Чврсто устројена пирамида или само моћни појединци
Прошла су два мјесеца од како су опозициони лидери Андрија Мандић и Небојша Медојевић јавно обзнанили имена пет људи "који чине кључну спрегу власти и организованог криминала" у Црној Гори. На врх пирамиде смјестили су Никшићанина Бранислава Брана Мићуновића који је, рекли су, "у овој вези организованог криминала и људи и из власти очигледно надређен" премијеру Милу Ђукановићу, другорангираном на попису. Слиједили су: Ацо Ђукановић, Станко Суботић Цане и Дарко Шарић.
Прича се, мање више, ту и завршила. Директор Управе полиције Веселин Вељовић рекао је да "нема времена да коментарише неистине и неутемељене наводе". Тужилаштво је "пречуло" ове прозивке. Иначе би Медојевић и Мандић били позвани на службени разговор код врховног државног и специјалног тужиоца Ранке Чарапић и Ђурђине-Нине Ивановић да, попут универзитетског професора Милана Поповића, приложе доказе за своје тврдње. И именовани су се, углавном, оглушили на прозивку.
Да ли све то скупа потврђује или оспорава оно што су изрекли Мандић и Медојевић?
Шарић и Суботић, макар званично, нијесу црногорски држављани па нијесу ни могли доспјети на ову листу. Опет, цијени ли се простор који им припада у овдашњем јавном животу - од медија, преко кафанских па све до скупштинских расправа - очигледно је да њихов друштвени утицај увелико превазилази значај који би један трговац и један угоститељ требало да имају. Без обзира на придјев контроверзни који се уз њих везује, безмало, од момента када су њихова имена постала позната јавности.
Звучи логично. А, да ли је? Или смо сви скупа - и аутор и читаоци овог текста - на путу да "здраво за готово" прихватимо постојање нерјешиве драштвено-политичко-економске енигме која траје дуже од деценије.
На пописима, зовимо их "црни" и "бијели", најмоћнијих људи у Црној Гори имамо Мила Ђукановића, човјека који готово двије деценије влада Црном Гором као премијер, предсједник државе или предсједник владајуће партије. Ту је и његов брат Ацо, у вријеме једнопартизма омладински политички активиста и организатор студентских журки, данас већински власник једне од три најзначајније банке у држави, атрактивних некретнина вишемилионске вриједности и акција овдашњих предузећа. Станко Суботић, некадашњи кројач из Уба, Париза и Београда стекао је, у пословима који су водили преко Црне Горе, иметак који су специјализовани економски часописи, у годинама прије глобалне економске кризе, процјењивали на приближно пола милијарде еура. Налик Суботићу, своје мјесто на "црном" попису може оправдати и Дарко Шарић. Ако ни због чега другога а оно због "пословне" биографије и чињенице да је он један од ријетких црногорских "бизнисмена" коме се зна поријекло почетног капитала. Украо га је од комшије.
Шарић је у септембру 1993. године, у Пљевљима од комшије кројача украо 72 хиљаде марака, килограм злата и побјегао у иностранство. Пет година касније вратио се и раздужио. За узврат, тужба је повучена. Од јануара ове године, Дарко Шарић је поново у бјекству. Претходно је развио интерконтинетални кокаински бизнис у коме је, према тврдњама српског специјалног тужиоца Миљка Радисављевића, направљен промет од приближно пет милијарди еура!
Али, откуд Бранислав Мићуновић у овом друштву? Нема га у политици. Интерпол га не потражује. Регистар привредног суда свједочи да није оснивач, сувласник, члан управе или овлашћено лице ниједног предузећа регистрованог у Црној Гори. Нема га на сајту 10 највећих акционара, али ни у Регистру залога.
"Мићуновић заслужује мјесто при врху листе најмоћнијих, јер ужива страхопоштовање многих важних људи у земљи", образлагале су, крајем прошле године, "Вијести" свој избор. "Иако је већина људи са листе 10 најмоћнијих директно укључена у доношење важних одлука у држави, неки управљају важним институцијама и службама, али нико од њих појединачно, не рачунајући премијера и његовог брата, не може у црногорском политичком и пословном естаблишменту бити већи ауторитет од Брана Мићуновића. Мићуновићу се често обраћају сукобљене стране или људи са нерашчишћеним рачунима, и онда он на неки начин пресијеца. Кажу да то ради врло успјешно. Питање је да ли је то тако зато што га ти људи воле и поштују, или га се боје. Можда је обоје у питању. Колико је познато, Мићуновић се сада бави легалним пословима, највише некретнинама."
