Алексић: Ревизија историје и произвођење етногенезе

 Суочени са сломом свог национално-политичког концепта, односно са чињеницом да је број Срба на простору од Пљеваља до Улциња порастао, и да је српски језик остао доминантан (што су показали прелиминарни резултати пописа одржаног од 1. до 15. априла ове године), челници црногорског идеолошког пројекта похитали су да пронађу разлоге зашто је то тако. Први „кривац" кога су се сјетили била је српска интелектуална елита која, по њима, „присваја црногорску историју и културу". Ријеч је, наиме, о Енциклопедији српског народа, коју је издао београдски Завод за уџбенике и наставна средства, а чији је главни уредник познати српски историчар и професор београдског Универзитета – др Радош Љушић. 

Ова енциклопедија, која се појавила прије пуне три године, постала је одмах након завршетка пописа предмет критике и анализе црногорских медија и дежурних бораца за „право, част и слободу Црне Горе". Подаци из ове енциклопедије који се односе на личности и догађаје из историје Црне Горе имплицитно су означени као главни кривац за дебакл са којим се током протеклог пописа суочио црногорски идеолошки пројекат. Оно што је тобоже запањило носиоце тог пројекта јесу констатације из наведене енциклопедије да су преци данашњих Црногораца били Срби, да је Његош српски пјесник, да су се сви владари са простора данашње Црне Горе осјећали Србима и да су све знамените личности са тог простора оставиле траг о себи као о припадницима српског народа. Сваки макар и површно информисан човјек, свако ко је макар једном у животу отворио „Горски вијенац" (или било које друго Његошево дјело), добро зна да су то елементарне чињенице, и то провјерљиве и објективно утврђене, које могу да се некоме не свиђају, али то је онда његов проблем. Проблем је заправо у томе што носиоци црногорског идеолошког пројекта, стварајући државну нацију (под геслом: Сви држављани Црне Горе су Црногорци!) желе да одреде и етничку припадност својих предака, заборављајући при томе да је етничка припадност објективна категорија. Није проблем што они прокламују начело да бити национални Црногорац значи бити држављанин Црне Горе (па је онда и Шинаватра Црногорац, једнако као и принц Никола Петровић), али нека нас онда ослободе пројектовања црногорства у прошлост, јер су наши преци оставили траг себи – ко су били национално. Наиме, све општепознате чињенице необориво потврђују и доказују да је током читаве црногорске историје (од времена Црнојевића до 1918. године) владало мишљење да су Црногорци не само интегрални, него елитни дио српског народа. То су увјерење ширили сви црногорски владари – владике и господари; писци, публицисти, историчари, - и домаћи и страни. Штавише, све до треће деценије 20. вијека, никоме није падало на памет да мисли другачије.
Да су се Црногорци у националном смислу осјећали Србима свједоче и сва лична документа издата у Књажевини, а потом Краљевини Црној Гори, у којима је прецизирана српска националност њихових корисника. Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком (српском) атрибуцијом. Све ове чињенице не одговарају погледима на прошлост челника црногорског идеолошког пројекта, који због тога улажу максималне напоре да потру цјелокупну историју, традицију и меморију Црне Горе. A то је узалудан посао. Припадност Његоша, као их свих чланова светородне лозе Петровића (који су били владике и господари Црне Горе и Брда), српском националном и духовном корпусу је неупитна. То потврђују јасне чињенице којима није потребно додатно доказивање за све оне којима чињенична истина говори сама за себе. Међутим, челницима црногорског идеолошког пројекта чињенице не значе ама баш ништа они једноставно не могу да прихвате и поднесу да је прошлост Црне Горе била таква каква је била. Зато предузимају акцију конструисања прошлости: формирали су државну цркву и државни језик, и онда их пројектују у прошлост, затим – конституишу нацију, коју такође пројектују у прошлост са циљем да оправдају оно што сад чине. 
Дакле, црногорски идеолози и властодршци накнадно производе стварност да би она оправдала њихове „оводобне" активности. Овдје се поставља следеће питање: ако ускоро лансирају тезу да су Црногорци по националности Црвени Хрвати – хоће ли опет морати да конструишу прошлост, како би је прилагодили новопрокламованој теорији? Очито је да иза њихове политичке воље и њихових актуелних амбиција не стоји етничка стварност. Зато производе етногенезу. 
 
 
 
Будимир Алексић, посланик Нове српске демократије
 
 
(ДАН, 13. 05. 2011.)



Датум: 13.05.2011
Close
Close