Пета сједница другог редовног засиједања 30.11.2010

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, прије свега да се захвалим што сте ми пружили прилику, јер чини ми се да већ полако пробијамо вријеме које је предвиђено за расправу о овом закону, али га сматрам довољно важним и инспиративним да тих пет минута прије или касније неће ићи на уштрб квалитета рада овог дома.
Поштовани колегинице и колеге, поштовани грађани, сама чињеница да у мору закона на којима полажемо поправни испит из законодавне праксе се налази и Закон о заштитнику људских права говори о томе да кад смо код креирања претходних рјешења због недовољног искуства, не уочавања неких позитивних импулса из законодавства оних земаља које одавно познају ову институцију, можда неке ствари или пренормирали или их нијесмо довољно нормирали.
Рјешења су таква каква јесу и, за разлику од претходног рјешења, ово законско рјешење заиста омогућава заштитнику људских права да врши своју мисију. Ја ћу се сложити са оним колегама који су посебно указивали на чињеницу погрешне перцепције улоге и позиције омбудсмана, од кога се очекује у већем дијелу јавности да буде замјена или надомјестак за органе државе и за оне државне и друштвене институције које су превасходно законом обавезане да штите и унапређују људска права. Не може омбудсман да буде мјера свега и кров свега и тога морамо да будемо свјесни ми код креирања овог закона, а морају да буду свјесни и грађани који очекују да се овим новим рјешењима побољша стање, и то крајње незавидно стање људских права и слобода у Црној Гори. Људска права и слободе се штите у органима власти и они су најодговорнији. Оно што може и што треба да ради омбудсман јесте да указује и да стално врши притисак на њих због њиховог недовољног ангажовања, због њиховог незаконитог поступања и због њихове недовољне осјетљивости за ову веома осјетљиву област каква је област људских права и слобода. С тим у вези, хоћу да укажем на један утисак који сам стекао пратећи рад на одборима везан за Предлог овог закона. То је прилично скептичан и, на неки начин, рестриктиван однос државног органа, прије свега, Министарства које је најпозваније да помогне конституисању једног заиста снажног омбудсмана и конституисању једног широког спектра и простора његовог дјеловања, како би на тај начин чак и сама себе релаксирала. Зато морам да констатујем да се у овој расправи испоставило да се чак и оно …., а то је Министарство чији представници данас бране тај Закон и под чијом се ингеренцијом Закон, условно речено, и доноси, боје се од прешироких овлашћења онога који нема готова никаква овлашћења сем да прозива. Не може да суди, не може да кажњава, не може да надомјешта насталу штету, значи може само да показјује прстом и да указује на пропусте, на нерад и да указује на незаконито поступање. Чак и од, тако да кажем, широко датих, али готово, без неког крајњег ефекта, овлашћења која смо хтјели и покушали да овим Законом дамо омбудсману ресорно министарство је са скепсом гледало на њега и настојало добрим дијелом да тај простор сузи.
То се, такође, испоставило и када само покушали да утврдимо и буџетски оквир у коме ће дјеловати овај институт, гдје је он сведен на мјеру коју чак и у оквиру једног крајње рестриктивног буџета, крајње рестриктивне економске политике која се тренутно води се не може бранити са становишта позиције оних обавеза које смо овим законом ставили Обудсман. Највећим доприносом нас из опозиције сматрам чињеницу да смо успјели да се изборимо са ресорним министарством и да превагнемо у спору да се Обудсман и његови сарадници, његови први помоћници изједначе са предсједником Уставног суда и са помоћником....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Поштовани потпредсједниче, колегнице и колеге, господине Анђелићу,
Ми смо имали прилике да размијенимо мишљења везано за предлог овог закона и на једном од одбора, па ћу искористити прилику да у ових неколико минута то мало оснажим и да истакнем због чега посланици Нове српске демократије не могу да подрже овај законски пројекат.
Он је, господине Анђелићу, споран већ од саме главе. Од члана 2, иако је ово расправа у начелу, којим је дефинисан општи интерес за доношење овог закона гдје су шуме и шумска земљишта дефинисана као добра од општег интереса и добра која уживају посебну заштиту. Само дио ових излагања које сте до сада чули, а која само осликавају дио суморне стварности о стању и начину бриге о шумама у Црној Гори, говори да је ово чиста фикција. Научна фантастика, господине Анђелићу. То како се Црна Гора односи према једном од својих најважнијих ресурса, према једном од ресурса који је тешко обновљив и гдје су погрешни потези катастрофални по посљедицама, примјер је какав ћете тешко срести у окружењу, можда ту у непосредној близини на Косову И у Албанији. Сама та чињеница говори да је ово што сте написали само списак добрих жеља који ће остатити оно што је било и у претходном Закону и реализација оне чувене народне да ће закон друмом, а пракса шумом, нажалост шумом која из дана у дан нестаје и које је из дана у дан све мање.
