџету налазе средства за којекакве зграде и зградурине државне управе, међу којима и зграда Генералштаба за два генерала које има Војска Црне Горе, а нема пара чак ни за идејни пројекат нове зграде Скупштине Црне Горе, а свједоци сте и видите гдје сједите и долазите на одборе, која је по обиму послова, задатака и по значају онога што треба да заврши, господине Лукшићу, одавно надрасла ову зграду. То је нешто што ја, као посланик, без обзира на којој се страни налазим, не могу да схватим, а још мање да прихватим.
С друге стране, господине Лукшићу, имамо за Генерални секретаријат Владе, скоро 4 милиона евра, поред чињенице да свако министарство има те исте трошкове засебне. Неће бити, господине Лукшићу, да је Генерални секретаријат Владе, чији значај не оспоравам, готово једнако важан за укупна дешавања у Црној Гори колико и Скупштина Црне Горе.
На крају, желим да ми одговорите на једно питање - Листајући ставке у потрошачкој јединици Генерални секретаријат Владе наишао сам на ставку која се зове -Трансфери појединцима, организацијама, тако даље и тако даље у износу од близу 300.000 евра. Међу се налазе трансфери за помоћ вјерским институцијама и заједницама и за здравствену заштиту свјештеника. Молим вас, на основу које то одлуке и којег прописа Генерални секретаријат Владе изиграва установу социјалног карактера и које су то вјерске организације и који су то свештеници које Влада подржава и финансира?
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Министре, нијесам ни сумњао да нећете моћи да ми одговорите на ово питање, јер Вас за то нико и не пита. То је приватна одлука да се издвоје средства на овај начин, јер не постоји законско упориште да Генерални секретаријат Владе, поред низа министарстава којима је то опис посла и задатака, ради посао те врсте. Нема потребе да користим посланичко питање. Вјерујте ми, наићи ћу на исти одговор који сте ми дали. Али, у овом првом дијелу, које мене као посланика много више интересује, господине министре, сада сте управо демострирали и то врло, беновалентно, са Ваше стране, али то, као посланик, доживљавам потпуно другачије - који је стварни однос између Владе и Скупштине. Ви се понашате као да ми предлажемо буџет, а ви га усвајате, а не обрнуто. Сада ви одређујете шта је најбоље за Скупштину Црне Горе, гдје ће се она лоцирати и која је идеја најбоља. Неће бити ваљда, господине министре. Ваљда ћемо ми то у Скупштини Црне Горе, ми или неко други, свеједно, јер сва је прилика да ми који смо у овом мандату то нећемо дочекати, одредити шта је најбоље за Скупштину Црне Горе. Оно што је евидентно, господине Лукшићу, докле ви чекате, овдје падају плафони, ми немамо столице елементарно да сједнемо. А ми, осим тога што смо посланици, смо и запослени овдје и овдје проводимо пет, шест дана у седмици, по 10 сати. Вјерујте. Умјесто те приче, да сте макар у предвиђеном буџету за Скупштину Црне Горе ове године планирали 50.000 евра да се ради на идејном пројекту, па да се размотре све те могућности. Адаптација ове зграде, је по мени, потпуно бесмислена. Она је таквих габарита да више не одговара обавезама и потребама Скупштине. Њено измјештање на неку другу локацију, замјена објекта са неком другом институцијом и тако даље. Али, су се макар морала опредијелити почетна средства да неко о томе почне озбиљно да размишља. Да Вас замолим, господине Лукшићу, немојте се бавити оним што није Ваш посао. Ви ћете добити пројекат, прије или касније, добићете идејно рјешење, добићете све што треба, Ваше ће бити да обезбиједите паре, заједно са Скупштином, а не да нас Ви лоцирате и дислоцирате по Цетињу и не знам куда. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колегинице и колеге,
