ОО Даниловград: Радоњић: Локална управа игнорише знамените личности

 У ма­лој са­ли згра­де Оп­шти­не Да­ни­лов­гра­д већ го­ди­на­ма се на­ла­зе фо­то­гра­фи­је пред­сјед­ни­ка ове оп­шти­не од 1945. го­ди­не до да­нас. Иако је овај град осно­ван 1869. го­ди­не и од та­да па на­ред­них 70 го­ди­на у овом кра­ју од­ви­јао се за­ни­мљив дру­штве­но-по­ли­тич­ки жи­вот, а на вла­сти су се смје­њи­ва­ле број­не зна­ме­ни­те лич­но­сти, о то­ме у ма­лој са­ли не­ма ни по­ме­на. По оно­ме што се та­мо мо­же ви­дје­ти слу­чај­ни на­мјер­ник би мо­гао за­кљу­чи­ти да ор­га­ни­за­ци­ја вла­сти у Да­ни­лов­гра­ду да­ти­ра од 1945. го­ди­не. 

За ко­мен­тар за­што у ма­лој са­ли не­ма по­ли­ти­ча­ра при­је 1945. го­ди­не пи­та­ли смо и пред­став­ни­ке ло­кал­не упра­ве. Ме­ђу­тим, из ка­би­не­та са­да­шњег пред­сјед­ни­ка оп­шти­не, Бра­ни­сла­ва Ђу­ра­но­ви­ћа, крат­ко су нам са­оп­шти­ли „за­сад нас та те­ма не за­ни­ма”. 
Пред­сјед­ник да­ни­лов­град­ског од­бо­ра Но­ве срп­ске де­мо­кра­ти­је и од­бор­ник у ло­кал­ном пар­ла­мен­ту Пе­ро Ра­до­њић ка­же да не­пот­пу­на по­став­ка фо­то­гра­фи­ја пред­сјед­ни­ка Оп­шти­не Да­ни­лов­град има иде­о­ло­шки ка­рак­тер. 
- На­дам се да се ра­ди са­мо о тре­нут­ном пре­о­бле­му ко­ји би тре­ба­ло да бу­де пре­ва­зи­ђен и да ће број­не лич­но­сти из тог пе­ри­о­да уско­ро на­ћи сво­је мје­сто у по­став­ци у ма­лој са­ли. Мо­жда је про­блем да се не мо­гу на­ћи фо­то­гра­фи­је свих на­чел­ни­ка или пред­сјед­ни­ка оп­шти­на, али на­дам се да би и то мо­гло бр­зо да бу­де за­вр­ше­но. Уко­ли­ко ло­кал­на упра­ва на­ста­ви да иг­но­ри­ше исто­ри­ју и лич­но­сти из про­шлих вре­ме­на он­да ће би­ти ја­сно да они же­ле да из исто­ри­је Да­ни­лов­гра­да из­бри­шу све по­дат­ке при­је 1945. го­ди­не. Да ли је по­треб­но ре­ћи да је та­кво исто­риј­ско на­си­ље не­до­пу­сти­во и да је за сва­ку осу­ду. Сва­ки град би тре­ба­ло да се по­но­си исто­риј­ским лич­но­сти­ма, а Да­ни­лов­град има низ зна­чај­них и зна­ме­ни­тих љу­ди ко­ји су оста­ви­ли траг у овом кра­ју и за­ду­жи­ли га. Ни­је због то­га до­бро и да се и они не на­ла­зе у ма­лој са­ли ло­кал­не упра­ве- ис­ти­че Ра­до­њић. 
Он по­ја­шња­ва да је на­кон осни­ва­ња Да­ни­лов­гра­да 1869. го­ди­не ство­ре­но на­чел­ство Бје­ло­па­влић­ко, а за на­чел­ни­ка 1871. го­ди­не по­ста­вљен је сер­дар Стан­ко Ву­ко­тић. Ње­го­ва власт ни­је би­ла са­мо из­вр­шна већ и суд­ска и, по не­ким до­ку­мен­ти­ма, су­ђе­ња су би­ла ис­пред цр­кве Све­те Те­кле. . Он је на че­лу на­чел­ства Бје­ло­па­влић­ког био до 1874. го­ди­не ка­да по­ста­је члан цр­но­гор­ског се­на­та. Стан­ко Ву­ко­тић био је јед­на од зна­чај­ни­јих лич­но­сти та­да­шње Цр­не Го­ре и уче­ство­вао је у ви­ше ве­ли­ких бо­је­ва са Тур­ци­ма, а по­себ­но се ис­та­као у бо­ју на Гра­хов­цу. 
