Друга сједница 2. редовног засиједања - 13.10.2010

ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колегинице и колеге,
Господин Горан Даниловић и ја смо, уз сагласност осталих колега из Клуба Нове српске демократије, предложили овом дому да се донесе закон о измјенама и допунама Закона о електронским комуникацијама, имајући на уму веома тежак положај у којем су се не својом вољом у највећој мјери нашли електронски емитери, чији опсег фреквенција нема националну карактеристику.
Ви сте свједоци да смо на једној од посљедњих сједница прољећног засиједања овај исти покушај имали, настојећи да амандмански ђелујемо на Закон о електронским медијима који смо усвојили. Међутим, тада нам је објашњено да то није материја тог закона, већ да би се изашло њима у сусрет, треба извршити измјене и допуне Закона о електронским комуникацијама. Законик који предлажемо има само један члан и њиме се она дуговања која ови емитери имају по основу плаћања одобрења за радио-дифузне фреквенције и накнаде за покриће трошкова администрирања радио-фреквенцијског спектра ослобађају, зато што су не својом кривицом, поново наглашавам, дошли у готово безизлазну ситуацију и многи од њих су пред гашењем. У ту су позицију дошли захваљујући одлуци државе да јавни сервис поново врати на финансирање из буџета, да укине претплату из које су они сходно одредби закона, од ње им је припадало 10%, црпили и највећи износ дохотка којим су располагали.
Имајући на уму вашу беневалентност, небројено пута исказану, кад су у питању предлози из опозиционих клупа, наглашавам да се овђе ради о емитерима веома широког програмског, политичког и како год хоћете спектра. Значи, овђе се не ради о политичком спасавању било кога, већ о једној прије свега политички хуманој акцији, која би требало да омогући да се тај плурализам електронских медија, који је у Црној Гори заживио, и даље одржи и да се оним емитерима који су у читаву ову ситуацију запали не својом кривицом пружи макар колика толика шанса, и да се сви доведу у једнак стартни положај, па после према законима тржишта, како се ко снађе и како успије. Ја вас молим да овај закон подржите.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господо потпредсједници, господине министре, колегинице и колеге,
Не улазећи у саму суштину овог закона и саме Конвенције коју данас треба да ратификујемо, искористио бих прилику да господина министра питам сљедеће. Прочитао сам образложење које је стандардно и против кога у принципу немам ништа, али ме живо интересује да ми објасните господине министре, са аспекта чињенице да након 30 година од сачињавања ове конвенције Црна Гора је пета држава која је потписује и да је за 30 година нијесу потписали ни њени иницијатори, ниједна од релевантних европских држава, који је то спољнополитички и унутрашњополитички интерес Црне Горе да она баш у томе предњачи?
Стварно се сада питам и преиспитујем некаква своја увјерења и некаква своја сазнања, да ли смо ми стварно у процесу те демоократизације искочили испред Француске, Италиије, Њемачке и не знам кога све, или је ово нешто што се зове прозивка и извршавање домаћих задатака. Хвала.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, да одмах расчистимо мотив мог јављања. Није он само у томе да исправим неравнотежу између интересовања наших колегиница, за доношење и усвајање ове ратификације ове конвенције, већ искључиво однос одговорности родитеља прије свега. Никад се нећу сложити са констатацијом да су мушкарци неодговорнији родитељи. Можда, необавезанији на неки начин традиционално, али са становишта бриге за сигурност и будућност своје ђеце, вјероватно смо што се каже - раме уз раме са мајкама.
С друге стране, мотивисан сам и са становишта високе друштвене одговорности, јер можда ово нама изгледа као једна од бенигних конвенција коју ћемо потписати, али вјерујте, да се у западним демократијама, гђе се о овоме много либералније расправља, и гђе се много либералније постављају ствари, по десетак година расправља о овим стварима. Можда је то један од разлога због којих је Црна Гора тек четврта земља у Европи, која ће ретификовали ову конвенцију. Али, у овом случају ми то заиста не смета, јер ми је изузетно стало, рекох, и као родитељу и као друштвено одговорном човјеку и појединцу, да се ово ратификује. Тим прије што је сваки облик насиља нешто што је друштвено неприхватљиво, а кад је ријеч о насиљу према ђеци, то је најтежи облик насиља, без обзира од кога долажи. Поготову ако долази од породице. Јер, ако постоји ћелија у којој би се то дијете требало осјећати сигурним, заштићеним, онда је то породица. Кад то дијете ту изневјерите, оно је трајно психички оштећено, и то су злочини, без обзира којег облика, који се по последицама,- бар тако тврде психолози, а ја њима вјерујем, могу изједначити са најтежим облицима злочина, према психи и према тијелу човјека.