Искористио бих прилику да питам предлагача овог закона о ратификацији ове конвеције, заправо мултилатералног споразума тачка 17, да би смо се лакше разумјели, око једног детаља. Наиме, једна од страна потписница овог мултилатералног споразума је и мисија Привремене управе Уједињених нација на Косову. С обзиром да је Црна Гора, нажалост, успоставила дипломатске односе, признала тзв. независну државу Косово, интересује ме како онда данас потписује уговор или споразум са мисијом Уједињених нација на том подручју, интересује ме однос и хијерархија власти на том подручју. Ко заправо управља цивилним ваздушним простором над тим дијелом Републике Србије и са киме Црна Гора треба да потпише споразум о контроли тог ваздушног простора? Да ли са тзв. Републиком и државом Косово, или са онима који су стварни господари ситуације на том простору? Тиме долазимо у једну својеврсну контрадикторност, јер смо ми овдје већ ратификовали и усвајали одређене споразуме са тзв. Владом тзв. државе Косово. Зашто и у овом случају, ако већ имате тај однос и успостављену комуникацију и међусобно признавање са овом, да је не карактеришем, да не вријеђам овај дом, управом на том дијелу територије Републике Србије, не примјењује исти критеријум? Ко је тамо стварни господар ситуације? Ко контролише све области друштвеног, јавног, привредног и сваког другог живота и са киме држава Црна Гора комуницира и потписује међународне споразуме, када је ријеч о тзв. и лажној држави Косово? Не може једног дана са Владом Косова, другог дана са Управом Уједињених нација, трећег дана са Еулексом итд. Молим вас да ми то објасните, да би знали за шта ћемо ми заправо овдје да гласамо. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, можда ја могу Вама да помогнем да добијете одговор на Вашу дилему.
Република Србија је признала мисију Уједињених нација. То је једино што није спорно тамо. Али, је спорно што се сад, у име те мисије Уједињених нација, по тврдњи господина Радоњића, јавља НАТО. Што га нијесте именовали у овом споразуму? Прво ме чуди, господине Радоњићу, да НАТО некоме ствара проблем, поготово Црној Гори. Толико сте у добрим односима да ме то чуди. Али, господине Радоњићу, мене интересује нешто друго и то оно гдје је политика незаобилазна. Не можете једнога дана да нешто потпишете са мисијом Уједињених нација, а да другога дана под истим условима који су на тој привремено заузетој територији Републике Србије потписујете било какав међународни уговор, договор итд, са такозваном Владом такозване државе Косово. Ваљда постоји једнаки правни однос према ономе што је тамо реалност и да се као држава озбиљно понашате у свим облицима међународне сарадње са било ким. Према томе, господине Радоњићу, проблем је у томе што Ви немате конзистентну политику и мени је жао што ово морам Вама да кажем - али овдје нема другог представника. Знам да сте Ви више стручњак за технику, али није ми јасно и не могу као посланик да се опредијелим. Једног дана треба да дигнем руку против неког међународног споразума са Владом такозване државе Косова, а други дан би требало да гласам за јер ово овдје није за мене спорно. Ако Уједињене нације заисте контролишу тај ваздушни простор, ја ћу да дигнем руку за тај споразум. Али Ви сами тврдите да то чак нијесу ни Уједињене нације, него да је НАТО. Е, у свему томе, господине Радоњићу, очигледно се не сналазите и Ви, а тражите да то Ваше несналажење ми покријемо својим одобрењем тога споразума. Заиста је ван памети такав однос и такво понашање.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине и колега Секулићу, ако би око ичега требало да постоји општи консензус у овој Скупштини, онда би требало да постоји око овога. И да је то стварно на дјелу и да се та клима стварно осјећа овдје, ово би био један од оних закона о којима расправа једва да траје онолико колико се утврди на дневном реду и колико се изјасни о њему предлагач закона. Нажалост, није тако. Оно што је кључно, господине Секулићу, у цијелој овој причи јесте управо недостатак политичке воље, који је условио да до овог споразума дође тек сада. Немојте да говорите о томе, бар немојте покушавати да вријеђате нашу интелигенцију, да је разлог због чега се у томе каснило недостатак уставног простора за тако нешто. Тај уставни простор је и данас врло дискутабилан, господине Секулићу. За разлику од Хрватске која је прво приступила измјенама свог Устава, па тек послије тога потписала споразум о изручењу својих држављана, то код нас, као што знате, није урађено.
