На пример, да је борба против криминала озбиљан државни пројекат, бар колико и крсташки поход Ричарда Лављег Срца на Јерусалим, а не ствар позорничког хапшења неколико тетовираних ликова који преподне продају дрогу, поподне се међусобно убијају из „аудија", а увече малтретирају свет у дискотеци. Истовремено, ако је судити према српским новинама, већина ликова који их данас пуне сеирећи над пропасти Станка Суботића и екипе нису схватили ништа. На пример, да ће озбиљна антимафијашка кампања најпре почистити Цанета, а да ће се онда вратити по њих. 

Јер, ако они буду у праву, односно ако се све ово заврши тако што ће Цане са неколико својих консиљереа, партнера и војника постати Легијин цимер, а ови који се данас куну како га никад нису видели после тога буду још богатији и још моћнији, биће то само знак да се у Србији историја понавља, и то у све мањим круговима и да смо имали нешто што смо већ видели, када је, како би онај Смердјаков из „Карамазових" рекао, „један гад убио другог гада". Па ћемо онда у следећем циклусу још једном говорити о рату против мафије која је технолошки савршенија и отпорнија бар за онолико колико је то ова црногорска екипа у односу на земунски клан.

Јер, хајде да се сетимо ко је био стварни победник „Сабље" из 2003. године, у коју се и данас куну заштићени сведоци, сумњиви политичари, полицајци који су издали старе за рачун нових пријатеља, криминалци који су заменили кожњак „пал зилеријем" и бизнисмени који и после толико времена верују да између првог и стотог милиона нема никакве разлике јер ни за један не морају да кажу одакле им. Препознаћете надимке победника из 2003: Цане, Чуме, Шарићи, Чеда, Ђура Мутави, Беба, Багзи... Списак се не, наравно, тиме не завршава.

Недуго после „Сабље", цена дроге на улицама била је још нижа него пре ње; прљави новац је још више пљускао у српским приватизацијама; политичари одани тржишној идеји учили су нас да без прљавог новца нема новца уопште, контроверзни бизнисмени више нису крали него су инвестирали; а Легија и екипа, упркос трагичном билансу који су оставили иза себе, показали су се као обични сељаци који су имали кућу са базеном, „Идентитет", пун гепек оружја и неколико типова из политике и бизниса које су ословљавали са „батице". 

Ови нови, истина, не знају ко је Обломов, али знају шта је „јоинт вентуре", умеју да објасне зашто је тржишна привреда боља од договорне; савршено знају да артикулишу ценовну политику, на пример, да нижа цене дроге него из времена Душана Спасојевића шири потражњу и мултипликује профит. Ови нови знају да сто хиљада прљавих пара може да вас отера на робију, док сто милиона може да вас одведе где год хоћете, чак и да вршите притисак на државу преко гомиле „пристојних" медија, а не преко оног дивљачког иживљавања из „Идентитета"; да с тим можете да делегитимишете министре који вам хапсе другара, можете да похапсите конкуренцију, па чак, како се показало, и да водите државу на коју свет нема превише примедби.

Али да се разумемо, ни оног обрачуна са мафијом из 2003. године ни овог о коме говори Борис не би било без странаца. Борбу против „земунаца" странци су захтевали оног тренутка када се њихов утицај на државу сударио са утицајем подземља, које је постало претња њиховом колонијалном инвестирању у српску привреду. Речју, странци у оно време нису озбиљно рачунали ни са регионом ни са Србијом, осим као са територијом која би могла да производи мање срања него пре, тек толико да њихови људи, склони ризику улагања у ненормалне државе, могу да рачунају с тим да неће бити убијени кад дођу да купују српско тржиште. Зато им није био проблем да на локалне гадове који нису њихови ударе уз помоћ локалних гадова који су њихови. 

Данас они озбиљно разматрају чињеницу да овај регион није могуће дугорочно контролисати ако не буде интегрисан, и ту места за гадове, чак ни њихове, нема превише. То ће рећи да су раније о разним стварима могли да се договарају са локалним политичарима за које су знали да су не само укључени у мафијашки поредак него и да имају више функције у држави него у мафијашкој хијерархији. Али са таквим типовима, свесни су, једино не могу да разговарају о интеграцијама.

Зато темељна Борисова антимафијашка кампања, ако је буде, биће ствар којом ће Србију легитимисати као државу, уместо као мрачно место где се паре носе у торби. Поред тога, у недостаку јаке привреде, никакве војске и танушног угледа земље, борба против регионалног криминала биће један од његових најважнијих спољнополитичких ресурса. Шта то значи? Борис који се заиста бескомпромисно обрачунава са регионалним криминалом, а не са Цанетом и Шарићем, моћи ће себи да дозволи да не иде натеран и покуњен на Брдо код Крања. Моћи ће да се похвали тиме да је у Европску унију унео озбиљан мираз и да на име тог мираза може да тражи поштовање и разумевање, чак и тамо где га данас не налази. За то ће, дакле, морати да дође главе Цанету, Шарићу и њиховим партнерима, али ће једнако морати да провери све оно чиме му данас та екипа прети преко новина јер тај свет зна више о српској прљавштини него што ће он икада знати са свим својим службама и агенцијама.

Јер границе мафије и границе прљавог новца јесу лимес који раздваја ону Србију која ради на свом самоубиству и ону која жели да преживи као нормалан свет, наравно и о политичкој нормалности је реч. Зато је учинак сваке административне рефоме у држави или свака вредносна реформа друштва на крају јалов посао ако га нисте започели обрачуном са мафијом. И зато је тај најављени Борисов обрачун велики проблем, ништа мањи ризик и велика шанса да се извуче из ове гомиле неуспеха његове владе и да направи неку врсту новог почетка, који ће бити видљив свима.

Како ћемо знати да ли је успео? Врло једноставно: један, тако што ће за две године бити жив; два, тако што ће грам кокаина бити сто евра; три, тако што на сцени више неће постојати бар две политичке партије; четири, тако што ће се на челу странака променити бар пет лидера; пет, тако што ће бар 20 одсто политичара који нам данас не силазе са екрана за то време отићи са образложењем да желе да се посвете научном раду или земљорадњи; шест, тако што ћемо за све непоништене приватизације знати да су чисте; седам, тако што ћемо, кад неко буде запљунут у медијима, почети да се питамо да ли је стварно крив, уместо што се данас питамо да ли је засметао држави, мафији или тајкунима; осам, тако што ће људи на утакмице почети да иду са својом децом; девет, тако што у прозападним медијима нећемо читати да је патриотизам друго име за криминал; десет, тако што ће на листи сто најуспешнијих компанија у Србији за 2011. фалити бар њих двадесет из 2009.

Све што не буде овако, значиће да је, као и прошли пут, једна мафија искористила државу да се обрачуна са конкуренцијом или да је држава поверовала како нема златније маркетиншке коке од антимафијашке кампање. А то ће једино бити горе него да не раде ништа. Зашто? Зато што мафија, ако је оставите на миру, једном постане нераскидив део друштва. Далеко је то од доброг, али с тим се некако живи. Али ако отерате стару мафију да бисте довели нову и ако то чините у редовним циклусима, с тим се живети не да.

 

(НОВИ СТАНДАРД, 20. 03. 2010.)