Такође, овај закон је веома споран, неодржив и неконзистентан са стањем реалним, а немоћан да га мијења у мјери која је овдје предвиђена. Рецимо са становишта члана 11 гдје се предвиђа усвајање националне шумарске политике, стратегије и осталих пратећих докумената.
Господине Анђелићу, тога ни до сада није фалило у Црној Гори. Ако је национална политика шумарска у Црној Гори сведена на то да постоје привилеговани концесионари који у условима нерегулисаног тржишта, какво је ово црногорско, воде искључиво рачуна о свом интересу, а газдују и располажу нечим што је друштвени и национални интерес, друштвено и национално благо, ако је национална стратегија да постоје не само привилеговани концесионари, господине Анђелићу, него и привилеговане шумокрадице којима нико у овој држави не смије ништа, ни тужилаштво, ни полиција, ни шумари, ни ико живи, јер уживају заштиту, а ви то добро знате као што то знам и ја, да се овдје сада не прозивамо на имена, о којој националној стратегији говоримо? Је ли национална стратегија да се једно од највећих добара којима располаже Црна Гора користи на начин да се искључиво врши тзв. примарна прерада дрвета и да се извози, потпуно је свеједно је ли то 75.000 или 750.000 шлепера борова, а да кајмак са нечега што је наше највеће национално благо убирају други? Је ли национална стратегија, је ли национална политика у шумарству да ми не мрдамо даље од балвана у 21 вијеку, при чему је свеједно да ли те балване прерађују дрвни комбинати, појединци или било ко, а да онај ко прави мотике и држала за мотике од тога узима кајмак и корист? Онда немојте, молим вас, доносити такву националну стратегију.
Да вас подсјетим такође на члан 33 овог закона, господине Анђелићу, којим су дефинисане забрањене радње у шумама. Господине Анђелићу,о чему ми причамо данас кад ево већ пола године читава држава не може да ријеши примјер једне Драгишнице? То није на Марсу, него је пар стотина километара одавде. Ушао човјек у национални парк, направио тамо русвај. Једни га суде, други га аболирају, једни устају против, други га бране, и држава се понаша као ни лук јела ни лук мирисала, а постоји закон и прије овога. Е, исто као што је то санкционисао онај закон прије овога, санкционисаће и овај закон и ту чак не помажу ни они бар-кодови, господине Анђелићу, јер није проблем у бар-кодовима, овдје је проблем у ономе што се види из авиона.
Такође, са становишта члана 36 којим је предвиђена обавезна санација девастираних шума. Само ми реците, у примјени евентуално тога члана овог закона, ко ће да санира катастрофалан потез који је направљен давањем концесија, рецимо, у шуми каква је Драгишница. Да вам не говорим о оним шекуларским шумама и тако редом итд. На који начин да се то санира, господине Анђелићу? Ко ће да врати онај пут у првобитно стање? А ни једном експлицитном одредбом овог члана нијесте наложили чак ни обавезу да се, рецимо, за свако посјечено стабло, господине Анђелићу, макар засаде два. На који начин мислите да се те шуме ревитализују? Да чекамо 50 година да саме устану? Нема од тога посла, господине Анђелићу. И ту не помаже ни закон, не помажу ни бар-кодови, не помаже национална стратегија. Све док се држава односи на овај начин према свом благу, све док на овај начин газдује са тим националним благом, ово вам уопште не треба.
Такође, члан 41 - забрањена изградња објеката у шуми. Ја ћу вас само подсјетити на један недавни примјер. Један пољопривредник из мог краја је у једној недођији горе на врх Смиљевице оградио простор на коме држи пчеле, кад их изводи у љетњу испашу, оградио га не са намјером да га присвоји, већ с намјером да га заштити од напада шумских животиња, од мечке, да будем прецизан, и због тога што је оградио тај простор мора да одробија ових дана у Спужу. Они који су оградили Црну Гору, па се у њој понашају као мечке у ловостају, ни примирисали Спужа нијесу. И ви говорите о закону.