-На вла­сти у Да­ни­лов­гра­ду Ву­ко­ти­ћа је на­сли­је­дио сер­дар Ја­гош Ра­до­вић, а о ко­ме се ра­ди­ло до­вољ­но го­во­ри по­да­так да је био је­дан од ан­ке­та­ра при­ли­ком из­ра­де Оп­штег имо­вин­ског за­ко­ни­ка Вал­та­за­ра Бо­ги­ши­ћа. Он је био на че­лу на­чел­ства до 1879. го­ди­не. На­кон ње­га на че­лу гра­да по­ста­вља­ју се ка­пе­та­ни. Пр­ви ко­ји је у том чи­ну упра­вљао гра­дом био је Пе­тар Ве­ла­ше­вић, ко­ји је био по­зна­ти бар­јак­тар у зна­ме­ни­том Ве­ли­ком ра­ту. По­сли­је ње­га као ка­пе­тан Бје­ло­па­вли­ћа по­ста­вљен је То­ко Ђу­ро­вић, ко­ји је гра­дом упра­вљао у два на­вра­та и био је та­ко­зва­ни фи­нан­сиј­ски и ца­рин­ски ка­пе­тан, а имао је и суд­ска овла­шће­ња. Он је ову ду­жност оба­вљао до 1890. го­ди­не. На­кон ње­га као пред­сјед­ник оп­шти­не (пр­ви пут је та­да упо­три­је­бљен тај на­зив) иза­бран је Си­мо Абра­мо­вић ко­ји је био из Бо­ке. Он је био пред­сјед­ник оп­шти­не до 1903. го­ди­не. На­кон ње­га за ка­пе­та­на је опет иза­бран То­ко Ђу­ро­вић и на тој ду­жно­сти је остао све до аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је. За ври­је­ме оку­па­ци­је не по­сто­је по­у­зда­ни по­да­ци о то­ме ко је у име на­ро­да упра­вљао гра­дом и о то­ме тре­ба тек спро­ве­сти озбиљ­но ис­тра­жи­ва­ње. По­сли­је од­ла­ска оку­па­тор­ске вој­ске у Да­ни­лов­град до­ла­зе Ја­дран­ске тру­пе под ко­ман­дом пот­пу­ков­ни­ка Си­мо­ви­ћа. Он је ср­дач­но до­че­кан од на­ро­да ко­ји му је по­ста­вио сла­во­лук, а од­мах при до­ла­ску до­ла­зи до фор­ми­ра­ња при­вре­ме­не вла­сти. На че­лу те при­вре­ме­не вла­сти по­ста­вљен је бје­ло­па­влић­ки бри­га­дир Аги­ца Ла­кић. Та власт је ор­га­ни­зо­ва­на да би се спри­је­чио ха­ос у гра­ду, а по­себ­но да би се су­зби­ле осве­те или не­ко дру­го на­си­ље. Ла­кић је био на че­лу те упра­ве до ље­та 1919. го­ди­не - на­гла­ша­ва Ра­до­њић. 
Он на­по­ми­ње да на­кон 1918. го­ди­не у Да­ни­лов­гра­ду по­сто­ји дво­стру­ка власт, од­но­сно сре­ско на­чел­ство (оку­пља­ло је ви­ше оп­шти­на) и пред­сјед­ни­ци град­ске оп­шти­не. Пр­ви сре­ски на­чел­ник у Да­ни­лов­гра­ду био је Ђор­ђи­је Ми­ју­шко­вић и био је на­чел­ник од 1919. до 1920. го­ди­не. По­сли­је ње­га ту ду­жност оба­вља Иван Бра­јо­вић и то све до 1922. го­ди­не. Он је био и по­сла­ник цр­но­гор­ског пар­ла­мен­та и дјед је Ива­на Бра­јо­ви­ћа, да­на­шњег ми­ни­стра са­о­бра­ћа­ја. На­кон ње­га иза­бран је Љу­бо­мир Да­мја­но­вић, по­зна­ти ко­ми­та из времена бор­бе про­тив оку­па­то­ра. Он је био на­чел­ник до 1924. го­ди­не. На­ред­не дви­је го­ди­о­не на­чел­ник је Вук­сан Гој­ко­вић из Ва­со­је­ви­ћа. Ње­га је на­сли­је­дио Бо­шко Ла­кић до 1928. го­ди­не, а до 1934. го­ди­не ову ду­жност оба­вљао је Ра­ди­сав Ми­ло­ше­вић. На­кон ње­га на­чел­ник по­ста­је Ђор­ђи­је Ми­ју­шко­вић, од­но­сно то је дру­ги пут да он оба­вља ту функ­ци­ју. Од 1936. до 1938. го­ди­не на­чел­ник је био Ми­ло­ван Илић. До 1941. го­ди­не на­чел­ник је био Ми­ле Ба­кић. За ври­је­ме ита­ли­јан­ске оку­па­ци­је не­ма до­вољ­но по­да­та­ка о то­ме ко је упра­вљао гра­дом, али се по­ми­њу Су­ља Ша­ра­но­вић и Јок­сим Ра­до­вић. Ме­ђу­тим , они су убр­зо би­ли ухап­ше­ни и не­ко­ли­ко го­ди­на би­ли су у ло­го­ри­ма. 
 