Међутим, појачавајући резерву коју је овђе у наше име истакао колега Славен Радуновић, хоћу да, прије него додатно образложим због чега ми изражавамо ову резерву, да вас потсјетим на резултате једне анкете недавно објављене овђе у Црној Гори, мислим да томе нема ни годину дана. По њој, добро сам упамтио прва сексуална искуства највећи број наших ђевојчица стиче са 13, а мушкарци, као нешто мало веће кукавице, са 14 година, и да највећи број њих та искуства стичу са особама које су знатно старије од њих. Ако са становишта те реалности, која је реалност у којој ће се примјењивати ова конвенција, оставимо ово решење из члана 18, онда будите свјесни да напољу хода све ,,го криминалац.” Ево тако каже статистика. Такође, господине министре, желим да ми помогнете, не могу и нијесам обавезан да, на крају крајева,држим све у глави, чини ми се да постоји различито дефинисање шта је ,,дијете.” У различитим законским пројектима које смо до сад усвајали, ђететом се сматра лице до 16 година, негђе до 14, па старији малољетник, па млађи малољетник и тд. Ви ову границу пењете на 18 година. Бојим се да би тиме само увели једну неконзистентност у наш правни систем и што би, ако би се неко сјутра позвао на ову конвенцију, а записали смо у Уставу да су оне исто тако дио унутрашњег законодавства, и изнад интерног законодавства, дошли у ситуацију да би убрзо морали да мијењамо и нека решења у већ усвојеним законима, и да то нивелишемо и доведемо на једнак ниво кад је у питању однос према свим облицима криминалних радњи. Мој би био предлог, без обзира што се интимно слажем са вама, као родитељ, али, управо из ова два разлога, из разлога козинстентности правног система и разлога могућности примјењивости ове норме, да размислите о тој граници на 16 година. Захваљујем.
...
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, господине министре,
Ја, чак, ризикујући да нарушим опозиционо јединство, морам да изразим апсолутно неслагање са ставом мог колеге Бранка Радуловића. Предлажем да Ви останете сљедећих 20 година министар пољопривреде, јер то како је развијате и како је унапређујете на најбољем смо путу да коначно пређемо сви у господу, да нема села, да нема сељака и да сви сађемо у градове.
Та прича о наводно неким позитивним тенденцијама које је показао пољопривредни попис, који сте обавили недавно, је прича за малу ђецу. Само ако изађете, господине министре, из Подгорице, ономе ко је два дана био у школи, или чак ни школе видио није, јасно је гђе је пољопривредна производња у Црној Гори у овом тренутку. Уосталом, господине министре, који је то пољопривредни производ који Црна Гора не увози, за својих 600 хиљада становника? Е, то су параметри, а не бројке којима Ви машете. И још нешто, господине министре. А о томе ћу говорити кад будемо говорили о Предлогу закона. Ми смо у Црној Гори дошли у ситуацију да је више оних који држе стоку у градовима и чија стока пасе по контејнерима и парковима ових градова, него што их има на селу, господине министре. Ја сам дијете села и дан данас сам са села. У овом тренутку село које је прије 20 и кусур година имало десет хиљада оваца, не би могло да прими на конак ни чету војника, господине министре. Ако је то Ваш допринос развоју пољопривреде и сточарства ...
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге, господине министре,
Прије него што се осврнем на сам закон, једна мала дигресија на Ваш покушај да одговорите на мој коментар Вашег уводног излагања. У земљи која је за своју основну развојну грану опредијелила пољопривреду, сељак не само да би требао да буде господин, већ би морао да буде њено прво лице једнине и множине. Али, у условима и стању повољопривреде какву сте ви направили, у Црној Гори, лише изузетака, који се могу на прсте двије руке побројати, сељак је пука сиротиња који је то не из економских разлога, не по сопственом избору, већ из голе нужде. Толико о томе.
Осврнуо бих се на сам закон и подржао став мог колеге Велизара Калуђеровића, да он у правно-техничком смислу, а добрим дијелом и у садржинском представља једно добро законско штиво, врло напредно, врло одмјерено и на прави начин регулише једну веома важну област. 