Друго, а што говори у прилог нашој тврдњи да сте ово урадили тек онда кад су вам добро ухватили прсте у менгеле, јесте начин на који је примијењен, рецимо, споразум о изручењу са Републиком Србијом. Ви знате да споразум ступа на снагу онда кад га овдје ратификујемо. То је уставна категорија и уставна норма, а он је примијењен прије него што су га и објавили медији, што значи, господине Секулићу, да је у питању искључиво политичка воља. Када има политичке воље, није сметња ни Устав, није сметња ни Закон, није сметња ништа. Али, ње нема и није је било све док вас нијесу притисли на начин на који су вас притисли, тако да смо коначно дошли до онога што смо стално тврдили, а то је да је вријеме да Црна Гора престане да буде оаза у којој су се криминалци осјећали као на Хавајима. Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Станишићу, настојаћу заиста да прво не кварим вам овај свечани тренутак. Друго да не политизујем ово питање, а нијесам донио ни оправдање за ове неоправдано одсутне криминалце. Међутим, желим вас и све нас овдје да подсјетим да смо ми, прије свега, законодавци. На страну што припадамо различитим политичким опцијама, али смо законодавци и дужни смо да водимо рачуна, прије свега , о закону. С тим у вези не могу а да не примјетим да Ви, као искусан политичар, искусан посланик не примјећујете једну контрадикторност у овом закону која може да буде веома дискутабилна. Везана је за члан 8 овог закона који предвиђа изручење сопствених држављана у циљу кривичног гоњења, наравно даље разрађује који су то случајеви када је Црна Гора обавезна и када јој је допуштено да изручи свога држављанина. Хоћу да ми објасните како то да у члану 12 овога Устава у кога се ви кунете, а према коме знате какав ми имамо став, међутим, какав год да ми став имамо он је закон над законима, стоји у ставу 3 да црногорски држављанин не може бити прогнан нити изручен другој држави осим у складу са међународним обавезама Црне Горе. Знам да међународни уговор такође спада у нешто што се зове међународна обавеза, али међународни уговор ступа на снагу онда кад се ратификује овдје, то је прво. А друго, ја сам све више убијеђен да је уставописац кад је писао ово имао на уму нешто сасвим друго. Неке друге међународне обавезе као што је Хашки трибунал међународни суд правде, а не ово. Да вас подсјетим да је Република Хрватска прије него што је ушла у потписивање овог и оваквих ....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Извињавам се, ово је типично женско питање. Међутим, питање родитељства, надам се да не спорите, припада и нама.
Госпођо Вуковић, сложио бих се са Вама да сте Ви указали, да будем до краја искрен и са госпођом Танасијевић, на нешто што се зове сегмент овог проблема. Знате ли шта је проблем свих проблема? Што тај проблем није препознат као проблем Црне Горе као државе. Не постоји адекватна мултидисциплинарна разрада тога проблема, нити такав приступ њему. Слажем се да постоје, појединачно гледано, препреке да се дође до жељеног резултата. Прије свега се то мора констатовати као државни проблем број један, јер постоји једна запрепашћујућа, застрашујућа пројекција која гласи да 2050. године, ако се наставе ови трендови који данас владају, више од
% становника Црне Горе ће бити старије од 50 година. Чему онда све остале
стратегије, чему сви остали развојни планови, ко ће то да реализује? Бабе и ђедови не држе државу, то да се разумијемо. Они могу да држе унуке, могу да помогну синовима, али државу сигурно не могу да држе и не могу да је развијају. Проблем је што то у Црној Гори још нико није схватио као државни проблем број један. Све друго ће се стићи. Направиће се и ауто-пут и хидроелектране и сто некаквих других ствари ће се ријешити у Црној Гори, прије или касније, али само се поставља питање свих питања - за кога.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Танасијевић, најмање са чим имате проблем када сам ја макар у питању, јесте позиција жене и позиција мајке. Не само из перспективе моје мајке, већ из перспективе свих мајки - по мом мишљењу је и за мене мајка жена прије свих жена. То није спорно. Спорно је што постоји некаква, ево чак и у овом парламенту, офанзива овог женског питања која позицију очева, малтене, гура на неку другу, секундарну позицију, гдје смо углавном доживљени или само они који се старају о некаквој финансијског скрби или смо насилници. Али, кажем није то проблем овог питања. Рекли сте и у праву сте - Кина има тзв. депопулациону политику. То је тачно. Али, она има државну