Бизарна и свакако неморална је порука дијела медијске, и назови интелектуалне, јавности да црква са Румије мора бити уклоњена јер нема употребну или грађевинску дозволу. Сви који су, у ствари, намјерни да је обурдају раде то из мржње према било чему српском или из обавезе према албанском лобију. Сви прећутно прихватају да је Румија у албанској интересној сфери. Румија на сред Црне Горе није наша него туђа, рекло би се!? Деценијама и вјековима никоме није сметао крст који се износио на „круну од мора" – на румијски врх али данас смета црква под крстом. Естетичарима шовинистима и приученим националистима смета и то што је црквица од челика – ваљда их нервира што је није лако запалити, а њихово претходно искуство каже да је најљепши храм који брзо плане. 

Тарот мајстори, сујевјерни полусвијет и којекакви хороскопски гмизавци грозе се од помисли да у 21. вијеку неки епископ куне и проклиње. И то још и невино потомство !? Нијесу чули за ону народну: „зло рађење, готово суђење". A шта је крива црква, питамо се ми обични људи и Срби, питамо Црногорца и премијера Игора Лукшића!? Крива, ваљда, што није од камена него од челика. A свака је од челика само невјерујући то не разумију. Свака је и од челика тврђа и само зато јој „ни врата пакла неће одољети". 

Крива је црква на Румији зато што је на том мјесту планиран екуменистички маузолеј за „оца нације" – бившег премијера Ђукановића. Крив је и митрополит црногорско-приморски јер је за живота подизао цркве и клео оне који би их рушили или имали намјеру да их руше? A требало је ваљда да благосиља? Да подржи Бог оног који убије Бога у себи и другоме, онога који сруши божију кућу – Господе, зар је требало тако свједочити и благословити!? 

Питамо, ми обични Срби и људи, Црногорца и премијера Игора Лукшића: има ли употребну дозволу онај срамни маузолеј на врху Ловћена? Је ли то покојиште душе за православног епископа и господара Црне Горе, философије, поезије и Брда? Је ли мој колега Мехмет Бардхи покренуо петицију да се Раду Томовом врати завјетна кућа, на новозавјетној планини? Само је теже бити црква у Црној Гори од бити Србин у било ком времену и на било ком мјесту. 

Страшно је када постоје људи који истовремено траже да се сруши храм, а свим срцем бране џелате који су до јуче властиту „слободу" куповали српским бубрезима и јетром на нож извађеним у жутим кућама. Молимо зато да Бог сруши „жуте куће" и подигне љубав на сваки планински врх. Нека свако од нас обећа да ће на свом кућном али и на овом зиду уоквирити црквицу румијску – кућу од челика.

 

 

 

(ДАН, 21. 01. 2011.)