Имам и одређене примједбе, а кренућу од првог члана овог закона којим је дефинисано да се овим законом утврђују начин и услови гајења домаћих животиња. С тим у вези, на тачку 5, члана 2 која каже да се гајење домаћих животиња обавља уз примјену норматива за очување животне средине и примјену зоохигијенских и етолошких норматива. Господине министре, имао сам прилику да са Вашим помоћником расправим то питање и, нажалост, нијесам добио одговарајући и задовољавајући одговор, који није само предмет мог интересовања, већ и интересовања знатног броја грађана Црне Горе. То је одговор на који начин овај закон, јер то нијесам нашао ни у члану 54 који санкционише оне који се не придржавају одредби и норматива овог закона, санкционише ону, нажалост, све чешћу појаву држања стоке у урбаним .... у центру града. Господине министре, прошетајте, него Ви немате кад од толиких силних партијских обавеза и не идете пјешке, али када бисте себи приуштили то задовољство да прошетате поподне градом, могли бисте у готово сваком подгоричком парку да сретнете краву која пасе, да сретнете краву која се храни из контејнера. Да само одете километар и по од центра града, у Толоше, имате праву фарму од које се, нарочито љети, не може живјети. Господине министре, ако су то услови, а то овај закон није санкционисао, у којима се могу држати и држе животиње, ако је то допринос стварању законских услова за њихово држање, онда не знам шта је права пољопривредна производња. Да не говоримо о Никшићу, Беранама, имате штале усред града, господине министре. То је нешто што је морало да буде регулисано неким законом. Господин Вујачић зна, он је чак и примио делегацију тих грађана из Толоша, са којим се они проблемом сусријећу, јер не постоји дефинисана обавеза ниједне од постојећих инспекција, од градске, комуналне, ветеринарске, еколошке, која себе сматра надлежном да то ријеши. То се неким законом морало ријешити, а нема погоднијег закона од Закона о сточарству, тим прије што овај закон прописује начин и услове за узгој стоке. Не могу бити ти услови и тај начин једнако важећи за софистициране фарме којима тежимо, за сеоска и пољопривредна домаћинства којих, нажалост, све мање има и за, назови, пољопривредна газдинства и домаћинства у центру града. То је, господине министре, морао да ријеши овај закон.
На крају, уважавајући чињеницу да сам у начелу подржао овај закон и највећи број његових норми сматрам квалитетно одмјереним и квалитетно урађеним, желим да се осврнем и на члан 2 овог закона, гђе су дефинисани циљеви. Први циљ је да се обезбиједи довољна количина квалитетних сточарских производа. Господине министре, у коментару Вашег уводног излагања подсјетио сам Вас да Црна Гора у овом тренутку, поред чињенице да се опредијелила да пољопривреда буде њена основна развојна грана, готово све пољопривредне производе увози. Не идем често у продавнице, али не памтим када сам посљедњи пут видио ону варенику или млијеко, како год га назвали, у оној пластичној кеси. Не памтим када сам у једној продавници, без обзира била она обична продавница на углу неке улице или неки супермаркет, видио међу стотинама разних производа, од Словеније, Хрватске, Босне, из увоза, брендиране домаће производе, лише Горановића. Господине министре, ако је то допринос развоју пољопривреде, ако је допринос развоју пољопривреде то што гасите једну од највећих мљекара која је била у овом региону, ако је то допринос овог закона, онда Вас молим да ову прву тачку избришете.
И, сасвим на крају, уз изјаву да ћу подржати овај закон, без озбира на ове мањкавости, желим да истакнем ваш највећи допринос развоју пољопривреде и сточарства у Црној Гори. То је чињеница да се међу чобанима, господине министре, који тренутно у Црној Гори чувају овце налази и један доктор наука, и то не било којих наука, него доктор из области информатике, гђе је Црна Гора очигледно див не само у региону, него и у свијету, јер може једног таквог признатог стручњака да жртвује и да пошаље да чува овце у Црквичком пољу. Захваљујем.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине министре, ако сте Ви побркали лончиће, нека Вас макар Ваш помоћник подсјети. Овђе је ријеч о Закону о сточарству, ни о каквим малинама, ни о каквим лубеницама и не знам чему. Знам да можда може бити уносна производња малина, мада нијесам сигуран, јер пратим ситуацију у окружењу - суочени су са великим проблемима. Ако сви одемо у малинаре, ко ће да гаји стоку, господине министре?
