Процес

Да сваки Процес мора да има свога клеветника било је јасно и Францу Кафки, тако да је свом књижевном јунаку дао ономастичку абревијацију Јосиф К., која заправо значи Јосиф Клеветник или Калумниатор, како је то већ аргументовано доказао Дејвид Стимли, а Ћорђе Aгамбен само проширио.
И клеветнички Процес који се ових дана води, а о томе је овдје ријеч, против Његовог високопреосвештенства г. Aмфилохија има све елементе једног драмског заплета који није као у књижевном дјелу комичан већ трагичан. Aли ту се не завршавају све сличности књижевне фикције и црногорске стварности, јер се и у једном и другом случају као клеветник појављује извјесни господин К., а и роман и стварност сугеришу невиност оптуженог, односно у роману самооптуженог. Ријечи надзорника већ на првим страницама подсјећају на ријечи државне тужитељке Црне Горе, а он каже главном јунаку: „Ја вам уопште не могу рећи да сте оптужени, ја чак и не знам јесте ли".
Циљ клеветања је да заведе Процес на криви пут, да преусмјери вашу пажњу и да вас уведе у простор лавирината и ћорсокака Моћи и Власти, која људе смућује и раздваја, и у коме је проблем људског идентитета доведен тако радикално у питање због оптужбе без кривице да се морамо упитати, како то Левинас каже, да ли је само наше постојање праведно. То би у демократском друштву било у домену права и праведности, односно демократске владавине као супрематије права која претпоставља одсуство самовољног одлучивања о правима појединаца, једнакост пред законом и правну сигурност. A то у овом случају немамо јер не постоје она супстанцијална ограничења омнипотентне власти, која су гарант индивидуалне сигурности и слободе, па тако оптужницу могу писати новинари пред смјеном, процес водити „пјесници" из Удружења правника, а пресуђивати политички екстремисти из НВО сектора.
Етничка идентификација и психолошке карактеристике ових група, као што су екстремност, импулсивност у виду спремности на насиље и осјећај некажњенивости, све су сигнуми једног политичког екстремизма који полако прелази у линч. Жеља коју показује ове групе, потреба за национализацијом свих група унутар њихове и тежња за монополизацијом свих других облика колективне идентификације, да би се безобзирно права „других" у националном и вјерском смислу погазила, нажалост, може да води само у ксенофобију и неонационализам. У таквом контексту, у коме анксиозност паралише сваки дијалог осуђујући га на неуспјех, нико није спреман сагледати и чути објашњења без афективности и импулсивности. A у овом конкретном случају, оптужбе да је клетва господина митрополита Aмфилохија говор мржње, ствар је више него једноставна.
Клетва или анатема припада инструментарију еклисијалног права и не значи ништа друго него педагошки акт одлучења анатемисане особе од благодати Божје, што је за хришћанина горе и страшније и од смрти. У овом случају, клетва има педагошки карактер и за онога ко би, не дај Боже, покушао да цркву Св. тројице на Румији оскрнави, да то не чини и за оне који би то покушали да спријече на нељудски начин, да их одврати од тога чина.
Не заборавимо да је у основи заклетве управо клетва и та праксе постоји у већини демократских земаља. Када је наш предсједник државе у својој инаугурационој заклетви додао ријечи „Тако ми Бог помогао", то је значило и другу страну, уколико би се огријешио о обавезе и дужности које су му постављене да је сам себе проклео и рекао „не ваљало ми ништа, па ми ни Бог не помогао". Зато не би било згорег да државни тужилац започне овај случај позивањем предсједника државе на одговорност, јер, ако ћемо право, он је и први започео овај Процес.

 

 

Проф. др Борис Брајовић

 

 

(Aутор је ванредни професор на Филозофском факултету у НикШиЋу и предсједник УдруЖења филозофа Црне Горе)

 

 


(ДАН, 25. 01. 2011.)
 




Датум: 25.01.2011
Close
Close