Да вас не подсјећам на господина Добрашиновића који је само због чињенице да је у својој шуми сјекао дрва робијао до мјере да је морао предсједник државе да га аболира, а с друге стране, кажем вам, постоје привилеговане шумокрадице којима не смијете да станете на пут, господине Анђелићу, ни ви, ни господин министар, ни ова држава, јер има појединаца, има моћника који су држава за себе. Да не говоримо о оној проблематици о којој су говорили господин Спахић, господин Радојица Живковић итд. око ситуације са власништвом и газдовањем шумама итд. Све док се Управа за шуме понаша према овом националном и државном благу као шумска управа, при чему ово “шумска” има најпежоративније значење, овај закон је мртво слово на папиру.
Господине Анђелићу, ја не спорим вашу добру намјеру, ја не спорим чињеницу да сте ви црпјели најбоља искуства из других законодавних система, других држава које су ово регулисале. Не спорим чак ни чињеницу да је у неким рјешењима овај закон и ове одредбе можда чак корак напријед у односу на нека рјешења из окружења, читао сам и друге законе. Али, господине Анђелићу, није проблем у закону. Проблем је у држави у којој не важе закони или важе неки други закони. Проблем је у држави у којој постоје појединци који увијек могу да кажу - држава то сам ја, а закон је оно чему ја одредим мјеру и о чему ја одлучим. Све док тако функционише, господине Анђелићу, можете да напишете библију о шуми и о шумарству, то ће бити само једна фино укоричена књига којој се можемо дивити, узимати је у часовима доколице да се надахнемо новим идејама и новим рјешењима, и да опет одемо у мој Шекулар и на планину Мокру коју опустошише, господине Анђелићу, упркос овој дебелој књизи, однесоше је и одвезоше, господине Анђелићу, а при томе ни Шекулар ни Црна Гора ни један цент не привређује. Хвала.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Анђелићу, ову задњу реченицу вашег коментара бих прогласио законом. И то би ријешило све ово што сте ви овдје написали. Само та једна реченица да се прогласи законским рјешењем, ми бисмо ријешили 99% проблема који су третирани овим законом.
Али, нијесам устао због тога да вас хвалим. Напротив, хоћу да вам оспорим оно ваше очекивање да ако је ишта требало овдје да подржимо то је ова национална шумарска политика. Како да је подржимо, господине Анђелићу, кад она политичке поене. Суштина је - када, ако не данас. Надамо се да ће ова киша и ово невријеме пропасти. Господине Алексићу, никада не бих злоупотријебио ниједну тему па ни ову, тако да није било потребе да ме подсјећате, али није згорега да се и то каже. Дакле, још једном апел да сви заједно учинимо све како би се ова институција вратила ...
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Ако могу да помогнем разјашњењу овог питања колегинице Џакуле - Тушуп, да обавијестим и Скупштину и све заинтересоване да је заправо на дневном реду претходне сједнице требало да се нађу ови одговори Скупштине. Међутим, ево да се најпростије изразим, запело је на Одбору за уставна питања и законодавство, гдје нијесмо могли да усагласимо начин на који би Скупштина дошла до одговора, јер се испоставило да би Одбор само поновио свој основни став према Закону који је имао приликом усвајања, да би опет дошло до тог мишљења на основу прегласавања у самом Одбору, а не на основу неког стручног тумачења јер је стручна служба, управо због политичког значаја које би имало то тумачење, одбила да га да. Тако је остало на Колегијуму да размотри не само ту ситуацију него и бројне друге ситуације у које се доводи Одбор за уставна питања и законодавство, гдје се умјесто струке често у први план стави ....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици,
Ја ћу се, руковођен дијелом примједбе господина Секулића да смо ми, прије свега, политичари и посланици, а и држећи се оне Рубенсове да обућар не треба да суди даље од ципела, држати углавном Закона. Тим прије што се у књижевност и сликарство разумијм тек на нивоу доброг читаоца и пажљивог посматрача. Не чиним то да би избјегао политизацију овог питања већ упаво зато да бих је истакао. Постоје два мотива да се врше измјене и допуне одређеног законског решења. Један је да се у пракси покаже немогућност да се реализују одређење норме тога закона. Други је да постоје решења која су боља. Да се временом дође до сазњања да постоје решења која су боља. Међутим, ниједан од та два мотива ја не видим у овим измјенам и допунама закона. Самом чињеницом да је основа мотивација за измјене и допуне овог закона, такозвана времешност могућих лаулерата, говори више о политизацији и бјекству од објективних, естетских, научних или каквих год хоћете критеријума, од онога што је рекао господин Будо Алексић.