Друго, оно што Ви упорно избјегавате да одговорите јесте чињеница да не постоји пољопривредни производ, господине министре, који Црна Гора не увози. Ми, господине министре, увозимо воду. 40 милиона евра на годишњем нивоу. То објављује Завод за статистику. /У праву сте господине Павловићу, ко данас вјерује Заводу/.
Према томе, господине министре, Ви бјежите од онога што је круцијални проблем у овом тренутку у Црној Гори. Џаба добар закон. Опет понављам, добар закон. Вјерујте, ево можда није добро да опозициони посланик један законски пројекат владајуће гарнитуре подржи, али морам да будем поштен и да кажем да је, лише ових неколико ситница на које сам указао, ово релативно добар закон. Али, коме, господине министре? Знате ли која је ситуација у црногорском селу? Осим ако не мислите да ће се пољопривредна производња и сточарство одвијати у центру Подгорице. О чему ми причамо? Гђе живите Ви, кумим Вас богом?
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, колегинице и колеге посланици, господине Субашићу, Да се одмах разумијемо, ово што сте ви данас предложили можда је и могло да прође без оволике и овакве расправе. Овај закон и његове одредбе су заправо жртва једне опште климе, климе неповјерења коју је ова власт створила у Црној Гори, оне климе о којој су говорили господин Коча Павловић, господин Будимир Алексић, господин Бардхи и остали учесници. Та клима, и то је оно, господине Холлај, много већи .... и технички прописи који ово регулишу, ствара све оне могућности за злоупотребу или за недовољно коришћење оних законских права. Људи су доведени у ситуацију, господине Субашићу, вјерујте ми, ово говорим не више као опозициони посланик већ као неко кога можете сматрати, ако хоћете, и пријатељем, да на шалтерима због климе која тамо влада не смију да траже оно што им је елементарно законско право, што им чак и овако рестриктивни закони омогућавају. Оно што замјерам мојим колегама и што је била основна интенција да се обратим данас поводом овог закона јесте да та клима не постоји чак ни овђе. Ако постоји мјесто, ако постоји установа у Црној Гори, и то је оно, господине Холлај, што и вама замјерам што не идете трагом којим је, рецимо, кренуо господин Бархди, то је да ова установа не омогућава ту грађанску равноправност, а најпозванија је и најодговорнија за стварање законских и свих других услова и претпоставки да то тако буде.
Погледајте софтвер у овој кући, погледајте ове папире које ми добијамо. Право да вам кажем, помало ме је срамота, господине Субашићу, да тражим то од вас прије него што сам то тражио од господина Кривокапића, од господина генералног секретара, да и овђе српски језик и ћирилично писмо буду, ако ништа друго, а оно макар једнако заступљени, у мјери у којој су заступљени латиница и језик који они данас крсте црногорским. Господине Субашићу, хоћу да ме разумијете, ту на неки начин амнестирам вас од дијела одговорности, јер ви сте само један од шрафова у једном механизму који нон-стоп производи пођеле, нон-стоп врши притисак на одређену групацију. Све док у Црној Гори буде непријатеља и све док у Црној Гори онај који се изјасни као припадник неког другог корпуса изван црногорског, онај који јавно објелодани да говори српски, онај који користи ћирилицу не буде сматран, у најмању руку, сумњивим, имаћете ове проблеме о којима данас говоримо.
Господине Субашићу, разумијем вас на неки начин, али морате да разумијете и ви нас. Није исто оно што Осман Субашић мисли и сматра и оно што је Осман Субашић написао, са оним што се дешава на шалтеру. Убијеђен сам, господине Субашићу, имам и лично искуство, да оне проблеме који грађани имају на тим шалтерима никада не би имали у непосредном контакту са вама. Али, ко је од њих у прилици да буде сваки дан код вас и да те проблеме које свакодневно сусреће на тим шалтерима решава у непосредном контакту са вама? То је оно што ви морате да схватите и морате да учините, као Управа, додатан напор перманентне контроле и перманентног образовања оних који спроводе овај закон, да га спроводе на начин који ће сваког грађанина Црне Горе довести у једнако правни положај и омогућити му да користи своје право, чак и онда када га не зна. Службеник је дужан, и у томе је проблем, господине Субашићу, да упозори грађанина на права која има, а његово је право да се изјасни хоће ли та права користити и у којој ће их мјери користити.