 
Пр­ви пред­сјед­ник Сла­во Ђу­ро­вић
 
Пр­ви пред­сјед­ник оп­шти­не на­кон Пр­вог свјет­ског ра­та у Да­ни­лов­гра­ду је Сла­во Ђу­ро­вић, син ка­пе­та­на То­ка Ђу­ро­ви­ћа. По­сли­је ње­га на власт до­ла­зи Бо­шко Ве­ла­ше­вић, па по­том Ни­ко­ла Ве­ла­ше­вић.
- Ве­ла­ше­ви­ћи су из по­зна­те бје­ло­па­влић­ке по­ро­ди­це и Ни­ко­ла је опи­сан у не­ко­ли­ко ро­ма­на Ми­ха­и­ла Ла­ли­ћа. Ни­ко­ла је био и при­ја­тељ са чла­но­ви­ма гру­пе „Мла­да Бо­сна“ ко­ја је из­вр­ши­ла атен­тат 1914. го­ди­не и оста­ло је за­пи­са­но да је Му­ха­мед Мех­мед­ба­шић на­кон бјек­ства из Бо­сне до­шао у Да­ни­лов­град и Ни­ко­ла га је при­мио и спа­сио од хап­ше­ња. На­кон Ни­ко­ле Ве­ла­ше­ви­ћа је­дан крат­ки пе­ри­од оп­шти­на Да­ни­лов­град се ди­је­ли на два ди­је­ла, од­но­сно на­ста­је град­ска и оп­шти­на око­ли­не Да­ни­лов­гра­да. та­да је пред­сјед­ник град­ске опшпти­не био Ста­но­је Бе­го­вић, а око­ли­не Пан­то Ве­ла­ше­вић. Од 1933. го­ди­не пред­сјед­ник оп­шти­не је Иван Са­ве­љић, по­зна­ти ко­ми­та. Од 1937. до 1941. го­ди­не пред­сјед­ник оп­шти­не је Ста­но­је Бе­го­вић, отац глум­ца Бо­ра Бе­го­ви­ћа - на­во­ди Ра­до­њић.
 
 
(ДАН, 08. 11. 2014.)



Датум: 08.12.2014
Close
Close