политику. Проблем у Црној Гори је што она нема државну политику по овом питању. Овоме изузетно важном и по мени и по онима који гледају у будућност и који размишљају о времену које ће доћи послије нас, најважнијем питању се прилази прилично палијативно. Доносе се привремене мјере. Углавном се преписују, госпођо Танасијевић, из међународних конвенција, али чак и то није проблем у Црној Гори. Није проблем законодавна инфраструктура. И ова постојећа када би се стварно примјењивала, и када би јој се стварно пришло крајње озбиљно и када би се тај проблем крајње озбиљно, третирао и када би се крајње озбиљно, имале на уму посљедице негативне и позитивне таквом једном приступу, омогућио би да се то питање рјешава на један много повољнији начин него што се тренутно рјешава. Усвојићемо ми ову конвенцију. Није то спорно. Неће бити ни прва ни посљедња коју смо усвојили и већ други дан заборавили да постоји. Проблем је на терену, проблем је у породици, проблем је у школи, проблем је на селу, проблем је у Црној (Прекид) не може ријешити ниједна међународна конвенција уколико ми сами нешто не предузмемо по том питању. Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици, господо из Агенције, Ја ћу раздвојити ову причу о овоме што је данас на дневном реду из простог разлога што нема поребе да се сјекирам за ваше финансијске планове, јер сам више него убијеђен да ћете ви захваљујући позицији у којој јесте намакнути у финансиском смислу довољно средстава и да вам претекне. Такође, нећу ни о ситуацији везаној за мобилне оператере који су захваљујучи, прије свега, вашем односу према њима и овим чињеницама на које је сад указао колега Медојевић, не створили монопол, камо среће да је тако,него олигопол, којем диктирају они држави и захваљујући чињници да је на жалост мобилни телефон у Црној Гори још увијек статусни симбол и што сваки грађанин Црне Горе има 2,75 апарата и да смо по броју апарата по глави становника изнад најразвијенијих земаља у Европи, чине чуда извлаче из ове економски ојађене државе триста милиона евра годишње профита. Ако то није довољан разлог да се и ви и ми забринемо, ја онда не знам шта је. Зато ћу се више осврнути на ваш план рада за наредну годину и то не на оно што је записано него на оно што не пише у том плану рада а што би по мом мишљењу морало да буде једна од ваших приоритетних обавеза. То је такозвана позиција малих комерцијалних емитера у Црној Гори. Показало се и то је расправа коју смо овдје водили везано за измјене и допуне Закона о електронским комуникацијама да њихова чисто тржишна позиција није нешто што може да регулише ту област, да тржишни услови на једном малом простору, на малом броју претплатника у привредној ситуацији кад готово не постоји привреда заинтерсована за рекламирање преко тих малих емитера, они буквално не могу да функционишу на оним поставкама на којима су и конципирани. У ситуацији смо да изаберемо или да се то мијења да се њихова укупна позиција и њихове обавезе према вама промијене или да једноставно тај дио медијског тржишта угасимо. Такође, желим да искористим прилику да се осврнем и да вас замолим да реагујете на нешто што је веома честа притужба грађана као корисника телевизијских програма, а сложићете се и кренућу од те претпоставке да је и телевизијски програм роба, а везан је за такозване кабловске оператере као провајдере телевизијских програма. На црногорском тржишту их постоји више и они пред сваког грађанина као потрошача, овдје говоримо о позицији грађанина као потрошача као купца робе, изађу са одређеном понудом. Грађанин се захваљујући тој понуди опредијели за овог или оног кабловског оператера и шта се дешава, сваки други дан господо из регулаторне агенције имамо такозване завјесе на неком од тих програма. Из разлога или сте га скинули, јер сте наводно забринути за чињеницу да они немају уговор са кабловским оператером чак и у оној ситуацији кад они апслутно нијесу заинтересовани јер је Црна Гора, рекох, мало тржиште да би они били заинтересовани да склопе такав уговор, па ви више бринете о њима него што они то сами раде или због покушаја појединих овдашњих емитера да задрже монопол према овом подручју на начин, да кад рецимо имате на одређеном кабловском оператеру пратећи један од тих ....