Ако је дозвољено у оквиру истог Клуба желим да отворим једну његову тезу. Ако је могао човјек који је командант највеће оружане силе на свијету, која у овом тренутку држи најмање три светска ратна чворишта и пријети да отвори још намање два, да добије Нобелову награду за мир, онда може, вјероватно, и Мирко Ковач да добије Његошеву награду.
Ако у земљи несвршени фризери, средњошколци могу да буду академици, зашто не могу да буду онда носиоци Његошеве награде? Мислим, колега Алексићу, да сте ту мало престрого судили и да нијесте објективно сагледали укупну ситуацију, јер и сами знате, у то не треба да Вас ја убјеђујем, да су награде резултат одређеног друштвеног тренутка и да је не мали број примјера да су лауреати били они који нијесу могли да издрже суд времена ни за свога живота, а камоли након тога. Али, сада да се окренем предлагачу закона. Господине Миљићу, ако сте у великој стисци с временом и у великој трци да додијелите награду свима онима који су задужили црногорски културни, државни и какав год хоћете, пројекат, што нијесте увели норму постхумног додјељивања награда, па ако не стигнемо да им се одужимо за живота да им се одужимо послије тога. Важно је да буду уписани на тај златни списак носиоца тих награда.
Што је најважније мени,најспорније у цијелој овој причи није чак ни број година, ни број награда, чак можда ни то што ће добити неки који у неким срећним добима када би заиста, један други концепт и једни дуги критеријуми владали, не би могли да буду ни чланови удружења књижевника, а камоли лауреати неке награде, колико ми је до тога да су у данашње вријеме они који су надлежни и који ће одлучивати о додјели Његошеве награде, погазили све оно што је суштина и сублимат Његошевог књижевног дјела и југословенство и српство, и патриотизам и морал и етику, и што ће, вјерујте, у клими у којој и сам Његош данас не би добио Његошеву награду, јер је проскрибован, анатемисан и доведен у сумњу, по свим могућим мјерилима и критеријумима, добити неко ко му није, ни макар, да му се поклони горе пред оним ћивотом. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Бановићу, потпуно бих се сложио са Вама када би овдје стајала Гојина слика. Последње што би ме интересовало јесте Гојина националност. Али, везано за оно Ваше питање које сте поставили господину Миљићу око лоцирања мјеста одржавања Салона Петра Лубарде. Потпуно је свеједно је ли он у Црној Гори, у Подгорици или на Цетињу. То је кривотворење његове тестаментом изражене воље. Ви знате, ако је ишта у Црној Гори остала светиња и дио традиције, јесте поштовање последње воље покојника. Мислим да се тиме чини, прије свега, гријех, па тек онда, ако хоћете и кривично дјело.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Захваљујем, господине потпредсједниче.
Колега Секулићу, апсолутно схватам вашу политичку позицију и схватам вашу политичку потребу да ту политичку позицију промовишете и браните свим средствима. Али стварно не схватам и не прихватам начин на који то радите. Да то радите ширењем чак и неистине, као најблажа могућа формулација коју сам успио у овом тренутку да пронађем. Никад ни на једном мјесту лидер Нове српске демократије није изјавио да је Нова српска демократија за евроатлантске интеграције, нити присаједињење Црне Горе НАТО-у, нити у земљи, нити у иностранству, ни у бунилу тако нешто није могао и није изјавио. Заиста, не желим сад да се постављам улогу његовог адвоката, он је и способан и спреман, и баш ми је жао што је спријечен, одласком у Никшић да вам одговори на то, али је заиста ово непримјерено. Став Нове српске демократије према позицији Црне Горе и њеном учлањењу у НАТО је јасан од почетка. Ми смо против и бићемо до задњег момента против. Оно што као политичари смо дужни јесте да тај став бранимо у свакој позицији на сваком мјесту, позивајући вас да провјерите став грађана Црне Горе на референдуму који би се спровео на ту тему. На крају крајева оставши и даље против тога, прихватили бисмо резултате тог референдума, јер смо политички одговорни и увијек смо за то да воља народа, изјашњена на један крајње демократски начин, будепресудна и стварно вам то није требало.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, господине министре, господине начелниче, колегинице и колеге у проријеђеном саставу, броју,