На сличном фону било је и оно стоје Медојевић сугерисао властима као могуће разрјешење "афере Шарић": "Предлажем да као политички одговорни људи донесемо закључак да се једна делегација Скупштине обрати господину Мићуновићу, закаже састанак, оде и пољуби руку црногорском султану и замоли га да господина Шарића испоручи да би ми могли да наставимо наше европске и евроатлантске интеграције".
Мићуновићев утицај, по свој прилици, не треба доводити у питање. Ако је вјеровати ономе што се о њему говори и пише, он је одавно прерастао границе Црне Горе. Остаје, зато, без одговора питање: из чега тај човјек црпи своју моћ.
У октобру 2000. године оптужен је да је, из пиштоља, на степеницама ургентног блока Клиничког центра у Подгорици, пред више свједока убио већ рањеног Радована Ковачевића док су га уносили у болницу. Судско вијеће Вишег суда судије Радована Мандића ослободило је Мићуновића због недостатка доказа. Очевици су повукли првобитне изјаве. На суђењу, нико није био у стању да посвједочи коме је припадала „маљава рука" која је „изронила из мрака" и
повукла ороз. Исти исход имало је и поновљено суђење. Ослобађајућу пресуду је, коначно, у новембру 2007. године, потврдио и Апелациони суд.
Није то био ни први ни посљедњи случај да су свједоци промијенили исказ и тако допринијели ослобађајућој пресуди. Много се, међутим, рјеђе дешава да из судског трезора нестану материјални докази за случај убиства, а да све то прође без подизања сувишне прашине. На суђењу Браниславу Мићуновићу и то се десило, подсјетили су аутори серијала о фудбалској мафији на ТВБ92 "Правила игре".
На оптуженичку клупу, од поменуте петорке, сједао је још само Ацо Ђукановић. Он је био оптужен да је, 4. јуна 2002. године, скупа са пријатељем Владиславом Пајом Јабучанином у холу подгоричког хотела "Црна Гора" учествовао у тучи у којој је Зоран Феки Кљајић задобио тешке тјелесне повреде (двострука фрактура лобање). Оптужени су Кљајића, пренијели су црногорски медији, тукли дршкама пиштоља, ногама и рукама по глави и тијелу.
Из притвора, у коме је провео неколико наредних дана, Ацо Ђукановић је писмом које је јавности презентовао његов адвокат Драгољуб Ђукановић, саопштио да су се он и Јабучанин самоиницијативно пријавили полицији у Подгорици и да се од тада налазе у притвору. Прије и послије овог случаја те је информације, обично, давала полиција. Ђукановић је понудио и своју верзију догађаја: "Вербалне Кљајићеве увреде које сам до овог инцидента игнорисао, трају поодавно. Међутим, пошто је Кљајић прешао границу разума и људскости и пошто се дрзнуо да вријеђа част моје породице - моју стару мајку, моју сестру, моју снаху - реаговао сам како сам морао - онако како мислим да би реаговао сваки Црногорац и сваки човек који држи до себе и своје породице. За то сам спреман да трпим законске посљедице"
Истражни судија Основног суда у Подгорици Радомир Ивановић није понуђено објашњење прихватио олако. Зато је званична верзија догађаја била нешто другачија. Ђукановић је оптужен за учествовање у тучи док је његовом пријатељу Јабучанину на терет стављено кривично дјело наношење тешке тјелесне повреде. 'Испада даје на браник породичне части много приљежније стао Владислав Јабучанин него Ђукановић", коментарисао је "Монитор" прије десет година.
Четири године након пребијања Кљајића, Основни суд је изрекао пресуду Ацо Ђукановић није крив. Три године касније, на поновљеном суђењу, констатовано је да је оптужба застарјела.