који сте закупили и који је кажем био фактор опредјељења, мене као купца. Имате ситуацију да у сред емитовања тог програма, било да се ради о серијском програму, било да се ради о некаквим ријалити шоуима, преносима утакмица и тд, имате замрачење зато што је то нека локална телевизија, умеђувремену откупила право на емитовање тог програма. Сад ме присиљава, мене као потрошача да бирам не оно што ја као потрошач хоћу и што сам платио господине Секулићу, јер сам ја то платио, већ оно на шта ме ви натјерате. Тиме је угрожено моје уставно право да платим само оно што сам купио. А купио сам програм ....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Чантрићу, нијесам ни најмање сумњао да ћете да рецитујете славопојку о овом закону који се законима које Влада предлаже и то је просто манир нас из ДПС-а и то је нешто што ме не чуди, можда то тако треба не зна. Али ме зачудило да ви као човјек који долази из Просвјете нећете и несмијете да уочите једну велику разлику кад је у питању с једне стране наука, као кров и кровна дјелатност једног прије свега образовног процеса и онога што чини темељ тог образовног процеса. А шта је темељ образовног процеса у Црној гори који треба да преди науку и научне раднике. Незадовољни неплаћени наставници, незадовољни и недовољно вредновани професори веома мала средства која се издвајају за сам образовни процес а као резултат ђаци који макар по оним критеријумима из времена кад сам ја био у школи данас тешко да би и прошли разред. И још нешто.
Ту ћу да допуним оно што је мој колега Будо Алексић само начео какав је однос према уопште том образовном систему, чак и на његовом највишем нивоу на Универзитету. Не само што стоји ово поређење које је господин Алексић дао везано за директора јавних сервиса и врхунског предавача и професора на Универзитету, него је заборавио чињеницу та исти директор јавног сервиса који једва има факултет као и ми сви остали је истовремено професор на универзитетској јединици Универзитета Црне Горе, а рецимо др Ранка Кулић, човјек и жена са референцама какве су ријетке у Црној Гори чува овце у Црмничком пољу.
Господине Чантрићу, нема ту науке, будите сигурни, док је год то стање....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Предсједниче, прво немојте се Ви сјекирати за опозиционо јединство, има ко о томе да брине. А друго, ваљда не сумњате у то да ми је познат Пословник Скупштине и да знам шта је извор мог права на коментар. Ја бих се могао сложити у највећем дијелу са констатацијама које је господин Калуђеровић изнио у свом излагању, тим пије што сам био у прилици да о њима разговарамо и на Одбору за уставна питања. Само ме интересује, господине Калуђеровићу, једно, зашто упорно одбијате да скренете господину министру пажњу да се овим институтом, такозваног регистра новчаних казни онај орган који није озакоњен као извршилац принуде, посредно овлашћује да буде извршилац те принуде и да ако се том логиком крене, па, рецимо, да онај ко није платио порез или неку таксу нема право да извади лични докуменат или било шта, улазимо у зону потпуног паралисања права на елементаран живот у овој заједници. Ја се слажем апсолутно и са вама и са интенцијом господина министра, да се мора увести ред и да онај ко је починилац одређеног прекршаја, а санкционисано је то као прекршај, то мора и да плати. Али не на овај начин. Такође, се не слажем, господине Калуђеровићу, да је ово у функцији појачања безбједности саобраћаја. То никад није било. Ово је у функцији јачања државне касе, али на један начин који нема благе везе са једним нормалним уређеним државним механизмом, на крају крајева, заштите друштвеног интереса, а онда богами и интереса појединца. Јер ако је интерес државе стално изнад интереса појединца, онда улазимо у зону да се та држава јавља као искључиво држава принуде, а не држава права. Ово је само пречица, господине Калуђеровићу, да се без измјена оних законских и подзаконских аката на која сте указали дође до нечега што није козинстентно са правним системом.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Дамјановићу, за разлику од Вас, не вјерујем ни Министарству финансија, ни Министарству правде и не вјерујем свима онима који су учинили да комплетна црногорска привреда дође под стечај. Пошто нијесам члан Одбора за економију, нијесам био у прилици да то било гдје кажем прије него што је почела расправа на пленуму. Оно што је требало да претходи уопште изјашњавању о овом закону јесте, и ту ћу се сложити са Вама, једна обилна, исцрпна и детаљна анализа досадашње праксе примјене закона о инсолвентности привредних друштава. Нови корак у том правцу није могао, није смио и буквално није опортуно да буде направљен прије него што се то сагледа. Клонићу се грубих констатација и грубих ријечи, али ви знате шта се дешава у окружењу.
