Булајић: Крива је Влада, а не дотрајала мрежа

Већ дужи низ година у Црној Гори се према енергетском сектору, а посебно према Електропривреди, држава односи непримјерено. Оперативно управљање најзначајнијом црногорском компанијом предато је страном партнеру иако овај нема већинско власништво, без обзира на лоша искуства из блиске прошлости, као што је то био случај на релацији Гленкор – КAП. Не треба замјерати и љутити се на странце. Они су дошли да поврате уложени новац и да још нешто зараде. Несхватљив је однос Владе која има тако бруталан став према сопственој привреди, а посебно према енергетици.
Приликом доношења Закона о ратификацији Споразума Црне Горе и Италије који се тиче подводног интерконективног кабла, посао који се њиме закључује образлаган је „симпатичном", али недвосмисленом констатацијом- потребом "подстицаја улагања у нове изворе електричне енергије који недостају Италији". Откуд и откад је стратешки интерес Црне Горе да брине о туђим дефицитима? Кад је Црна Гора ријешила велику бригу са својим дефицитима? Да ли ово значи да ће будући развој енергетике Црне Горе зависити искључиво од потреба, жеља или проблема Италије? Зашто Влада прихвата норму по којој ће се евентуални спорови рјешавати искључиво дипломатским путем? Чак и најбенигнији уговор у домаћем правном "саобраћају" предвиђа надлежност одређеног суда у случају спора, а камоли за споразуме међународног карактера у којима се одређује и арбитражни суд, надлежан за рјешавање евентуалног спора. Зашто Влада на прави начин не штити интересе својих грађана? Приликом поступка докапитализације ЕПЦГ од стране италијанске фирме A2A читав посао заокружен је на око 430 милиона еура. Влада је продала око 860 мегавата инсталисане снаге (ХЕ „Перућица", ХЕ „Пива" и ТЕ „Пљевља"), потпуно спремних и разрађених енергетских производних постројења, са свом пратећом инфраструктуром. Дакле, Влада је мегават инсталисане снаге продала за само око 500 000 еура. Поређења ради, процијењена, али не и дефинитивна специфична улагања по мегавату у предложеној варијанти градње четири електране на Морачи, износе око 2,5 милиона еура.
„Стварна" цијена докапитализације износи 192 милиона еура, односно 96 милиона држави и исто толико Електропривреди. Остали дио износа припао је фондовима и мањинским акционарима. Дакле, чист добитак државе од продаје ЕПЦГ износи свега 96 милиона еура, или око 112 хиљада еура за мегават инсталисане снаге, што је око 20 пута мање од процијењене цијене за изграђене електране на Морачи. A шта је са 96 милиона које су припале ЕПЦГ? Е, тај новац је „положен" на рачуну код Прве банке. Умјесто да је одмах употријебљена за инвестиције у инфраструктуру и смањење губитака на мрежи, та сума се налази на истом рачуну и код исте банке гдје је и сачекао долазак италијанског менаџмента у ЕПЦГ, да, ваљда, они опет тим истим новцем располажу.
И данас се чује од највиших владиних званичника да је тај посао бриљантан, а уговор добар за народ и државу. Чланом 67 став 1 Закона о енергетици дефинисано је да је производња струје дјелатност од јавног интереса, док је у ставу 4 дефинисано да су субјекти из става 1 дужни да, у циљу остваривања јавног интереса, дају приоритет обезбјеђењу довољних количина енергије потребних за живот и рад грађана, пословање привредних субјеката и њихово снабдијевање на сигуран, безбједан, поуздан и квалитетан начин. Узмимо за примјер само неколико момената из 2010. године. Производња струје је износила око 4,02 милијарде киловата, а потрошња са дистрибутивним губицима око 3,857 милијарде киловата. Пошто је производња била већа од потрошње, зашто није дошло до корекције тарифа, односно до њиховог умањења? Лани је из електроенергетског система Црне Горе извезено око 1,283 милијарду киловата, док је истовремено увезено око 1,946 милијарду. Гдје је "отишла" разлика од око 664 милиона, ко ту енергију плаћа и како? У односу на електроенергетски биланс којим је била предвиђена потрошња од око 4,093 милијарде киловата остварење је износило 94,4 одсто, дакле 5,6 процената мање од плана, а морамо имати у виду да се трошкови дефинишу у односу на планом предвиђену потрошњу. Оправдани трошкови, предвиђени планом, били су дефинисани на скоро 230 милиона еура. С обзиром да је за 2010. потрошачима фактурисано око 250 милиона еура, јасно је да је разлика од око 20 милиона остварена за 5,6 одсто мању потрошњу од планиране. Логично питање је шта би било да је план стопроцентно остварен? Каква би тад била реализација? И ово је показатељ да тарифе нијесу добро одређене. Оне су веће и нужна је корекција. Влада је одобрила и тзв. концесиони акт, којим је предвиђено да сваки киловат иде по „жељи", односно одлуци концесионара. Таква одлука Владе је у директној супротности са чл. 67, став 1 и 4 Закона о енергетици, којим се дефинише јавни интерес производње струје.
Влада је прихватила и могућност да италијански партнер, да би се „квалификовао" и постао већински власник ЕПЦГ, мора да оствари добит од око 300 милиона еура за период од пет година. Таква могућност је законски неостварива у условима регулисане цијене. Посао РAЕ је управо да спријечи монополисте да злоупотребљавају положај. Очигледно је да постоји договор политичких елита Италије и Црне Горе који гарантује да ће A2A остварити добит од 300 милиона, што је и узрок најављеног поскупљења струје. Повећање цијена струје у оваквом социјалном тренутку било би крајње неразумно. Уколико РAЕ одобри не тражених 79 одсто, што би био прворазредни скандал, већ само неколико процената, то би било велико оптерећење за осиромашено становништво. Утисак је да се читава активност око поскупљења струје спроводи по геслу „будимо реални – тражимо немогуће", па ће се доћи до прижељкиваног повећања. Aко је у току таква игра то је срамота највишег реда, али и потпуно омаловажавање грађана Црне Горе.
Најављена прича о „државној интервенцији" у смислу измјене Статута ЕПЦГ, те да ће се таквим измјенама нешто значајно урадити, није за одрасле људе. Једини прави и нормалан начин је да већински власник управља ЕПЦГ, јер је то природно и у складу са здравим разумом. Као што знамо, већински власник ЕПЦГ је, још увијек, држава. Бар на папиру.
 


Разлика од 15 милиона
 


У децембру 2010. Влада је усвојила електроенергетски биланс који предвиђа губитке на дистрибутивној мрежи у износу од 18 одсто, док је 5. октобра усвојена Методологија за одређивање регулаторног прихода за дистрибутивни систем, којом је предвиђено да губици у дистрибутивном систему износе 15 процената.
- Како је могуће усвојити енергетски биланс у децембру, а методологију почетком октобра? Разлика од три одсто, изражена у новцу, износи око 15 милиона еура пласмана енергије у мрежу по садашњим цијенама. За ово кршење закона државни тужилац не реагује и нико не одговара. Зашто?
 



Др Страхиња Булајић, потпредсједник Нове српске демократије




Датум: 01.02.2011
Close
Close