Господине Холлај, за то право се морамо прво изборити овђе у Скупштини, од онога да господин Бардхи може да говори на албанском, и ви, ако вам је то лакше, до тога да ми можемо да добијемо ова документа и на ћирилици, да овај софтвер буде и моје име исписано овђе ...
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Слажем се са Вама да нема потребе да водимо расправу, али ме интересује судбина амандмана који смо тада на Одбору за уставна питања предложили господину министру на овај закон, јер немам ову нову верзију, имам ову стару, па ме само интересује да ли је тај амандман уврштен. Ако је тако онда нема проблема за проходност.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче,
Ја сам, прије свега, дужан да се колегиницама и колегама посланицима извиним, јер ја сам члан Одбора за уставна питања и законодавство, и моја је дужносет била да упозирим на ову чињеницу. Међутим, с обзиром да је та сједница одржана прије скоро три четири мјесеца, право да вам кажем то сам и сметнуо с ума, али не би се због тога јавио за ову опаску да није наступио господин Секулић. Немојте молим вас, једном смо, не једном заправо, на стотине пута овђе расправили о позицији колегијума Скупштине. Не може колегијум Скупштине да дезавуише нешто што је Пословник. Овђе постоји кворум, овђе постоје сви пословнички услови да Скупштина изврши ону своју пословничку обавезу коју има. Јер се сада, враћајући се сјећањем на ту расправу, добро сјећам да је речено на Одбору ово није прошло, али коначну ријеч о томе ће дати Скупштина. Према томе, постоје сви пословнички услови, не видим разлог да се прекида ова сједница, осим уколико се не бојите резултата гласања. Али, право да вам кажем то већ не долази у домен Пословника и није нешто што би било ко злоупотребљавао чињеницу да постоје сви формални и пословнички услови да се ова расправа доведе до краја и да се изјаснимо.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колегинице и колеге.
Са становишта Вашег оправдања изостанка господина министра, требало би да слиједи закључак - "буџет је ипак важнији и од ове конвенције". Али, ради се о нечему што се зове "перманентна пракса" односа Владе према овом Парламенту. Овђе није ријеч о било чему него о закону. Закон предлаже Влада и Влада је дужна да га брани. Уз сво уважавање госпође Шуковић, она је овђе у сукобу интереса. Она је замјеник директора државног органа који треба да спроводи закон. Она није политички представник, она није представник Владе. А уважавајући чињеницу да је господин Лукшић заиста заузет, колико знам он у свом кабинету има довољно помоћника и довољно сарадника који су могли да, у име Владе, бране овај закон. Јер овђе је прије свега ријеч о закону.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, колегинице и колеге, господине гувернеру, да на почетку рашчистимо, не говорим ни у име власти, ни у име позиције, говорим у своје име.
Мотив да учествујем у овој расправи, осим мог личног односа и уважавања чињенице да се данас, први пут у својству гувернера, међу нама налази господин Жугић, јесте у потреби да образложим и свој лични однос према предлогу који је господин Жугић поднио овом високом дому. И да одмах кажем да ћу имати исти однос према овом предлогу какав сам имао према предлогу да Ви будете то што данас јесте. То сматрам разлогом политичке коректности, тим прије што, такође, разлогом политичке коректности сматрам и Ваше неотуђиво право да бирате своје сараднике и да заједно са њима или успијете или пропаднете. Будите сигурни, макар са мог личног становишта, а мислим да дијелим и становиште мојих колега из клуба, сваки њихов успјех и неуспјех биће истовремено и Ваш успјех и неуспјех и нећете се моћи одрећи ни дијела једне од те двије варијанте, зависи од тога шта буду радили и да ли ће успјети да испуне очекивања која од њих, прије свега, очекује поштовање закона, а онда и поштовање односа према овом дому.