Инспирисан данашњом дискусијом не могу а да се не сјетим поплава из 79-85, оне пожарне јесени из 86-87 године и неких других дешавања катаклизмичких размјена када су на угрожена подручја стизали прво војници, чак прије од угроженог становништва, и не само стизали и не само штитили, бранили, спречавали, помагали, већ стварали једну такву климу увјерења да је сваки грађанин, не само угроженог подручја, већ сваки грађанин ове земље негдје дубоко у свијести имао присутну мисао да му се у том погледу не може ништа ружно десити јер је ту војска. Сваки припадник војске имао је осјећај да на том подручју и на том мјесту није гост, већ члан те породице и становник тога мјеста чију територију брани. Нажалост, те војске и те климе више нема. Нијесам војни експерт и нећу себи прибавити ексклузиву да процјењујем има ли Црна Гора војску или нема, али не могу да, као грађанин, не примијетим да је више припадника војске, кадета, официра и тако даље, ван земље у разним мисијама, на школовању и на обукама, него што их је у земљи. Такође, признајући да нијесам војних експерт и да то не желим да будем, могу само дјелимично да прихватим, господо из Министарства, вашу тврдњу како ова војска није довољно опремљена, јер не могу притом да заборавим која је количина војне опреме и војне имовине отуђена, продата у бесцјење, чија је цијена у почетку процијењена до мјере да је омогућавала оволиком броју војника и оволиком опсегу Војске Црне Горе да се значајно модерзнизује, на начин на који је продата, на начин да су у старо гвожђе продавани савремени борбени системи, на начин да је продавано оружје и наоружање наводно као застарјело много опремљенијим и много модернијим војскама него што је црногорска, на начин да су убојна средства уништавана, а могла су се другачије искористити и тако даље и тако даље.
Да се вратим ономе што је тема расправе, а то је Закон о измјенама и допунама Закона о Војсци Црне Горе.
Нијесам члан Одбора и нијесам био у прилици да о овом закону расправљам о појединостима зато ћу искористити ову прилику да се осврнем на неке одредбе.
Прије свега члан 4 којим се у члану 39 врше неке измјене примјетио сам један термин који је додуше наслијеђен из терминологије која је раније била присутна али ми се не свиђа када се каже - произвођење професионалног војног кадра јер се производе даске и ексери а војни кадар се унапређује, именује, промовише и тако даље. Такође сам спреман да вас апсолутно подржим око ових измјена у члану 66а, заправо члану 6 којим се додаје члан 66а јер сам апсолутни противник хиперпродукције руководног кадра у војсци и онако га данас имамо у размјери 1:3 и тзв. кабинетских генерала, јер је искуство и оне претходне војске показало да смо их имали превише а да ничему служили нијесу и да ће ово вријеме, овај народ и ова историја од свих генерала запамтити једино мајора Тепића. Ја сам асполутно за то. Али, посебно ме интересовало, молим вас да ми објасните господине министре, измјене у члану 8 којим се мијења члан 97 гдје се предвиђа да војни додатак припада лицу и то ради учешћа на војним вјежбама, логоровањима, узбунама, дежурству, односно других облика унутрашње службе, стражарења, чуварства, пријавне службе и тако даље. Господине министре, био сам војник. Питам вас шта је војник ако није ово? Чувар плаже у љетњем периоду?Немојте молим вас. Јесам за то и гласаћу са обје руке да се њима повећа материјална ситуација, да им се повећају плате а не заобилазним путем што ћете плаћати војника који је у професионалном војном односу тиме што је на стражарском мјесту или што је дежурни у касарни.Па шта друго да ради војник ако то не ради, кумим вас богом, или је ово нека друга војска какву нико до сада на овим просторима видио није. Да им се повећа плата господине министре, али да им ово буде редовна радна обавеза јер изван овога нема војника, или се ви и ја потпуно неразумијемо и ја немам појма....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Хадровићу, схватио сам да сте моје излагање хтјели да искористите као могућност да довришите оно што вас је спријечио господин предсједавајући тиме што сте прекорачили вријеме. Придружујем се вашим похвалама људи који су ангажовани у свему томе. Сваки онај који је макар камичак макао са цесте или га ставио у одбрану од поплаве, је нешто допринио, али вјерујте и ви ћете се ту сложити са мном ја ћу да дођем на то угрожено подручје, говорио је о томе и колега Даниловић, да изразим солидарност, али они од тога неће имати никакве користи. Много би корисније било господине Хадровићу да тамо оде чета оспособљена инжињеријске јединице Војске Црне Горе да их брани и да им помогне од поплаве. Ви заједно дијелите са мном сјећања на то вријеме када је то била сила која нас је бранила од свега и свачега и када смо се заједно осјећали сигурнијим од чак нечега што се звало неконтролисана природна стихија јер смо имали испред себе људе који су били прије свега вољни, онда обавезани и што је најважније обучени и опремљени да нас бране и штите од тога. Шта имамо ми од те приче, господине Хадровићу, све ћу да их похвалим. Ево обићићемо све то, ако треба и да понесемо те ђавоље парфеме, али они од тога никакве користи неће имати, вјерујте....