У Србији, господине Дамјановићу, суде стечајној мафији, људима који су у спрези са органима државе, са органима који регулишу привредну дјелатност, многе фирме су довели у ситуацију да су распродате буд зашто. Шта мислите да тога није било у Црној Гори и да тога нема? Има, господине Дамјановићу. Мислим, а то је била обавеза, прије свега вас на Одбору за буџет и финансије, да овај закон никако није могао да добије зелено свијетло прије једне такве исцрпне и детаљне анализе, да се види шта су, прије свега, били пропусти оног рјешења да би се ово рјешење могло упоредити и да би оно могло бити оцијењено као прихватљивије и као нешто што ће да спаси, али питам вас - шта ....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, знам да трошим вријеме које смо планирали, али рачунам, ако смо се као клуб одрекли права учешћа у расправи да макар искористим ова два минута да изнесем наш генерални став према овом закону и разлог због којег га нећемо подржати. Искористићу прилику да то упутим господину Јелићу, не зато што је он баш нешто посебно инспирисао један такав став, него зато што представља оне који су, између осталих, данас подржали и овај закон окарактерисали као успјешан.
Није проблем, господине Јелићу, само у овом закону. Проблем је у томе што он касни осам година. Осам година које су појели скакавци, господине Јелићу, осам година за вријеме којих је изведено, чули сте податак господина Калуђеровића, само у Подгорици и у Бијелом Пољу готово 4000 стечајева од којих се 99,9 завршило ликвидацијом предузећа. Умјесто да то буде предмет оног закона од прије осам година, да се посебно инсистира на основној функцији стечаја, а то је да се кроз консолидацију предузеће и привредни субјект прилагоди новим тржишним условима, ви сте омогућили, господине Јелићу, када кажем ви не мислим на Вас лично, ова власт је омогућила појединцима да кроз фирму и форму стечаја дођу до баслословних пословних простора и баслословних плацева. Треба ли да Вас подсјетим, код Вас су ти радници, на, рецимо, судбину Циглане беранске? Умјесто да се оздрави и консолидује, а ако ишта у Црној Гори постоји као потреба, постоји потреба за тим производима, данас је тамо пуста ледина. Знате што су били стечајни оправници?
У праву је господин Зарија Франовић. Њему се омакло као лапсус, али мислим да је најбоље окарактерисао њихову позицију. То су били стечајни отправници, господине Јелићу који су ова предузећа отправили тамо одакле нема повратка.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, госпођо Вучуровић,
На жалост или на срећу, ја не спадам у оне који могу да дају допринос овом покушају социопсихолошке студије о значају предшколског васпитања и образовања, па ћу се више држати закона као једног правног оквира који тај несумњиви значај треба да ситуира у постојеће економско, социјално и какво год хоћете стање Црне Горе.
