Алексић: У сусрет попису - Креирање жељеног идентитета

 Попис становништва, који ће ове (2011) године бити одржан у свим републикама бивше Југославије (осим у Босни и Херцеговини), биће спроведен у Црној Гори у периоду од 1. до 15. априла. С највише пажње очекује се изјашњавање грађана о националној припадности и матерњем језику, јер – по оцјенама многих аналитичара и политичара – од тих резултата умногоме ће зависити даљи политички пут ове земље. 

Према резултатима последњег пописа, одржаног у октобру 2003. године, ниједан народ не чини натполовичну већину становништва; релативна већина су Црногорци са 43 одсто, слиједе Срби са 32 одсто, Бошњаци 9 одсто, Aлбанци 5 одсто, Муслимани 4 одсто, и Хрвати 1 одсто. Једина апсолутна већина (и то двотрећинска) био је број оних грађана који говоре српским језиком – 65 одсто, али је за службени језик уставом Црне Горе из 2008. проглашен лингвистички непостојећи "црногорски језик", који је – по резултатима са тог пописа – говорило 21 одсто грађана. 
За српски народ у овој бившој југословенској републици, предстојећи попис је несумњиво значајнији од свих досадашњих. Познато је да режим у Црној Гори током последњих петнаест година спроводи систематску асимилацију и денационализацију српског народа, што би на предстојећем попису, по науму тог режима, требало "крунисати" смањењем броја грађана који се изјашњавају као Срби, и који говоре српским језиком, а повећањем броја оних који се декларишу као Црногорци, и то изнад 50 одсто. Очито је да подгорички режим и његови идеолози настоје да произведу "адекватно" становништво за државу коју су направили (иако је општепознато из историје државе и права да становништво прави државу, а не обрнуто). Црногорски властодршци, наиме, желе да конституишу црногорску нацију преко држављанства, и том процесу треба да послужи и попис становништва. Зато они инсистирају на тези да сви становници Црне Горе, и сви они који имају црногорски пасош, припадају црногорској нацији. При томе се позивају на амерички модел "грађанске нације", што је потпуно непримјерено, јер је у Европи (а колико знамо – Црна Гора је у Европи) концепт нације етнички, а не грађански. Сједињене Aмеричке Државе су земља модерног доба, у којој становништво није аутохтоно; то је насељеничка земља која није настала од аутохтоног становништва, док Црна Гора, по тумачењу корифеја црногорског идеолошког пројекта, има своје аутохтоно становништво, као "самородан народ и самониклу нацију" (Војислав П. Никчевић), од настанка свијета, а свој аутохтони "црногорски језик" од "артикулације говора". Aко слиједимо овај принцип, онда овдје на Балкану припадници исте нације добијају различиту националност зависно од државе у којој живе. У том случају Црногорци у Хрватској су Хрвати (јер имају хрватски пасош), а у Србији Црногорци су Срби (јер су држављани Србије). A пошто дукљански идеолози и политичари (попут премијера Игора Лукшића) праве разлику између етничког и националног, онда се поставља питање: да ли то значи да су Црногорци етнички Срби, а у смислу држављанства Црногорци. Из тога слиједи да је појам Црногорац настао на темељу држављанства, а не на темељу националне припадности. Aко даље слиједимо њихову логику, наредно питање гласи: да ли они и вјерско питање постављају као државно ("Црногорска црква" – названа тако по држави, као што су и језик, како сами признају, назвали по држави)? A то даље значи да чланови те "цркве" не морају бити вјерници (као што и нијесу), јер је услов да вјерују у државу, а не у Бога. Зато поглавник те антицркве на капи носи црногорски државни грб, а не крст. 
Дакле, власт у Црној Гори јасно показује да нема намјеру да поштује фактичко стање, и национално самоопредјељење грађана, већ жели да административним насиљем производи њихов национални идентитет. Црногорски властодршци непрестано истичу да је Црна Гора грађанска држава, а у исто вријеме читав државни апарат користе за производњу административне нације, односно за административно произвођење националног идентитета. На тај начин изграђују једну еминентно националистичку, а ни у ком случају грађанску државу. Сликовито речено, они од Црне Горе праве један квазиграђански тор, у који, кад неког желе да "угнају" – ударе му црногорски национални жиг. Јер, ако између нације и држављанства постоји знак једнакости, онда нема потребе да се грађани исказују о својој националној припадности. Aко су сви држављани Црне Горе у националном погледу Црногорци (како тврде овдашњи властодршци), чему онда попис? Треба у том случају само констатовати да у Црној Гори има припадника црногорске националности онолико колико она има становника. Наметање таквог става од стране режима је начин да се онемогући слобода националног изјашњавања, умјесто да се та слобода афирмише. 
Умјесто да подстакне грађане да се слободно изјасне о свом националном идентитету, овдашња власт им сугерише да се о том питању не изјашњавају. Српски народ у Црној Гори је у последњих петнаест година обиљежених тиранијом и деспотијом ДПС-СДП режима, показао одважност и одлучност да истраје у борби за своја национална и грађанска права, и да очува свој национални, језички и вјерски идентитет. Да је то истина – показаће и предстојећи попис.
 
 
 
 
(ДАН, 01. 04. 2011.)



Датум: 02.04.2011
Close
Close