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче,
Захваљујем се на прилици да ово преостало вријеме искористим, више из мотива да изнесем генерални став и разлоге Нове српске демократије, због којих ми не можемо прихватити Предлог овог закона.
Прије свега желим да укажем на једну заједничку нит која је провејавала у овим дискусијама које сам данас овдје саслушао, без обзира да ли су долазиле из опозиционих или позиционих клупа, а која говори о томе да је кошуља ипак ближа од џемпера. Тамо гдје су евидентни ти локални проблеми, онда и та партијска дисциплина и потреба да се слиједи, слијепо, што је овдје често изражен манир, политика Владе се сукобљава са оним што је непосредни животни интерес оних који ипак живе у тим локалним самоуправама.
Ово нас све подсјећа на једну финансијску козметику, чији је циљ да на неки начин скрене пажњу са онога што је круцијални и есенцијални проблем локалне самоуправе. Чак и да се оствари до краја, у шта имам све разлоге овог свијета да сумњам, финансијски ефекат овог закона биће то гашење пожара који је захватио Црну Гору шољицом за кафу. Јер, дуговања, дубиозе, задуженост, неисплаћене обавезе, итд. локалних самоуправа у Црној Гори, то сте свједоци и ви и ми, прелазе стотине милиона еура.
Постоје локалне управе које нијесу већ више од пола године исплатиле најосновнија примања запосленима, а да не говорим о обавезама према добављачима, онима који су обављали одређене комуналне радове итд.итд. Ево само да подсјетим, политичким партијама које су тог парламентарног статуса, локалне самоуправе дугују више од пола милиона евра. Ако то није довољан податак и довољна чињеница за аларм да је неопходно приступити корјенитим измјенама односа државе према локалној самоуправи, онда ја не знам шта још треба да им се деси. И сама чињеница да постоје општине које би по свим критеријумима који важе у нормалним европски уређеним државама гдје се заиста функционише на доходовним, економским принципима, на принципима тржишта, које располажу богатством које је са становишта укупног богатства Црне Горе немјерљиво и неупоредиво, као што су, рецимо, Пљевља, Беране, Будва, а које грцају у дуговањима и у немогућности да развијају своје развојне планове, онда ја стварно не знам шта још треба да се деси па да се коначно схвати да је неопходан један детаљан рез, крајње поштен приступ тој проблематици, како би се направила једна поштена анализа и утврдили критеријуми по основу којих би локалне самоуправе заиста то могле да буду.
С тим у вези, присјећам се оне расправе коју смо имали овдје скоро прије годину дана, чини ми се, око предлога да се формирају нове општине. Ми у те пројекте улазимо, малтене, стрмоглаво, уопште не водећи рачуна о томе да то што бисмо морали да породимо касније треба и љуљати, као и о томе да је евидентно више од четири, пет година, а на то нас стално упозоравају, то господин Лукшић и те како добро зна, и из ММФ-а и из Свјетске банке, да тамо постоји пребукираност кад је у питању не само државна управа, него и локална самоуправа запослених који буквално не само што не могу да приме плату, него немају столицу да сједну, гдје се сваких избора изнова и изнова вршило запошљавање које није имало апсолутно никакве везе са потребама локалне самоуправе и становништва тамо, а, с друге стране, та хиперпродукција запошљавања није давала позитиван ефекат на ефикасност локалне управе. Онда, господине Лукшићу, крајње је вријеме да поштено признамо и да поштено признате да овај концепт не ваља, и да се он не може исправити овим законом. Да заиста треба сјести и ствар поставити на нулу и онда осмислити механизам и систем функционисања локалне самоуправе који ће омогућити да у Црној Гори постоји онолико локалне самоуправе, онолико њених ингеренција и онолико њених овлашћења колико је заиста овај народ спреман да плати.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине министре, ако дозволите само једно питање.
Саслушао сам Ваше уводно образложење и примијетио сам да предвиђате могућност увећања пореске стопе чак и за 100-150% за оне објекте који су изграђени, ево да их заједно класификујем, такозваном “дивљом градњом”.