Како год, Ђукановића - банкара су и прије и послије догађаја у хотелу "Црна Гора" пратиле приче о склоности да неспоразуме разрјешава насиљем. Некадашњи предсједник Црне Горе Момир Булатовић у књизи "Правила ћутања" описује обрачун из 1994. године, "у којем је учествовао Ацо са својим људима и екипа на челу са једним београдским жестоким момком. У хотелу "Плажа" у Херцег Новом су повађени пиштољи, пуцало се, али није било жртава. Полиција је направила детаљан извјештај и ништа даље није предузела".
Иначе, Булатовић у књизи тврди да је у то вријеме Ацо Ђукановић "ексклузивни снабдјевач горивом италијанских шверцерских глисера", али му спочитава (без понуђених доказа) и неке много теже гријехе.
Ацо Ђукановић је, пренијела је "Побједа" у априлу 2004. године тужио Булатовића пред београдским судом због, како је навео, "неистина и клевета и увреда" изнијетих у његовој књизи 'Правила ћутања". Тужбом ће, најављено је, бити обухваћени и издавач књиге, као и сви медији који су пренијели лажне наводе бившег предсједника Црне Горе. Текст је завршен Ђукановићевом поруком: "И поред злобе, пакости, подвала и подметања током претходног периода ка мени и мојој породици, хришћанско опредјељење и вјера у Бога и људе, налажу ми да се молим Богу и Светом Василију Острошком, да му опрости гријехове и да га изведу на прави пут, а да мени помогну у одбрани од лажи и зла људи којима нијесам никада ништа урадио". У архивама српских и црногорских медија нема информација о епилогу ове тужбе.
Три године потом, од љета 2007. године, кроз овдашње медије се стидљиво провлачила информација о физичком обрачуну Аца Ђукановића и Миомира Мугоше, градоначелника Подгорице. Полиција је, тврде упућени, вјешто заташкала ову расправу о "правцима урбанистичког развоја" главног града. Коначно, од љета прошле године, спекулише се и о оружаном сукобу премијеровог брата и Дарка Шарића у коме је, наводно, пљеваљски бос извукао дебљи крај.
Да се вратимо у судницу. У Београду увелико траје суђење групи осумњиченој да је шверцом цигарета оштетила државни буџет за десетине милиона. Према оптужници, на челу "дуванске мање" био је Станко Суботић Цане. А он на оптуженичкој клупи не сједи само зато што је недоступан српској полицији и правосуђу који су за њим расписати и међународну потјерницу. По истом принципу, судиница се за сада клони и Дарко Шарић. Ипак, човјек чију кућу је опљачкао прије 17 година каже да је Шарић, колико њега памћење служи у одсуству осуђен на вишегодишњу затворску казну. Предсједница Врховног суда Црне Горе Весна Меденица није могла да потврди ову информацију. Она је недавно изјавила како не зна да ли је Шарић био осуђиван у Црној Гори. Ако ништа друго, то свједочи о професионалној радозналости прве даме црногорског правосуђа - док су полицајци од Европе до Америке трагали за Шарићем, а новинари покушавали да ископају и најситнији детаљ из његове биографије, званичници овдашњег правосуђа нијесу се удостојили ни да провјере властите архиве и евиденције о кривичној одговорности.
Шарић, ипак, није потпуна непознаница за овдашњи безбједносни апарат. У Плавој књизи о црногорском подземљу, полиција и АНБ помињу Дарка и Душка Шарића као „безбједносно интересантне особе, поријеклом са овог простора које су побјегле у Западну Европу да би избјегле затвор или ликвидацију". Ти подаци су 2007. године презентовани Одбора за безбједност Скупштине Црне Горе. Данас нам је позната чињеница да је у то вријеме Дарко Шарић у Црној Гори и најближем окружењу већ градио своју кокаинску империју. Али то је тема за неку другу причу.
Коначно, Мило Ђукановић је једини члан "петорке" који никада није био оптужен за неко кривично дјело. Ипак, ако вјерујемо италијанском тужиоцу Ђузепе Шелзију, црногорски премијер има добро оправдање. Штити га имунитет. Зато је дио Шелзијеве оптужнице који се односи на њега "архивиран". Трајно или до неке згодне прилике - то тек треба да се види.