То је једна ствар. Али, такође ме интересује, господине Жугићу, и хтио бих да ми овђе то на неки начин мало разлучите, је ли ово питање континуитета или дисконтинуитета. Колегинице и колеге из власти су различито гледале на ту чињеницу, тврдећи да је, заправо, Ваш избор израз дисконтинуитета у односу на досадашње компетенције, досадашње понашање и досадашњу политику Централне банке. Као неко ко је потпуно изван те проблематике и ко се у банкарство и у банке разумије тек толико да оде до аутомата или на њихов шалтер, ово сам искључиво посматрао са становишта чисте логике. И ја сам сву ову ујдурму политичку, која се дешавала око доношења закона о Централној банци, око чињенице да смо били на ивици, или смо чак и ушли у зону кршења Устава, скраћења мандата досадашњем гувернеру и његовом тиму, доживио као политику дисконтинуитета. На страну политички мотиви оних који су били у прилици да то раде. Да ли је то покушај да се заустави једна интенција самосталности у коју је, након толико година, кренуо бивши гувернер, ја нећу да улазим и да враћам ту причу на почетак. Али, ако је вјеровати и господину Пињатићу, а нема разлога да му не вјерујем, господину Франовићу, а нема разлога да му не вјерујем, и свима овима који су Вас и Ваш избор доживјели као однос дисконтинуитета према Централној банци, интересује ме откуд онда Ваш избор као посљедица односа према континуитету рада двојице вицегувернера, који су то, у овом или оном облику, били и у претходном сазиву? Јер, ако, а Ви сте то и потврдили овђе, то посматрамо као својеврстан тимски рад, немогуће је и нелогично, а ја говорим искључиво са становишта логике, да гувернер не ваља а вицегувернери ваљају. Ја о овој двојици коју Ви предлажете немам апсолутно никаква сазнања, ни стручна, ни лична, ни професионална. Немам разлога кад је у питању само однос према њима лично да будем ни за ни против. Хоћу да вјерујем Вама и Вашем избору. Али, кажем, ђелује ми крајње нелогичан однос према бившем гувернеру, потреба да се он смијени прије рока који му је био прописан Уставом и уђе у зону кршења Устава, о чему ће вјероватно Уставни суд донијети коначну одлуку, јер чини ми се да је та преставка пред њиме, с једне стране, а, с друге стране, Ви и, колико сам схватио, већина, ако не и сви из позиције имају однос повјерења према људима који су му били најближи сарадници. Тако, да кажем још једном, понављајући да ћу према Вашем предлогу имати исти однос као и према Вама, ово ми све ђелује као посвађано са елементарном логиком.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Пињатићу, ја јесам рекао да себе сматрам неупућеним, али ни једном нијесам рекао да сам блесав. Немојте ми, молим Вас, покушавати потурити варијанту да сте тек усвајањем новог закона успоставили институцију каква је Централна банка Црне Горе. ’Ајте, молим вас. То ми помало личи на ону вашу уобичајну праксу да чак и државни континуитет Црне Горе сматрате од референдума па наовамо. Неће бити. Централна банка је са свим својим капацитетима који су, право да вам кажем незнатно измијењени новим Законом, функционисала све ове године. Немојмо да се враћамо на почетак и да враћамо на анализу ону климу која је овђе била присутна када је била расправа око пријевремене смјене бившег гувернера. Ја сам Вас ту подржао. Ви овај нови избор сматрате дисконтинуитетом и персоналним, између осталог. Ја се само питам, ако је тај дисконтинуитет обезбијеђен у лицу гувернера, зашто није изведен до краја, него су нови сарадници новог гувернера сарадници бившег гувернера чији је рад овђе, у најмању руку, дефинисан проблематичним. То је оно што ме, са становишта елементарне логике, интересује. А то да је тек новим Законом конституисана Централна банка, немојте, молим вас, потцјењивати и претходне сазиве ове Скупштине и претходне законодавце. И они су, ваљда, имали на уму све те елементе и све прерогативе које треба једна Централна банка да има када су је успостављали претходним Законом. Ви сте само, пратећи проток времена, пратећи нова искуства, измијенили неке њене основне функције, али у суштини Централна банка је и даље институција која је успостављена прије десет година.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, очигледно је да овђе немамо двије стране за дијалог. Заиста, ово претварати у монолог, било би гријех према овој тачки дневног реда и гријех према једном озбиљном документу какав треба да буде Извјештај о раду Фонда националних мањина. Ако господин Куртагић није спреман, а очигледно није спреман да одговори ономе што је његова основна функција овђе, а то је да брани овај извјештај, и да се покрива тиме што Управни одбор Фонда зна то што треба и ми да знамо, онда не видим сврху ове расправе. Замолио бих вас да ми ово одложимо док се господин Куртагић не спреми, макар у оној минималној количини која је неопходна овђе, да буде наш равноправни саговорник. Овако, не видим сврху монолога на који ће он сваки пут одговорити - ја то не знам, не могу да донесем, не могу да објасним, немам довољно стручне службе итд. Мислим да то не води ничему. Да се ово одложи лијепо, нек се господин спреми, па имамо кад ово расправити....
