Даниловић: Има ли избора или не

Предсједник ДПС-а Мило Ђукановић саопштио је да владајућа коалиција не размишља о ванредним изборима. Наводно, било би неодговорно према бирачима излазити на биралишта без пријеке потребе. Простор за анализу изјављеног свакако је значајан. Рекло би се, на први поглед, ништа неочекивано. Бивши премијер је констатацију подупро и тезом да Влада има још годину и по мандата, вријеме које ваљда треба искористити.

Ипак, присјетимо се. Двијехиљадеосме Ђукановићева Влада признала је самопроглашену независност Косова. Услиједили су протести. Тражили смо или поништење одлуке или ванредне изборе, макар и након нове године.
Нијесмо их добили али, убијеђен сам, само зато што дио тадашње парламентарне опозиције није било истрајан и искрен у притиску, који нам је омогућавао штрајк глађу Андрије Мандића у Скупштини. Поједине опозиционе колеге побојале су се да ће евентуално добијени избори под притиском косовске приче највише одговарати тадашњој СНС. Тај кукавичлук и нелогично закључивање касније нас је скупо коштало.

Опозиција је поражена на прољеће 2009, а у оквиру нас СНП је однио неку врсту Пирове побједе. У свему овоме једино је важно да је ДПС, одмах након што је опозиција престала да тражи изборе и започела, било је и за очекивати, болне унутрашње трансформације, одлучио да се скрати мандат Скупштини и да се изађе на биралишта.

Био је то Ђукановићев маневар пред галопирајућу кризу. Да! И саопштили су, без скривања, да им је неопходан нови четворогодишњи мандат за „вјешто кормиларење“ кроз непредвидиво глобално подрхтавање.

У међувремену имамо прави трогодишњи економско-финансијски земљотрес. Ђукановић, међутим, није више премијер, па му је политичка логика сада битно другачија. Ова напрасно пробујала хладнокрвност и позивање на неку врсту стрпљења може се разоткрити само у контексту изјаве предсједника ДПС-а да његова партија цијело вријеме кормилари европским процесима у Црној Гори, а да је он на челу те партије, што ће рећи да је кормилар.

Превише крупна ријеч да би се дематовале „шпекулације“ да није евроскептик. Ако је он, дакле, на челу европских процеса, онда је јасно да актуелни премијер Лукшић није.

Може бити само под условом да постоје два чела или, по оној староставној, да је чело гдје бивши премијер сједне. Сви заљубљени у бишег премијера и политичара Ђукановића, а није их мало, спремни су да се закуну да је вољени вођа, краљ краљева и господар, рекао живу истину. Обазривији, теже заљубљиви и информисани људи, знаће међутим да је то лаж.

Онај ко је прије годину, у сусрет новогодишњим празницима, морао да се повуче са премијерске функције јер је постао кочница и сметња у евроинтегрисању, не може данас бити на челу евро пута.

Нико од европских челника није честитао Ђукановићу због позитивног мишљења Европске комисије за Црну Гору него: „цијелом друштву“, „влади и опозицији“. Ђукановић се тако кити туђим перјем, а ако нијесам у праву бићу демантован, макар од неког нижег чиновника у министарству спољних послова Њемачке.

Ово лажно представљање и гурање у први ред не треба да брине опозицију, напротив. Лукшић је Ђукановићев избор, то знамо сви али се минули премијер не понаша ни мало патерналистички. Прије се чини да би сад да ускочи у рухо свог насљедника, мада нијесам сигуран да је то једноставно. Ђукановић је ипак научио да се облачи по бутицима нешто јужније од Берлина.

Опозицију не треба да брине ни то што неће бити ванредних избора на прољеће, мада сам чврсто убијеђен да ни једну парламентарну опозициону странку не би изненадили. Сходно својем утицају у друштву и процентуалној моћи, учинили смо много за напредак друштва у европским процесима.

Теза о антидржавној и несавјесној опозиционој елити распшила се у неповрат и мора се тражити нова мантра. Дакле, што се нас тиче, избори могу идућег прољећа, а и не морају. Биће више него занимљиво 2013. године.

Ђукановић је дефинитивно тај који изборе не жели сада. Сувишно је и питати зашто? Ако се догоди да Савјет министара у децембру усвоји препоруку ЕК, можда и у првој половини сљедеће године почне преговарачки процес. Лукшић би, очекивати је, на том вјетру могао да окуша срећу, и капитализује оно што је учинио, а за Ђукановића је била политичка метафизика.

Наравно, без одговорне опозиције тако нешто било је недостижно и првом али са Ђукановићем не бисмо ни преговарали. Поставља се логично питање: буде ли избора 2012, ко ће носити листу ДПС-а или неке употребне коалиције тог типа? Ако се Ђукановић повукао добровољно, како каже, а није, извјесно ће пружити прилику актуелном премијеру да се изгради у новог лидера.

Свако паметан, међутим, примијетиће да се позиција другога не гради тако што себе непрестано гурате на прво мјесто и из потпалубља свако мало кидишете за кормило. Ако то не може да допусти, а не може, Ђукановић зна да ће многе западније од Триглава ражестити и претворити у смртне непријатеље буде ли пробао, а изјавом да је кормилар то покушава, да (зло)употријеби европски напредак и у изборној кампањи га попут ордена прикачи само себи. Његово вријеме је просто прошло и то знају сви изузев њега и значајног броја необавијештених са сада већ чувене „тајне вечере“.

Усљед свега поменутог, бивши премијер и политичар у статусу qуо покушава да догура до редовних избора 2013. Формална и математичка логика тог наума јасне су: ко ће се тада сјећати да је Црна Гора крајем 2010. добила датум преговора? Ко ће у тренутку очигледно још веће економске кризе живјети од некадашњих похвала на рачун процеса европских интеграција?

Чиме ће Лукшић тада моћи да се похвали и завриједи прво мјесто на изборној листи ДПС-а? Тада ће бити већ дуже од године отворено најтеже, двадесет треће, поглавље преговора о владавини права, о борби против корупције и организованог криминала. Тада ће за нама бити економски исцрпљујућа 2012. година.

Тада ће социјални немири бити на врхунцу. Тада ће Ђукановић, са флашом у руци, искочити из потпалубља и већ некоме на пучини објавити рат. Било би идеално да нападом на Цркву још једном заталаса и заваља какав крупан раздор, какву међунационалну подјелу и немир у којем ће оживјети „антидржавна опозиција“ и „патриотске снаге“.

Наравно, претходно ће почистити палубу. Могло би се, на жалост, догодити да и други одиграју какву „корисну“ ролу у овом домаћем „Пирату са Кариба.“ Рецимо, да исфрустрирани Холанђани у децембру онемогуће добијање датума преговора Црној Гори, већ у јануару бивши политичар Мило Ђукановић добиће на цијени.

Услиједиће нова „тајна вечера“ и вашар таштине. Многи ће господару одати признање за претходну проницљивост када им је рекао да Црна Гора треба да се окрене себи. Биће то мјесец православних празника, право вријеме да Ђукановић потпали бадњаке на свим крајевима Црне Горе. Не дај Боже! Уздравље!
 

(Вијести, 25. 10. 2011.)