Посебан мотив да се јавим била је једна реченица, госпођо Вучуровић, из Вашег уводног образложења која ме је мотивисала да и са Вама мало полемишем на ту тему. Наиме, рекли сте на крају да овај закон, овакав како је конципиран, треба да омогући једнаку могућност за сву дјецу у Црној Гори. Госпођо Вучуровић, Ви знате, а и ја знам, а знају и грађани Црне Горе да то није тако. И не само што није тако, него за дуги период то, на жалост, неће бити тако. Ви знате да постоји значајан број дјеце и беспризорно би било сада да лицитирамо да ли је њих довољно или није. Све док постоји једно дијете које није обухваћено овим, основни смисао овог закона, чак и његова уставна позиција, нијесу добри. Ту ћу се позвати на став колегинице Бранке Танасијевић о посљедицама неких сазнања до којих тако млад човјек као што је дијете дође у дјетинству и њихову реперкусију на њихов укупан психолошки профил током живота. Ако је ишта, да кажем, нехумано, јесте та рана спознаја о неједнакости која се јавља у Црној Гори. Да не говорим о приградским насељима, да не говорим о руралним насељима, да не говорим о селима, да не говорим о оним социјалним структурама које, захваљујући чињеници да имају баку или деду и самим тиме немају онај социолошки и социјални притисак који рађа потребу да се дјеца смјештају у дјечијим вртићима јер је то прије свега и на жалост у историји те установе био примарни њен значај и њена примарна функција, остају ускраћена за један веома важан сегмент припрема за укупан образовни систем који их касније чека. Није дјечији вртић и не смије поготово у овом времену да се његова социјална функција сведе на то да растерети запосленог родитеља обавезе и бриге о чувању дјеце и њиховог смјештаја за вријеме њиховог одсуства. У једном каснијем периоду, периоду пред почетак школе, ове установе имају изузетно велики значај у припреми те дјеце за редован образовни процес. Тај покушај да ви кроз ову тзв. интерактивну службу надомјестите чињеницу да за један значајан број дјеце дјечији вртићи остају само сан, такође није добар и није довољан. Он јесте једно нужно зло, један покушај, један мали искорак да се нешто побољша, није довољно. Шта значи дјетету тог узраста ако дође васпитачица код његове тате и маме и поприча са њиме једном у пола године када оно није у прилици да осјети атмосферу колектива, да осјети атмосферу која га чека касније у школи, да се креативно придружи својим вршњацима и да оно што је његова унутрашњост, оно што је његова креативност већ у самом том старту буде пробуђена и активирана.
Ја сам у том смислу предложио један амандман, ако се већ нијесте усудили, при чему уважавам чињеницу да постоје одређена кадровска, материјална, просторна и друга ограничења да направите онај значајан искорак у обавези стварања тога, тврдим и у том смислу сам предложио тај амандман, ви ћете га добити, да се и у оквиру постојећих установа то може регулисати на начин да се организује један посебан вид припреме те дјеце за школу. Да ли мимо редовног њиховог радног времена и процеса, да ли у вријеме када су љетњи одмори и паузе, уосталом то је нешто о чему би морали у сваком случају да размисле они који то боље знају од мене, али гријешите душу и ми заједно са вама, госпођо Вучуровић, јер знате да у овом савременом систему образовања тај корак који недостаје тој дјеци оставља трајан траг и чини их хендикепираним у читавом сљедећем стадијуму образовања у односу на ону дјецу која су имала привилегију, наглашавам привилегију, госпођо Вучуровић да буду извјесно вријеме у дјечијим вртићима. По мом дубоком мишљењу да би се остварила основна функција и интенција овог закона, то је неопходно обезбиједити за сву дјецу у Црној Гори, посебно за оне социјалне категорије, оне да кажем и националне структуре и групе у Црној Гори,које често и основну школу избјегавају а камо ли вртиће јер су им недоступни, ако мислите да та дјеца буду равноправна и да буду једнакој позицији у образовном систему....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Госпођо Вучуровић, претпостављао сам да је овај број висок, али ни на крај памети нијесам слутио да је толико. Замислите 73% дјеце у Црној Гори не зна шта значи тај припремни период за школу. О којој сврси ми овог закона говоримо осим уколико и даље не желимо да те установе држимо као неку врсту друштвених дједа и бабова који пазе дјецу оних који су запослени. Ако је основно образовање у овој држави обавезујуће, логика намеће да је обавезујући да мора бити и обавезујуће и оно што спада у припрему те дјеце за почетак тог образовања. Ако неможемо за сву дјецу да обезбиједимо боравак у трајању од 4, 5, 6 година, мора се наћи и то мора бити обавеза и то мора бити законом санкционисано један период. На педагозима је да провјере којег је то трајања и итензитета када та дјеца морају једнако бити третирана и припремите се макар за оне нај....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господине министре, колегинице и колеге посланици, господине предсједниче, захваљујем вам се на измјени редосљеда због обавеза које имам на радној подгрупи, али захваљујем се и колеги Буду који ми је ово уступио.
Вратићу се ипак на тачку дневног реда која је претходила овој из једног разлога што је то ипак системско рјешење из којег проистиче све ово око чега ћемо и данас а и убудуће расправљати и рјешење које ће опредијелити судбину једног знач


Датум: 29.06.2011
Close
Close