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине предсједниче, господине потпредсједниче Владе, колегинице и колеге посланици,
Покушаћу да послушам савјет, не зато што је нешто препаметан него зато што је можда и моја обавеза да у цијелу ову причу унесем што мање и емоција и дневне политике и да се према овом питању однесем као и према сваком другом закону који је био на дневном реду овог Парламента. И нећу се сложити са онима који тврде да постоје такозвани технички и неки други закони. Постоје само закони, и они имају своју техничку и своју садржинску страну. Према томе, чињеница да је ово закон који има и техничких а и оних других решења, ни најмање га не разликује од било којег другог закона сличне садржине које смо усвојили у овом дому, и захтијева исто тако једнак приступ и једнак прилаз.
Ово је пар екселанс, поштовани грађани и поштоване колегинице и колеге, међународноправни докуменат, о којем се ми усвајањем кроз законску процедуру изјашњавамо. Шта је основни елеменат да би један међународно правни акт добио такву карактеристику? Бар је то, господине министре, познато из основних лекција међународног права, да га склапају два међународно-правна субјекта. Шта имамо у овом случају, господине министре? Да оставимо ми причу о квази и о не знам каквим државама. Ово са чиме Ви потписујете овај докуменат, није ни квазидржава. Јер, прије тога, мора да има макар неке елементе државе. Ви сте доктор наука и морали бисте да знате како се постаје међународно призната држава. Није довољан акт ни Владе Црне Горе, ни влада 65 или 75 држава, потребно је да та држава буде међународно призната од стране Организације Уједињених нација, и да јој се застава завијори на Ист Риверу. Уосталом, и сами знате, прошли смо и прошли сте тај пут. Шта у овом случају имамо? Косово не само да није чланица Уједињених нација него није чланица ни једне једине међународне асоцијације и институције. Од фудбалских, карате, па до не знам којих, господине министре. И сад Ви потписујете међународни споразум са нечим што нема карактер или кредилибитет међунароно - правног субјекта. То што га је признала Влада Црне Горе или Влада Сједињених Америчких Држава, са становишта Међународног права, господине министер, не значи ништа. Постоје диљем свијета бројне такве државе, које је признала ова или она страна, али које нијесу и никад неће бити Међународно признате.И шта се још дешава, господине министер? Да останемо на терену законитости. Ви кршите Устав Црне Горе који сте сами донијели, гђе фино пише у члану 9, да вас подсјетим мада Ви то знате, или бисте требали да знате, да потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права, (зар није Повеља Уједињених нација једна из реда ових докумената и бројне друге повеље, и бројна друга документа,) саставни су дио унутрашњег правног поретка. Имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примењују кад односе уређују другачије од унутрашњег законодавства.
Господине министре, ову књижицу према којој ја имам потпуно индиферентан став, али је нажалост обавезујућа и за мене и за вас, ви сте прекршили небројено пута, и кршите и даље. Не говорим ја ово, господине министре, јер сам обећао да ћу у цијелом овом приступу да оставим дневну политику по страин, да бих заштитио интересе Србије. Има интересе Србије ко да штити. Говорим о интересима Црне Горе. Господине министер, има и она народна која говори "невоља редом иде". Ако не вјерујете мени, отворите данашње новине, па видите. И кад једног дана “листа за природну Албанију” закуца на врата Црне Горе, питам вас чиме ћете бранити Црну Гору, ако не позивањем управо на она међународна акта која сте прекршили и која упорно кршите и која и данас покушавате да прекршите овим законом. Понављам и подсјећам и Вас и све нас, овђе је ријеч о закону. И сасвим на крају, господине министре, а то је био разлог због чега сам инсистирао да Ви дођете, овај закон није добио ни пролаз на Одбору за уставна и политичка питања.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Коњевићу, вјерујте, ево улази у други сат ова расправа, још увијек сам у дилеми чему заправо присуствујем. Да ли је ово сједница Одбора за безбједност у проширеном сазиву, при чему је проширени сазив у улози посматрача по систему "ни лук јео, ни лук мирисао" и по систему немам појма о чему се ради, или тек из ових ваших рефлексија успутних, покушава да докучи докле смо у овој цијелој проблематици, или је ово расправа Скупштине Црне Горе о нечему што се зове стање у области безбједности у Црној Гори?
