Преминуо Момо Капор

У Београду, на Војно-медицинској академији, у 73. години преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор, потврдила је Тањугу његова породица Момчило - Момо Капор, један од најчитанијих српских писаца, сликар и новинар, рођен је у Сарајеву 1937. године. По завршетку Другог свјетског рата, са породицом се преселио у Београд у коме је, уз повремене боравке широм свијета, остао до краја и био његов својеврсни хроничар.

Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Aкадемији ликовних уметности, у класи професора Недељка Гвозденовића. Откако је 1975. године објавио "Фолиранте", написао је велики број романа и збирки прича. Aутор је и бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова ("Бадеми с ону страну смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево", "Џоли џокеј", "Крај викенда"). Романи "Уна" и "Књига жалби" доживјели су екранизацију.

У, за њега тако карактеристичном, духовитом, луцидном и ироничном маниру говорио је за себе да је најпродаванији писац на хаубама аутомобила и најиспрескаканији у официјелној критици и наградама. У једном од интервјуа "Блицу" упитан за осврт на године иза себе, свој опус, маркантне моменте у животу, рекао је: "Ја немам кардиналне тренутке, имам само кардиналне грешке. Моја највећа грешка у животу је што сам уопште писао, а не само сликао." У раније поменутом аутопоетичном тексту, који је иначе колико је познато један од његових последњих текстова објављених у књизи, записао је и "Све док бих цртао био бих спасен. Цртао сам по маргинама новина, на салветама, на полеђинама јеловника, на огледалима, изјутра, нечијим ружем за усне у знак захвалности за проведену ноћ". Но, нема сумње да су његове књиге "Белешке једне Aне", "011", "Aда", "Уна: љубавни роман", "Леп дан за умирање", "Успомене једног цртача" као и многи други наслови плијенили читалачку публику и бивали објављивани у тиражима великим не само за наше прилике. Међу књижевним зналцима говорило се о "феномену Капор", о "необичној непосредности и лакоћи с којом осваја пишући на рубу коментара и свакодневних рефлексија о стварности нашег времена", о "његовом сентиментализму и елегантној ироничности као облицима одбране од нерасудних снага свијета зла и живота"... На свој начин се дичио тиме да и у ери компјутера пише тзв. писаћом машином.

У једном од интервјуа "Блицу", говорећи о књижевности и XXИ вијеку рекао је: "Људи могу измислити каква год хоће средства и електронска чуда, али увек ће бити најважнији човјек који прича и црта руком. Јер, жеђ за приповједањем или слушањем исповијести или приповјести је потпуно неуништива, као и љубав. Не примјећујем да се нешто другачије ради са дјевојком или женом коју волите него што се радило у стара времена. Добро, мало се, понекад ‘дуне’, знамо и то. Aли на крају увијек остаје та посткоитална цигарета са гледањем у плафон, због које се то, углавном и ради у случају страсних пушача као што сам ја."