Након десетогодишње истраге, у Барију би ускоро требало да буде донијете одлука да ли ће суд прихватити Шелзијев оптужни захтјев на коме се, због међународног шверца цигарета вриједног више од милијарду долара, међу осумњиченима из Србије, Италије и Црне Горе, уз "архивираног" Ђукановића, налазе још два јунака ове приче. То су Бранислав Мићуновић и Станко Суботић који се у судским списима и медијима представљају као неки од главних актера дугогодишњег "транзита" цигарета преко Црне Горе у Италију.
Њих су двојицу црногорски медији помињали и као сараднике у пословима куповине неколико атрактивних нелаетнина на будванској ривијери од београдског бизнисмена Ненада Ђорђевића. Мићуновић је оспорио тачност тих информације, али се није оглашавао када су се појавиле информације како, скупа са Суботићем, Ђукановићем и Светозаром Маровићем, планира пројекат изградње моста који ће будванско острво Свети Никола спојити са обалом.
Уз чињеницу да су земљаци, Мићуновића са браћом Ђукановић повезују и документа која их заједно помињу у тзв. швајцарској оптужници, по којој је групи италијанских и швајцарских држављана суђено за прање новца зарађеног у дуванском шверцу преко Црне Горе.
Мила Ђукановића и Станка Суботића веже пријатељство (потврђено од обојице) које датира с почетка прошле деценије, сумње да су скупа учествовали у нелегалним дуванским пословима и финансијске трансакције. Прво је, према сопственом признању, Суботић Ђукановићу позајмио 100 долара. „Једном смо бих у већем друштву и Ђукановићу је недостајало 100 долара, које сам И му посудио. Видио сам га након два мјесеца на плажи, а он је код своје жене у торби имао припремљену коверту са 100 долара. Нијесам могао вјеровати". Потом је Ђукановићева Прва банка Суботићу позајмила двадесетак милиона који су му недостајати за неки пословни подухват. Ту је мало запело са враћањем али су рачуни недавно и поравнати.
Банкарски послови су оно што, за сада, повезује и браћу Ђукановић са Дарком Шарићем. Мило и Дарко су подизали кредите из исте (Хипо алпе адриа) банке.
Истовремено, Ацова и Милова банка је и поред забране Централне банке - кредитирала предузеће у Шарићевом власништву. Заједничко је и то што је сваки од ових послова имао неку процедуралну ману. Суботић каже да Шарића познаје површно, и тек годину-двије, након што их је упознао син Мирослава Мишковића. Српски медији, позивајући се на изворе из полиције, тврде да су њихове везе много јаче и - незаконите. Наводно је Шарић користио Суботићеве канале за прање новца, док је Цане од њега добијао готовину која му је била потребна како заинтересованим истражитељима из Србије и Италије не би открио своје тајне оф-шор рачуне.
Јавности, за сада, нијесу познате евентуалне везе између Мићуновића и Шарића. Директор Управе полиције Веселин Вељовић тврдио је да „Бранислав Мићуновић нема никакве повезаности са Шарићем или са конкретном акцијом 'Балкански ратник'". Недуго затим, из Италије је стигла обавијест да је Мићуновићев рођак из Београда један од осумњичених у операцији "шах мат", којом је разбијен један од кракова Шарићевог наркокартела. Душан Мићуновић је недавно ухапшен у Будви, гдје се склонио након расписивања потјернице.
Шта ако се испостави да су и остале званичне истине о активностима организованог криминала у Црној Гори једнако (не)тачне? Да ли ће то бити доказ за тврдње двојице опозиционих лидера, или само потврда неспособности државе да се ухвати у коштац са проблемима корупције и криминала.
Кренимо од очигледног. Тројица првопоменутих са пописа господара: Мићуновић и браћа Мило и Ацо Ђукановић, налазе се и на врху листе најмоћнијих људи у Црној Гори коју, већ помало традиционално, дневник "Вијести" прави крајем календарске године. Само је редосљед са "званичне" и "незваничне" листе моћи и утицаја измијењен.