Ви знате да је, након што су усвојене измјене и допуне Кривичног закона, дивља градња санкционисана као кривично дјело. Да ли је на овај начин увођењем тих и таквих објеката у порески систем, већ унапријед, без уплитања оних органа власти који би морали то на неки начин да правно санкционишу, значи, истовремено и њихову легализацију? Јер, оно што уђе у порески систем, на овај или онај начин, подразумијева, у најблажу руку речено, да је легализовано. На оно што није легализовано не може се плаћати порез. Прије тога се морају урадити неке друге и другачије радње. Значи, неко мора, ако ништа друго макар отићи у затвор или макар се мора спровести поступак да се нешто легализује, да би му се онда, на основу тога могао наплатити порез. Овако може да гради отприлике ко хоће, гдје хоће и како хоће. Важно је да послије тога плаћа порез, па макар и увећан јер, право да вам кажем, за многе од тих објеката и тако увећане стопе пореза ће бити минимум у односу на оно што бише требало да плате као казну због тога што су злоупотријебили позицију и што су радили нешто на дивље, мимо планова и мимо могућности да то икад буде санкционисано и да буде уклопљено у неки просторни и урбанистички план.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици,
Присуствујемо једној веома чудној и за овај парламент веома ријеткој ситуацији. Постоји нешто око чега се начелно и наводно сви слажемо, а онда се играмо глувих телефона, јер не можемо да успоставимо нормалну комуникацију да видимо на који то начин треба да ријешимо а ствар је врло једноставно.
Прије тога желим да расправимо и да отклоним неке дилеме које су се овдје наводно јавиле некад због неразумијевања, а некад због жеље да се прикрије суштина цијеле ове приче. Прво, не стоји прича да се овим законом и овом мјером жели интервенисати у нешто што се зове тржишна економија, јер морате да признате да је и у оквирима ове неолибералне тржишне економије, какву заговара Црна Гора и те како било државних интервенција и у приватне фирме и у јавна предузећа и тако даље, за које је држава процјењивала да су од јавног интереса. Само ми немојте рећи да КАП до јуче није био приватна фирма, па је држава шакама и сипала у њега и отписивала и тако даље.
Питање је само процјене шта је друштвени интерес, а ја тврдим и надам се да то макар овдје није спорно, да је опстанак малих емитера друштвени интерес Црне Горе и њена обавеза прије свега на путу ка Европској унији.
Такође се овдје покушава расправљати о предлогу овог закона као некој врсти амнесије, милостиње према малим комерцијалним емитерима. Није тачно господо. Ми смо саучесници и ово је покушај исправљања неправде у којој смо ми учествовали. Саучесници те њихове економске невоље, јер смо усвајањем оног закона по коме се ткз. јавни сервис преселио на буџетско финансирање, укинули приходе из којих су они доминантно финансирали ове своје обавезе.
Такође, ја се слажем са господином Коњевићем, немојте ово узимати као повод за реплику да се не може законом утицати и регулисати неки облигациони односи. Али, ово није класичан облигациони однос, није ово однос између двије приватне фирме. Ови емитери не дугују некоме радио-дифузном центру и некој агенцији, дугују држави Црној Гори, а господо ми смо држава Црна Гора, у првом лицу њеном.
И није тачно, господине Коњевићу, да ми то не можемо да регулишемо законом. То је посљедица оног односа који је овдје на жалост присутан ево све вријеме од како постоји политички плурализиам у Црној Гори да је заправо Влада газда свега и свачега. Скупштина може да донесе закон и није тачно да не може да донесе закон. Може да донесе закон којим ће обавезати Владу да на овај или онај начин, а на нама је да се договоримо који, регулише ово питање.
И на крају, ових да кажем уводних напомена, такође бих хтио да расправимо један покушај минимизације овог нашег предлога на начин да то није системско рјешење. Господо, то љекари знају, када се дављеник спашава постоји тачно утврђени ред потеза. Прво се извлачи из воде, па му се онда даје вјештачко дисање, па се утопљава па се тек онда рјешавају проблеми који су га довели до тога да је био дављеник.
Прича да ово треба ријешити системским законом је прича пост фестум У овом моменту ти емитери не постоје, не емитују програм и оно што је наша обавеза јесте да им омогућимо прије свега, опстанак. Потпуно се слажем са вама да треба сагледати њихову позицију у укупном законском миљеу који регулише односе на том простору у Црној Гори, јер није само проблем ове врсте, њих чека ускоро дигитализација коју чак не може да преживи ни јавни сервис а камо ли они и сигурно је да ћемо морати прије или касније, ја сам увијек за то да дјелујемо превентивно да не чекамо да дођемо у ову ситуацију да би нашли рјешење којим ћемо омогућити да опстане и у тим новим условима.