Право да вам кажем, осјећам се помало инфериорно , јер ако је функција ове данашње расправе да размотримо извјештај за кога сте сами рекли да није извјештај Одбора него предсједника Одбора, гђе су таксативно набројане активности које сте ви имали у назнакама, онда ово није завређивало оволику расправу. Или је требало да затворимо ову сједницу па да о овоме расправимо на начин који би макар данас изједначили позицију мене као посланика и вас као члана Одбора? Право да вам кажем осјећам се инфериорно и не само у односу на Вас него и у односу на иоле обавјештеније новинаре у Црној Гори.
Оно што мене интересује, господине Коњевићу, нијесу пикантерије, иако многи од тих података су на ивици тога. Мене интересује да ли ви као Одбор, да овђе јасно и децидирано мени ставите до знања, контролишете органе безбједности у Црној Гори. Ако их ви као Одбор контролишете онда их контролишемо и ми као Скупштина. Ако то ни ви не можете, онда ова расправа нема сврху . Могли смо да ово за пет минута...
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине Станишићу, заиста још једном морам да укажем на веома незахвалну позицију у којој се данас налазим. Или да цитирам мог колегу Буда Алексића, "осјећам се утученим", осјећам се послаником другога реда у односу на Вас и на расправу коју данас водите. Молим Вас, уважите нас, па водимо расправу о ономе што је предмет Дневног реда, о информацији предсједника Одбора за безбједност о раду Одбора, или да вратимо ствар на почетак. Тражите да затворимо ову сједницу, па нас изједначите у ономе што чинимо и представљамо овђе. Или Ви, господине Станишићу, мислите да ја, као члан Одбора за Уставна питања и законодавство, нијесам достојан, само кроз чињеницу што нијесам члан Одбора за безбједност, да знам што и Ви знате. За једно се од то двоје опредијелите, господине Станишићу, а не у ребусима и у назнакама. Шамар тамо, шамар овамо. Гледам Вас овђе и не знам о чему се ради. Дајте, човјече, да ми изађемо па се испричајте ко браћа овђе и завршите ту причу, а не да овђе држите сједницу Одбора за безбједност у проширеном сазиву, при чему проширени сазив блене у Вас ко теле у шарена врата. лли да причамо о ономе што је свима доступно, то је информација господина Нухоџића о ономе што сте радили, или да затворимо сједницу па да причамо о ономе што је стварна функција Одбора за безбједност.
...
 
ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ:
Господине потпредсједниче, захваљујем и обећавам да нећу више узимати учешће у расправи, као прилог њене рационализације.
Господине Шеховићу, слушао сам пажљиво и вас и оне који су говорили прије вас. Једно од круцијалних питања које се овђе стално наметало било је питање тзв.наплате губитака на преносној и дистрибутивној мрежи и наплате губитака насталих по основу крађе струје. На жалост, то се питање овђе расправљало као једно својеврсно социјално питање и на нивоу моралне дилеме. Да ли је морално да се плати нешто што нијесте потрошили? А ја Вас питам да ли је законито? Гђе је у Уставу утемељење да ја као грађанин и крајњи потрошач, робу коју купујем на тржишту, а струја је роба, сложит ћемо се,  плаћам и ако је нијесам потрошио. Ја вас питам ,како бисте се као грађанин понијели да вас сјутра у Пекари сачека обавјештење да је хљеб скупљи за 20 центи, јер је онај који га је довозио негђе се запио, па му неко покупио четири-пет гајби.
Електропривреда Црне Горе није више друштвено предузеће . Шездесет година смо плаћали све њихове дубиозе, развијали је, плаћали капацитете, дизали Хидроелектране, преносне мреже, сто чуда радили, толерисали њихове високе плате и све то. Са том Електропривредом управља А2А, и која је моја обавеза као грађанина и које је то уставно право да ми неко наметне да платим нешто што нијесам потрошио. На страну што плаћам најскупљу струју у региону, то је друга прича. Али молим вас губитке на преносној мрежи, губитке због тога што је неко крао струју , губитке који су настали зато што Електропривреда није у стању да утјера своје дугове. Ја као грађанин чини ми се да нема тога Закона који ме може натјерати да то платим, јер то је основно питање које морамо да расправимо овђе господине Шеховићу. А, не да ли је то морално или није морално.



Датум: 08.03.2011
Close
Close