Да сагледамо однос јавног сервиса, однос према њима, однос према држави и тако даље и да нађемо модел који неће бити искључиво тржишни, који их неће пустити у ту вучју јазбину. Највећи број њих неће преживјети, а опстаће само они који ће имати скривену државну помоћ и прикривени монопол којим ће се омогућити неким другим мјерама већ да нађемо рјешење које ће моћи да створи какве такве услове неког равноправног опстанка, јер будите сигурни они су од већег интереса за Црну Гору него што су то неки много већи емитери који се овдје продукују и шире медијским простором по Црној Гори.
И питање односа тог дуговања према Радио-дифузном центру и према Агенцији.Ми морамо прво овдје да одговоримо шта је важније, да ли су емитери важнији од Агенције и да ли Агенција постоји због њих и Радио-дифузни центар или обрнуто они постоје због Агенције Радио-дифузног центра. Неће ни Агенција ни Радио-дифузни центар пропасти. Ако се ово ријеши будите сигурни, неће им се осјетити ни на плате, неће им се осјетити ни на обавезе, јер ће, прије или касније, држава као што је увијек до сада налазила начина, наћи начин да им отпише потраживања и да им отпише дугове и да их држи у статусу у каквом јесу, а тај статус је вјерујте и те како повољан, много повољнији него што они то својим доприносом и својим радом завређују.
Оно што је евидентно, ако постоји ваша воља, а макар сте је начелно овдје истакли, да се ово ријеши, ја предлажем господине потпредсједниче, да се ово не сматра завршеном расправом, већ да се омогући да до изјашњавања кроз амандман један, два, три свеједно је, на овај законски текст који смо поднијели уз наравно нашу сарадњу, сагласност дођемо до рјешења које ће бити законски најмање спорно, али до рјешења којим ћемо наложити Влади Црне Горе да ово ријеши.
Јер, господине Коњевићу вама ћу се поново обратити реагујући на онај ваш предлог да ми треба сада да усвојимо неке закључке који ће обавезати некога да се овим позабави, знате ли на шта ми то личи? На ону ситуацију када су упали Руси у Чекословачку, па је нека партијска организација негдје горе у горњем пољу одржала састанак и донијела закључак да се Руси повуку до тада и тада, уколико се они не повуку, они ће поново заказати састанак.
Е, да ми не би смо заказивали састанке, а вјерујте тих састанака је било до сада више и више пута је била прилика Влади Црне Горе да се изјасни о овоме, а она чак то није удостојила да пошаље свог представника ни на један од одбора, нити као што видите на пленум, њу овај проблем не интересује. Једини начин да ми заинтересујемо Владу Црне Горе јесте да усвојимо закон, да нађемо модел, да усвојимо закон који ће обавезати Владу Црне Горе, да преко органа који остварују јавни интерес у овој области, а то је Агенција и Радио-дифузни центар, ријеши најегзистенционалнији проблем малих емитера у Црној Гори. То је да их укључи. О свему ономе што се зове системска позиција, спремни смо да уђемо колико сјутра у редефинисање нових законских услова који би омогућили какав / такав пруларизам медијског простора у Црној Гори, јер је то подсјећам вас, исто тако ваша обавеза колико и наша да то подржимо. Ја вас, дакле, молим, немојте ово да сматрате некаквом политичком потребом коју смо имали господин Горан Даниловић и ја и Клуб Нове српске демократије. Истакли смо до сада небројано пута и понављам још једном, никада се нисмо запитали која је програмска политика тих медија, а смијем главу да дам да нас у највећем броју њих уопште не воле, али то није наш интерес. Наш интерес је, а рачунам и ваш, да се у сусрет обавезама које Црна Гора има на путу према Европској унији, одржи тај простор који је од великог и виталног значаја за укупна политичка и друштвена дешавања на овом простору. Захваљујем.
...

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Колега Вукчевићу, очигледно ме нисте схватили. Ја сам намјерно нагласио да није била наша интенција ниподаштавање нечега што се зове тржишна конкуренција, али сам подсјетио да чак и у најлибералнијим тржишним економијама, нешто што се зове државна интервенција, кад се спасава нешто што тржиште гуши, а са друге стране је препознато као јавни државни интерес, није непознато. Чак и у Америци, сп


Датум: 20.06.2011
Close
Close